Život Roma: Pokušaj da hodaš u mojim cipelama

Foto sa fejsbuk profila; Gazmen Salijević

Težak položaj Roma, kojih se političari sete samo u predizbornoj kampanji, ne izaziva dovoljno pažnje ni kod novinara, ni kod članova nevladinih organizacija, koje se navodno bave takozvanim “romskim pitanjem”. Za Dan Roma čitava zajednica apeluje na poboljšanju života Roma, a donosioci odluka ne učine ništa ili skoro ništa konkretno, kako bi se to i desilo.

Jedan od boraca za ravnopravnost i samo “normalan život” Roma, ali i svih ostalih zajednica koje su diskriminisane, Gazmen Salijević, napisao je tekst “Pokušaj da hodaš u mojim cipelama”, koji u celosti objavljujemo.

Pokušaj da hodaš u mojim cipelama

Romi, građani Balkana, deo su statistike i stereotipa, ali ne i ravnopravni članovi društva.

Svima su poznate priče o deci koja prose po ulicama gradova, muzičarima i uličnim sviračima, ali ne i o Romima kao poznatim i cenjenim pripadnicima određene zajednice. Svaka inicijativa za promenu takvog stava pretvori se najpre u osudu “ kako mi sami ne želimo da budemo deo istog drustva“. Ako pogledamo u prošlost, gotovo sve nacionalističke ideologije zasnivale su se na činjenici da su male zajednice krivci za sve postojeće probleme, stagnaciju i siromaštvo u društvu, pa me današnji stavovi zabrinjavaju, a trebalo bi i širu zajednicu.

Na Kosovu gde živim, aktuelna je postizborna podela i borba za formiranje nove Vlade, a jedno od pitanja jeste da li će Romi dati političku podršku jednom ili drugom političkom programu, ako ga uopšte ima. Svakako, važno je političkoj eliti na Kosovu, koja politička postizborna koaliija možeda računa na glas Roma. Ono što je sigurno, nažalost, jeste to da su moji sunarodnici uvek spremni dati svoj glas jednoj političkoj opciji, a da pritom nikad ne razgovaramo o tome šta osim tog glasa zapravo možemo ponuditi društvu. Kako doprineti i pomoći sopstvenoj zajednici, pitanje je svih pitanja ili je lakše samo dati glas?! Postavlja se i pitanje, da li se prilikom sklapanja koalicionog dogovora, suprotna strana upoznaje sa položajem i zahtevima mog naroda, da li to nju zanima uopšte? Da li su politički predstavnici Roma spremni da iznesu probleme svoje zajednice i predloge za konnkretna rešenja ili je dovoljeno da se zadovolje samo korumpirani političari, novinari, civilno društvo?

Šta je sa ljudima koji žive na rubu egzistencije, koji hodaju pognutih glava, a nemaju nijedan razlog za to? Šta je sa ljudima koji žive od mrvica koje odbace “ lešinari“? Misli li neko na one koji porodice hrane iz kontejnera?

Da bi se situacija promenila nabolje, da bi se otvorila jedna nova stranica života za sve pa i za Rome na Kosovu, neophodno je zapitati se, kako je hodati u tuđim cipelama – cipelama Roma, neophodno je na trenutak promeniti cipele?

Da li se ikad zapitamo kako je Romima, našim komšijama? Da li smo se zapitali, kako mi kao društvo možemo da promenimo situaciju? Da li ste se zapitali vi, gospodo političari i članovi civilnog sektora? I vi, gospodo novinari, pišete li o tome kako obezbediti našoj (romskoj) deci bolji živo. Šta je celokupno društvo učinilo da se promene sterotipi o tome ko su Romi? Nažalost, malo šta, a za početak bi bilo dovoljno da objasnite svojoj decii da imati Roma za prijatelja nije sramota, vec bogatstvo, kao što su sve kulturne i verske različitosti na Kosovu, veliko bogatstvo.

Zbog bolje budućnosti svih koji žive na ovom malom kosovskom prostoru, mišljenja sam da bi svi mi trebalo barem jednom da “obujemo cipele naših komšija”. Trebalo bi da gradimo zajedništvo, umesto što se radujemo tuđim nevoljama i problemima. Setite se dragi sugrađani, narodne poslovice “ Čime se budala diči, pametan se stidi „.

Ono što bi svi morali da znaju, Romi za razliku od velikog dela balkanskih naroda, nemaju svoju nacionalnu istoriju i iskustva s konceptom nacionalizma, niti imaju pretenzije ka nečijoj teritoriji. Romi ne žele da vode nikakve ratove, posebno ne osvajačke, ne bave se obeležavanjem međa i granica. A ponavljam, Romi danas hodaju spuštene glave, jer su Romi. Mi Romi, zadvovljavamo se onim što “lešinari” ostave za sobom. Dolazimo u situaciju da svako može uperiti prst na nas Rome i optužiti nas za sopstveni neuspeh. A mi ćutimo.

Stoga bih još jednom uputio apel svima koji ovo čitaju da pre nego krenemo da osuđujemo jedni druge i kažemo da su nam drugi krivi za ono što nas je zadesilo, pokušamo da provedemo makar jedan dan u tuđim cipelama i živimo jedan dan života naših komšija. Tek tada ćemo uspeti da izgradimo neki bolji svet gde će svi živeti bolje i u kome će svi biti ravnopravni bez obzira na veru, naciju i boju kože.

Gazmen Salijević