Живот Рома: Покушај да ходаш у мојим ципелама

Фото са фејсбук профила; Газмен Салијевић

Тежак положај Рома, којих се политичари сете само у предизборној кампањи, не изазива довољно пажње ни код новинара, ни код чланова невладиних организација, које се наводно баве такозваним “ромским питањем”. За Дан Рома читава заједница апелује на побољшању живота Рома, а доносиоци одлука не учине ништа или скоро ништа конкретно, како би се то и десило.

Један од бораца за равноправност и само “нормалан живот” Рома, али и свих осталих заједница које су дискриминисане, Газмен Салијевић, написао је текст “Покушај да ходаш у мојим ципелама”, који у целости објављујемо.

Покушај да ходаш у мојим ципелама

Роми, грађани Балкана, део су статистике и стереотипа, али не и равноправни чланови друштва.

Свима су познате приче о деци која просе по улицама градова, музичарима и уличним свирачима, али не и о Ромима као познатим и цењеним припадницима одређене заједнице. Свака иницијатива за промену таквог става претвори се најпре у осуду “ како ми сами не желимо да будемо део истог друства“. Ако погледамо у прошлост, готово све националистичке идеологије заснивале су се на чињеници да су мале заједнице кривци за све постојеће проблеме, стагнацију и сиромаштво у друштву, па ме данашњи ставови забрињавају, а требало би и ширу заједницу.

На Косову где живим, актуелна је постизборна подела и борба за формирање нове Владе, а једно од питања јесте да ли ће Роми дати политичку подршку једном или другом политичком програму, ако га уопште има. Свакако, важно је политичкој елити на Косову, која политичка постизборна коалиија можеда рачуна на глас Рома. Оно што је сигурно, нажалост, јесте то да су моји сународници увек спремни дати свој глас једној политичкој опцији, а да притом никад не разговарамо о томе шта осим тог гласа заправо можемо понудити друштву. Како допринети и помоћи сопственој заједници, питање је свих питања или је лакше само дати глас?! Поставља се и питање, да ли се приликом склапања коалиционог договора, супротна страна упознаје са положајем и захтевима мог народа, да ли то њу занима уопште? Да ли су политички представници Рома спремни да изнесу проблеме своје заједнице и предлоге за коннкретна решења или је довољено да се задовоље само корумпирани политичари, новинари, цивилно друштво?

Шта је са људима који живе на рубу егзистенције, који ходају погнутих глава, а немају ниједан разлог за то? Шта је са људима који живе од мрвица које одбаце “ лешинари“? Мисли ли неко на оне који породице хране из контејнера?

Да би се ситуација променила набоље, да би се отворила једна нова страница живота за све па и за Роме на Косову, неопходно је запитати се, како је ходати у туђим ципелама – ципелама Рома, неопходно је на тренутак променити ципеле?

Да ли се икад запитамо како је Ромима, нашим комшијама? Да ли смо се запитали, како ми као друштво можемо да променимо ситуацију? Да ли сте се запитали ви, господо политичари и чланови цивилног сектора? И ви, господо новинари, пишете ли о томе како обезбедити нашој (ромској) деци бољи живо. Шта је целокупно друштво учинило да се промене стеротипи о томе ко су Роми? Нажалост, мало шта, а за почетак би било довољно да објасните својој деции да имати Рома за пријатеља није срамота, вец богатство, као што су све културне и верске различитости на Косову, велико богатство.

Због боље будућности свих који живе на овом малом косовском простору, мишљења сам да би сви ми требало барем једном да “обујемо ципеле наших комшија”. Требало би да градимо заједништво, уместо што се радујемо туђим невољама и проблемима. Сетите се драги суграђани, народне пословице “ Чиме се будала дичи, паметан се стиди „.

Оно што би сви морали да знају, Роми за разлику од великог дела балканских народа, немају своју националну историју и искуства с концептом национализма, нити имају претензије ка нечијој територији. Роми не желе да воде никакве ратове, посебно не освајачке, не баве се обележавањем међа и граница. А понављам, Роми данас ходају спуштене главе, јер су Роми. Ми Роми, задвовљавамо се оним што “лешинари” оставе за собом. Долазимо у ситуацију да свако може уперити прст на нас Роме и оптужити нас за сопствени неуспех. А ми ћутимо.

Стога бих још једном упутио апел свима који ово читају да пре него кренемо да осуђујемо једни друге и кажемо да су нам други криви за оно што нас је задесило, покушамо да проведемо макар један дан у туђим ципелама и живимо један дан живота наших комшија. Тек тада ћемо успети да изградимо неки бољи свет где ће сви живети боље и у коме ће сви бити равноправни без обзира на веру, нацију и боју коже.

Газмен Салијевић