Ivica i Nataša Dašić: Tu smo gde i pripadamo

Ivica Dašić pored spomen ploče kidnapovanim roditenjima

Ivica i Nataša Dašić, sa troje dece žive u selu Rudnice kod Kline, na imanju koje vekovima pripada familiji Dašić. Ivica se sa suprugom Natašom, koja je rođena u Trsteniku, 2009. godine vratio na dedovinu. Dašići žive od poljoprivrede, u kući od četrdesetak kvadrata. Osmogodišnji Jovan i sedmogodišnja Jovana maštaju o svojoj sobi u kojoj bi se igrali sa bratom Jankom, koji je tek napunio mesec dana.

Kada priđete malenoj kući Ivice i Nataše Dašić, iz Rudnice kod Kline, videćete spomen ploču kidnapovanim Ivičinim roditenjima, Jovanki i Draganu.

„Ova spomen ploča me podseća na nestanak roditelja, jer još uvek, ni posle gotovo osamnaest godina ništa ne znam o njima, niti su njihova tela pronađena, za razliku od posmrtnih ostataka pojedinih rođaka koji su kidnapovani kada i moji roditelji“, počinje ispovest Ivica Dašić.

Ivicu su kao sedamnaestogodišnjaka roditelji poslali 1999.godine u centralnu Srbiju, a oni su ostali da čuvaju kućni prag. Bili su vredni i pošteni domaćini, nikome ništa nisu uradili i mislili su da im se ništa loše ne može desiti. Međutim, i pored prisustva međunarodnih snaga, kuća im je zapaljena, a Jovanki(42) i Draganu(44)se od tada gubi svaki trag.

„Nikada neću zaboraviti majčin pogled kada sam odlazio iz rodne kuće i sela, 16. juna 1999. godine. Ispraćala me je sa suzama, a ja sam mislio da ću se vratiti vrlo brzo. Nažalost, to je bio poslednji put da sam video svoje roditelje“, sa suzama u očima priča tridesetpetogodišnji Ivica i dodaje da je ipak, posle deset godina izbeglištva, odlučio da se vrati na dedovinu.

Kada bi barem mogao da sahrani svoje roditelje, bilo bi mu kaže, lakše

Dašići žive od poljoprivrede i socijalne i povratničke pomoći. Imaju plastenik, u kome već beru povrće, drže stoku.

Ivica i Nataša Dašić sa decom

„Živimo od oko 20.000 dinara, odnosno socijalne i povratničke pomoći koju primamo od Vlade Srbije. Iako to zaista nije dovoljno za život sa troje dece, poljoprivredom nekako nadomestimo najosnovnije za život. Ali, najbitnije mi je da smo svoji na svome“,nastavlja započetu priču Ivica, dok nas domaćom rakijom služi na terasi kuće od četrdesetak kvadrata. Kuću im je sagradila humanitarna organizacija Danski savet za izbeglice, uz pomoć Vlade Srbije i kosovskog Ministarstva za povratak i zajednice.

Pitamo ga kako je proveo godine izbeglištva?

„Potucao sam se od nemila do nedraga, ne bih ni da se sećam, ali mi se onda desila najlepša stvar, jer sam upoznao Natašu“, sada već sa osmehom odgovara Ivica.

Nataša ranije nikada nije bila na Kosovu.

„Iako sam iz Trstenika, iz centralne Srbije, jako sam želela da dođemo ovde, na dedovinu moga muža. Zato sam se mesecima “borila“ sa dokumentacijom koja nam je bila potrebna za povratak, ali i za uslove oko izgradnje kuće. Eto, uspeli smo, tu smo, gde i pripadamo, hvala Bogu“, objašnjava Nataša Dašić.

Ivica je zadovoljan uslovima koje imaju, iako je očigledno da je prostor u kome živi petočlana porodica skučen. Tek na našu opasku da je kuća mla, kažu da bi voleli da dograde kuću, ali nemaju dovoljno novca za građevinski materijal.

„Zahvaljujući bratstvu manastira Dečani i predsedniku Privremenog organa opštine Klina, Božidaru Šarkoviću, dobili smo mehanizaciju neophodnu za bavljenje poljoprivredom, kao i kravu koja nam mnogo znači zbog mleka za decu. Imamo i kozu i jare, a u plasteniku smo zasadili povrće tako da sa osnovnim životnim namirnicama nemamo problema“, nastavlja Ivica, prekidajući suprugu, koja nam pokazuje kuhinju, kupatilo i jednu sobu, u kojoj se smestila srećna porodica Dašić. Srećni su i nadaju se da će tako i ostati i da će i njihovi potomci živeti u ovom selu.

„Činjenica je da je deci ovde najteže, ali srećom u selu imamo još nekoliko porodica sa decom, tako da naši mališani nisu usamljeni. Iako smo svesni da nismo najbezbedniji i da je svaki novi dan neizvestan, o tome ne razmišljamo, jer želimo da živimo ovde gde pripadamo“, poručuju na kraju Nataša i Ivica, dok Jovan i Jovana ponosno paze najmlađnjg člana porodice.


Foto V. ĆUP; GračanicaOnlajn: Božidar Šarković, Odbornik u SO Klina
Napominjući da se na područje Kline od oko 8500 nekadašnjih žitelja vratilo tek oko 500 Srba, Božidar Šarković, predsednik ove metohijske opštine u sistemu Republike Srbije, napominje da je među njima i desetak mladih bračnih parova sa decom.
„Uglavnom svi živimo od poljoprivrede ili nekih primanja, odnosno pomoći Vlade Srbije i Kancelarije za KiM. Ipak, da bi povratnici opstali, pre svega mladi sa decom, potrebna su radna mesta barem jednom od članova porodica“, kaže Šarković, napominjući da bi se stvaranjem mini pogona ili zadruga, ovdašnja poljoprivredna proizvodnja podigla na viši nivo i da bi plasman proizvoda u nekoj većoj ustanovi, kao što je Studentski centar u Mitrovici, rešio njihovu egzistenciju.

Anđelka Ćup