Преглед недеље: Недеља у којој су падале маске

За све који су се пожелели мог виђења протеклих догађаја, само да знате, ту сам још увек и немам намеру да игде одем. И даље подстанар у Чаглавици, најскупљој локацији на Косову. Како ствари стоје, још дуго ћу бити са том „функцијом“, јер никако да „убодем“ политичку опцију која ће ми доделити стан или запослити неког члана породице. Некако немам тај осећај, а и не умем. Знате ону народну, „Ко умије, њему двије“. Научићу и ја можда, ко зна, а сада да вас подсетим шта се дешавало у протеклих неколико дана на овим нашим просторима.

Ни Уроша ни Мрњавчевића, ал кавга се заметнула

Сећате се народне песме „Урош и Мрњачевићи“ и стиха „Све је здраво, али није мирно, господа се тешко завадила“… итд. Да не настављам даље, али ко је читао песму, зна да су Мрњавчевићи хтели да се „пободу злаћаним ножевима“, отимајући се о царство. Дакле, данас, на широком Косову, док су Метохију одавно сви заборавили, опет отимање, овог пута не за царство, већ за положај у такозваној Републици Косово или у привременим косовским институцијама. Ја, искрено да вам кажем, не знам како се зове, а још мање због чега ли се отимају.

Пише: Анђелка Ћуп

Кренимо редом. Последњи догађај, доктору Миловићу и Оливеру Ивановићу, на северу Косова, запалише аутомобиле. Да ли то има везе са страхом да ће појединима ова двојица, које сви добро знамо, преотети власт и функцију, не знамо, чекамо шта ће рећи полиција, али личи. А полиција Косова, ревносна као и увек, брзо ће открити починиоце. Ко преживи и доживи, нека прича.

Са друге стране, неки нови, неки стари представници српске заједнице, како се данас каже, заседаше у Митровици, мало пре ове паљевине аутомобила, у оној северној Митровици, која је некада жестоко била против уласка у косовске институције. Као некада на Кнежевој вечери, овај пут око подне, седоше и изабраше ново руководство фамозне Српске листе, коју Београд одреди да нас заступа на Косову, можда и у Метохији. Нови председник Српске листе, градоначелник Северне Митровице, Горан Ракић, у исто време ради и на једној виосокој школи у Лепосавићу. Па немогуће је иначе да сте у Српској листи, а да немате две функције и две или више плата. Просто није у тренду.

Оно наше што некад бејаше

Нови председник је изабран на предлог старог, Славка Симића. Овог старог председника се сви сећате. То је онај чувени момак из Сочанице, некадашњи Вулинов социјалиста, некада најбољи друг Александра Јаблановића, коме је после окренуо леђа или је био изманипулисан, ко зна. Славко се, као што знате, прошле године вратио у косовске институције док их је већина Срба бојкотовала, заједно са Слободаном Петровићем и Мирјаном Јевтић. Тада Славка прогласише издајником, па га наводно сменише, па га заменик косовског премијера Бранимир Стојановић малоискритиковао. Ако се добро сећам, спомињане су неке албанске пудлице, али…Шта се десило? Мира, сада на функцији заменика министра за рад, остаде са Јаблановићем, Јаблановића сменише са свих позиција и у Републици Косово и у Републици Србији, тату Јаблановића истераше из канцеларије, а Славко остаде и даље посланик. После неколико жалби и бројања гласова, уз свесрдну помоћ српског члана Централне изборне комисије Косова, Ненада Рикала, Славко остаде посланик, док из свих комбинација испадоше људи са централног Косова. Бранимир Стојановић и ујак му Љубинко, нису у руководству Српске листе, нема још неких виђених и чувених имена, али зато потпредседник Српске листе постаде Срђан Поповић. Срђан је некада био опонент Владети Костићу, председнику Грађанске иницијативе Српска, за градоначелника Грачанице. Тада је Срђан био у либералима Слободана Петровића.

Сигурна сам да ко не живи на овим просторима, ништа неће разумети. Ако је за утеху и нама овдашњима и њима „аутохтонима“ тешко је схватити шта се дешава. Према мом скромном мишљењу, све се сада искомпликовало, осим тога да су људи из Штрпца, две посланице и један посланик, на челу са градоначелником Штрпца и министром за повратак, увек у врху власти, да ли покрајинске или тзв „Републике Косова“, то и поред искуства и приличног броја година, понављам, нисам успела да схватим. Уствари, јесам, али се правим, као и сви који називају косовске институције покрајинским. До душе, нису покрајинске, али нису баш ни државне. Сетите се речи великог Матије Бећковића:

„Ако Косово није наше, зашто од нас траже да им га дамо? Ако је њихово, зашто нам га отимају? А ако већ могу да га отму, зашто се толико устручавају?“.

Биће Влада, али када?

Кад споменух такозвану државу Косово, још увек није одржана конститувна седница Скупштине, не зна се ко ће да формира скупштинску већину, а ни Владу. Можда су се и Албанци,као Срби, „тешко завадили“ на Косову пољу широкоме, можда и они не знају на коме је царство. Па није ни њима свеједно ко ће добијати високе плате, дневнице, службена возила, станове за сестре од тетке и понеку љубавницу.

„Верујем да ће Приштина формирати владу без наше помоћи“, рече Грег Делави, амбасадор САД-а у Приштини. Баш симпатична изјава. Овде коментар није потребан.

И била је скоро још једна симпатична изјава, министра војног Републике Србије, Александра Вулина, који се некада шетао равним Косовом и када му дозволе власти у Приштини, и Метохијом, у некој гардероби која је личила на униформу. Вулин изјави:“Заједницу српских општина би требало што хитније успоставити“. Иначе, питам ја? Шта ће се догодити, ако се не формира? Можда ће Војска Србије интервенисати или вратити оних мање од хиљаду војника како пише у Кумановском споразуму или Резолуцији1244. Стварно, ко се више сећа шта је тамо писало? Колико се ја сећам, а сећам се, нико никада није знао, нити поштовао оно што је тамо писало, као сада о чему се разговара и шта се договара у Бриселу.

О још једној изјави, сада председника Србије, Александра Вучића да је крајње време да отпочне дијалог о Косову, не знам шта да кажем. Када су год најављивани неки унутрашњи дијалози или су се водили неки преговори, ми, мислим Срби, нисмо баш најбоље пролазили. Увек се нешто погубимо, баш као она платформа о Косову сада бившег председника Србије, Томислава Николића, у медијима толико помпезно најављивана, а данас изгубљена негде на путу од Председништва до Владе или у неком подрумчету са свим оним Резолуцијама о Косову до сада усвојеним. Више на ову тему не бих коментарисала ништа. Доста ми је коментара по друштвеним мрежама, посебно оних који су под лажним профилима.

Правда и кривда по ЕУ мерилима

Љирим Јакупи, некадашњи командант „Наци“, некадашње Ослободилачке војске Косова, па Ослободилачке војске Бујановца, Прешева и Медвеђе, па вођа албанских побуњеника у Македонији, ослобођен је сваке кривице. Опет се не сећам да је ико одговарао и проглашен кривим, а да је био у такозваној ОВК-а.

Такође, нико није крив за било који злочин над Србима на Косову. Ове године је тачно 18 година од масакра у Старом Грацку. Пунолетство смрти четрнаесторо жетелаца. На парастосу све мање и мање људи, а од убица ни трага ни гласа. У своје време, специјални представник УН-а, Бернар Кушнер, обећао је да ће преврнути сваки камен и свако дрво да открије ко је масакрирао четрнаесторо жетелаца, али…Из ЕУЛЕX-а дође ситна књига да се истрага обуставља. Европо, стидиш ли се?!

Стварно, дешава ли се ишта лепо Србима на Косову (и Метохији), осим овима који имају по две- три плате, којима држава Косово гради куће, а већ имају по неколико станова у мајци Србији? Ретко, осим слава по манастирима, на једином месту где се осете лепо и поштовано. Тако је било и овог 26. јула, на дан Светог Архангела Гаврила. Славило се у манстирима и црквама широм Косова и Метохије, а најсвечаније је било у манастирима Девине Воде, Свети Архангели и Драганац. Молио се верни народ, а мени се чини нажалост и нека ми Бог опрости, да нам ни молитве више не могу помоћи. Зато, сетимо се једне изјаве патријарха московског и целе Русије, давне 2012 године:

„Врло је важно да се не запусте светиње на Косову и Метохији. Била би то духовна катастрофа која би нанела озбиљну штету православном наслеђу у Европи. Споменици који немају цену, а које је српски народ направио на Косову и Метохији, биће живи док се у зидинама храмова чује молитва, а у ћелијама врше монашки подвизи“.

Европо, да ли си чула?!