Погледај ме огледалце моје

Фото: Илустрација

Свако од нас воли да се огледа у огледалу и сваком се мање или више допада одраз који у њему види. Ту и тамо, онима у средњим годинама, засмета који килограм вишка или нешто већа количина сала у пределу стомака и струка код мушиких, или бутина код женских. То гледање у огледало има своју подужу историју, ајде да не идем тако далеко у прошлост и препричавам легенду о Нарцису који је гледао одраз у језеру и сваког се дана дивио својој лепоти. Сви смо ми помало он, али то не би смо јавно признали, чак ни у лудилу.

Фото: Илустрација

Иако смо прележали пубертетске фазе непрестаног стајања пред огледалом, „копања“ по лицу и непрестаног тражења мана на њему, још увек волимо да се погледамо, да се загледамо али и да се кришом мрштимо, пућимо или правимо блесаве гримасе, пазећи при том да нас неко од укућана не види. Да, верујте на реч,  чинимо то, чак и у овим годинама.

У огледалу обично тражимо трагове које је на нас оставио живот, на лицу или телу. Чудна је то справа и сасвим је сигурно, не уме да лаже, све покаже, ако желиш да видиш. Свака нова седа, свака нова бора има своју причу и доказ је наше зрелости, не знам да ли и мудрости….

Човек је измислио огледало како би гледао свој спољашњи изглед, а огледало којим би завирио унутар себе и погледао себе изнутра, још увек није измислио…

А и да постоји такво огледало, мислим да је мало оних који би се усудили да га користе. Ако је фасада на кући лепа, онда би требало да је унутрашњост још лепша, али тако је то обично са фасадама и кућама, са људима је мало другачије.

Фото: Илустрација

Људи не воле огледала помоћу којих можете да их погледате изнутра и да видите прави одраз њихове душе.

Не воле, јер их такво огледало подсети, рецимо, на обећање које су дали, а нису испунили.

Не воле, јер ће их подсетити да сто и један пут поновљена лаж остаје лаж, истина не може бити. Такво огледало ће им сасути у лице истину  да ни масу, а ни милионе слагали нису, већ себе.

Не воле људи таква огледала јер ће их подсетити одакле су и од чега поникли, шта су били, шта говорили, а у шта се претворили.

Не воли народ таква огледала, кад не воли народ, не воли ни власт, јер власт је огледало народа…

Не требају народу таква огледала која говоре истини и која ће рећи „Цар је го!“ не…не треба му ни огледало које ће му рећи: „продао си и тамо где морао ниси!“

Народу требају ружичасте наочаре. Поглед кроз њих је загарантовано леп. Живот као у реклами, трпеза пуна разних ђаконија која су на дохват руке, баш ту у вашој омиљеној мега трговини у комшилуку, ту је свака цена ситница и износи тричавих 99,99.

Народу треба да му прелепа банкарска службеница, широког осмеха са блиставо белим зубима каже: „Кредит, може, узмеш, паузираш и вратиш“, ситница.

Страс Божја,  нове болнице, врхунска апаратура, скупи аутомобили, широки друмови и коридори, љубазне стјуардесе које вас служе док ви од силних путовања не стижете ни да заноћите у својој земљи.  Како је лепо гледати на свој живот ружичастим наочарима.

И зато вам кажем, народ као што је је овај наш воле сви господари, а и овакав народ више нигде не можете наћи. Ако се уместо у цареве наочаре не огледа у огледало и споља и изнутра, ускоро ће му се и у рођеној држави изгубити сваки траг.

 

Иван Миљковић