Ивица и Наташа Дашић: Ту смо где и припадамо

Ивица Дашић поред спомен плоче киднапованим родитењима

Ивица и Наташа Дашић, са троје деце живе у селу Руднице код Клине, на имању које вековима припада фамилији Дашић. Ивица се са супругом Наташом, која је рођена у Трстенику, 2009. године вратио на дедовину. Дашићи живе од пољопривреде, у кући од четрдесетак квадрата. Осмогодишњи Јован и седмогодишња Јована маштају о својој соби у којој би се играли са братом Јанком, који је тек напунио месец дана.

Када приђете маленој кући Ивице и Наташе Дашић, из Руднице код Клине, видећете спомен плочу киднапованим Ивичиним родитењима, Јованки и Драгану.

„Oва спомен плоча ме подсећа на нестанак родитеља, јер још увек, ни после готово осамнаест година ништа не знам о њима, нити су њихова тела пронађена, за разлику од посмртних остатака појединих рођака који су киднаповани када и моји родитељи“, почиње исповест Ивица Дашић.

Ивицу су као седамнаестогодишњака родитељи послали 1999.године у централну Србију, а они су остали да чувају кућни праг. Били су вредни и поштени домаћини, никоме ништа нису урадили и мислили су да им се ништа лоше не може десити. Међутим, и поред присуства међународних снага, кућа им је запаљена, а Јованки(42) и Драгану(44)се од тада губи сваки траг.

„Никада нећу заборавити мајчин поглед када сам одлазио из родне куће и села, 16. јуна 1999. године. Испраћала ме је са сузама, а ја сам мислио да ћу се вратити врло брзо. Нажалост, то је био последњи пут да сам видео своје родитеље“, са сузама у очима прича тридесетпетогодишњи Ивица и додаје да је ипак, после десет година избеглиштва, одлучио да се врати на дедовину.

Када би барем могао да сахрани своје родитеље, било би му каже, лакше

Дашићи живе од пољопривреде и социјалне и повратничке помоћи. Имају пластеник, у коме већ беру поврће, држе стоку.

Ивица и Наташа Дашић са децом

„Живимо од око 20.000 динара, односно социјалне и повратничке помоћи коју примамо од Владе Србије. Иако то заиста није довољно за живот са троје деце, пољопривредом некако надоместимо најосновније за живот. Али, најбитније ми је да смо своји на своме“,наставља започету причу Ивица, док нас домаћом ракијом служи на тераси куће од четрдесетак квадрата. Кућу им је саградила хуманитарна организација Дански савет за избеглице, уз помоћ Владе Србије и косовског Министарства за повратак и заједнице.

Питамо га како је провео године избеглиштва?

„Потуцао сам се од немила до недрага, не бих ни да се сећам, али ми се онда десила најлепша ствар, јер сам упознао Наташу“, сада већ са осмехом одговара Ивица.

Наташа раније никада није била на Косову.

„Иако сам из Трстеника, из централне Србије, јако сам желела да дођемо овде, на дедовину мога мужа. Зато сам се месецима “борила“ са документацијом која нам је била потребна за повратак, али и за услове око изградње куће. Ето, успели смо, ту смо, где и припадамо, хвала Богу“, објашњава Наташа Дашић.

Ивица је задовољан условима које имају, иако је очигледно да је простор у коме живи петочлана породица скучен. Тек на нашу опаску да је кућа мла, кажу да би волели да дограде кућу, али немају довољно новца за грађевински материјал.

„Захваљујући братству манастира Дечани и председнику Привременог органа општине Клина, Божидару Шарковићу, добили смо механизацију неопходну за бављење пољопривредом, као и краву која нам много значи због млека за децу. Имамо и козу и јаре, а у пластенику смо засадили поврће тако да са основним животним намирницама немамо проблема“, наставља Ивица, прекидајући супругу, која нам показује кухињу, купатило и једну собу, у којој се сместила срећна породица Дашић. Срећни су и надају се да ће тако и остати и да ће и њихови потомци живети у овом селу.

„Чињеница је да је деци овде најтеже, али срећом у селу имамо још неколико породица са децом, тако да наши малишани нису усамљени. Иако смо свесни да нисмо најбезбеднији и да је сваки нови дан неизвестан, о томе не размишљамо, јер желимо да живимо овде где припадамо“, поручују на крају Наташа и Ивица, док Јован и Јована поносно пазе најмлађњг члана породице.


Фото В. ЋУП; ГрачаницаОнлајн: Божидар Шарковић, Одборник у СО Клина
Напомињући да се на подручје Клине од око 8500 некадашњих житеља вратило тек око 500 Срба, Божидар Шарковић, председник ове метохијске општине у систему Републике Србије, напомиње да је међу њима и десетак младих брачних парова са децом.
„Углавном сви живимо од пољопривреде или неких примања, односно помоћи Владе Србије и Канцеларије за КиМ. Ипак, да би повратници опстали, пре свега млади са децом, потребна су радна места барем једном од чланова породица“, каже Шарковић, напомињући да би се стварањем мини погона или задруга, овдашња пољопривредна производња подигла на виши ниво и да би пласман производа у некој већој установи, као што је Студентски центар у Митровици, решио њихову егзистенцију.

Анђелка Ћуп