Pregled nedelje: Muke narodne na putu od integralnog do integrisanog

Prođe još jedna nedelja sa tropiskim vrelinama, u kojoj nas je regionalna kompanija za vodosnabdevanje kao redovne platiše „častila“ restrikcijama i to prvo od 17 do 22 sata, a potom i od 15 do 22 časa, u nekim delovima naše integrisane opštine Gračanica. Bilo je i gore, sećam se, pa izdržavamo.

Najvažnije u ovoj nedelji jeste da Kosovska skupština još uvek nema predsednika, vlade ni na vidiku, baš kao ni kopna i mirne luke za nas „preživele brodolomnike“ koji, tek što pretekosmo od jednih, sada strepimo kako ćemo preživeti ove nove, lokalane izbore. Trebaće glasova i glasača da napune kutije i obezbede mesta za buduće mlade direktore lokalne samouprave, koji treba da prošetaju one kratke crne kaputiće i košuljice sa sve mašnama, kravatama kao i crvene opštinske autiće. (oprostite, ako ima neka greška u padežima ili rečeničkoj konstrukciji).

Približavaju se lokalni izbori, političari se odvajaju na stranke i strančice, prave se kolone za i protiv unutrašnjeg dijaloga o Kosovu, za i protiv AV.

Mi bi da budemo integralni, a oni njihovi i ovi naši da budemo integrisani.

Piše: Anđelka Ćup

Kosovu preti energetski kolaps, ne zna se hoće li udžbenici na srpskom da pređu granicu, pasoši Srba sa Kosova još uvek nisu u bezviznom sistemu, na Merdaru kilometarske kolone, čeka se po četiri sata, jer nas upisuju i drugi i prvi, na integrisanom graničnom ili administrativnom prelazu. Zašto nas upisuju ovi što je za njih Kosmet pokrajina, ne znam, a još manje znam zašto nas upisuju ovi koji nas državljanima svojim smatraju… valjda…

Ove nedelje je smenjen i rektor Prištinskog univerziteta, izmeštenog u Kosovsku ili Severnu Mitrovicu, Srećko Milačić.

Sve se to dešavalo protekle nedelje, a mi smo se u prošli četvrtak svi zakleli, da ćemo čuvati integritet i ustavni poredak Kosova. Ne kao pokrajine, ako se ne varam, jer sam lično čula tekst zakletve, ali dobro, i drugi su se pre ovih zaklinjali. Kažete da se nismo svi zakleli? Kako nismo svi? Jesmo, jer su se u naše ime zakleli oni koje smo birali, ili koji su na mesta poslanika došli nekako drugačije, brojanjem glasova ili možda nečijom naredbom. Ipak, moje skromno mišljenje je da se na mesto poslanika ne može doći drugačije, nego izborima. Ili možda može, ko zna.

Elem, u velikoj sali Skupštine Kosova, osim što su položili zakletvu, poslanici Srpske liste pokazaše i da su veoma važni u formiranju kosovske vlade i izboru predsednika skupštine. Ulazili su u salu, kada su želeli, nisu dolazili na sednicu, kasnili su, iako je zvono zvonilo. Ali, ili je uzalud zvonilo, ili im je odzvonilo, i nama sa njima. Ne mislim sada samo na Srpsku listu, nego i na većinski narod, koji i posle 18 godina izgradnje državnosti, uz pomoć velikih sila, ali i našu, još uvek ne poštuju tu svoju toliko željenu državu. Na stolovima u skupštinskoj sali, zastavice Republike Albanije i svi ćute, i predsedavajući, i poslanici, i Srbi, čak i oni sa severa. Ovi sa juga su navikli da ćute, posebno ovi koji su dugo u skupštinskim klupama.

I kada smo već kod Srba sa juga Kosova, u sali su bili troje poslanika iz Štrpca i dvojica iz Pomoravlja. Ovo vas ja samo podsećam da među sadašnjim „borcima za interse srpskog naroda, u dogovoru sa Vladom Srbije i predsednikom Vučićem“, nije bilo ovih članova Srpske liste sa centralnog Kosova. Nema nikoga iz integrisane opštine Gračanica, ko bi ušao u koaliciju sa Ramušem Haradinajem i Fatmirom Ljimajem, sa Kadrijem Veseljijem ili još po nekim za kim je Srbija, čiji je ovo neodvojivi deo, kako ponavlja Marko Đurić, raspisala poternice.

Pomenuta gospoda se baš ne kotiraju visoko kod običnih Srba na Kosovu, koji kroz glasove izabranih ili izbrojanih poslanika, učestvuju u izboru predstavnika kosovske države. Stvarno, zašto li nema Srba iz Gračanice i okolnih sela u rukovodstvu Srpske liste, niti u skupštinskim klupama Kosova, Republike Kosova ili u pokrajinskom parlamentu? Možda su odustali od politike i učešća u institucijama Republike Kosovo, možda su dobili neke druge funkcije u Beogradu ili negde drugde, a možda su se nekome zamerili. Ko zna? Uglavnom, ko preživi ovih četrdeset i kusur stepeni, visoke kamate u banci i kupovinu knjiga za decu, pričaće.

Iskreno da vam kažem, meni pre nekoliko dana u Skupštini Kosova (i Metohije, i nije bilo neobično što nije bilo Srba sa centralnog Kosova. Bilo mi je žao do duše, jer sam po malo lokal patriota. Iako nisam odavde, toike godine se ovde potucam, pa mi prirasla za srce i Gračanica, i Laplje Selo, i Batuse, po malo i Dobrotin, ali i Čaglavica.

Umalo da pogrešim i da se ogrešim. Ipak je bio jedan predstavnik CK, mislim centralnog Kosova. Ponosno se šetao skupštinskom salom gospodin Slobodan Petrović, usamljen do duše, jer je samostalan i nezavistan, i kako sam za sebe reče „jedini predstavnik srpskog naroda na Kosovu, dok su ostali predstavnici srpske države“. Simpatična izjava.

Nama ostaje da vidimo ko je čiji predstavnik, mada smo, Boga mi, videli i previše i pamtimo dobro sve borce za naša prava i interese. Kako god okreneš, SLS (Samostalna liberalna stranka) je tu, da li ovaj integralni ili onaj integrisani deo u SNS (Srpska napredna stranka), ne znam. Ali to mu je to a, a vrag će ga znati da li mu dođe na isto. Meni se nekako čini, da ni integrisani ni integralni neće dozvoliti sebi taj luksuz da ih se skupštinske klupe kosovskog parlamenta požele…. Ali, dođu tako razna vremena pa bojim se, može bit i ona ko iz epske pesme da će se srpski poslanici poželeti glasova, al glasova ni naroda srpskog, nigde biti neće…

Brigo moja, zašto nisi naša

Što je najvažnije, sada imamo jednu brigu manje. Ne moramo da brinemo za plate naših poslanika, svih 120, računajući i Srbe. Položili su i potpisali zakletvu i od juče su im obezbeđena mesečna primanja, ne baš mala. Takođe, ne moramo da brinemo ni za one koji su bili u prošlom sazivu. Primaće poslaničku platu još šest meseci, dok se ne snađu. Pa ako ima i neki upravni odbor i neko radno mesto u paralelnom sistemu, u majci Srbiji, milina…

To što se igraju sa sudbinom ljudi, svih nacija i vera, naroda i narodnosti, većinske i manjinskih zajednica, zbog podele resora, to je za neku drugu priču. Ili ja grešim, možda njima zaista nije do podele resora, kako ponavlja novi šef Srpske liste. Njima je samo stalo da se ispoštuju srpski interesi, ako i oni i mi više i znamo koji su.

Ti njega kamenom, on tebe hlebom u skupštinskom restoranu

Ne znam za vas, ali ja sam se baš brinula kada će naši izabranici početi da ručkaju u jeftinom skupštinskom restoranu, države koju ne priznaju ili pokrajine koju ne priznaje većina. Oni će u jeftine restorane, sa nekoliko hiljada evrića u džepu, dok u Pomoravlju, ali i u drugim delovima Kosova (i Metohije) rade javne, narodne kuhinje. Nadam se da predstavnici srpskog naroda ili zajednice znaju da ima puno onih koji su glasali za njih, a nemaju šta da jedu. I nadam se da će se desiti nešto što se nije desilo, ili barem ja nisam čula, a to je da se neko od vajnih poslanika, koji imaju još po najmanje jednu platu, a neko dve ili tri, odrekne jednog dela i kaže: „Ovo je za stipendiranje dece bez roditela, ovo je za lečenje bolesnog deteta, ovo je za starce koji se hrane u narodnim kuhinjama, ovo je za dobrog đaka siromašnih roditelja“. Možda i dočekam to jednog dana.

Kad već spomenuh dve, tri plate, smenjen je rektor Prištinskog univerziteta izmeštenog u Mitrovicu, Srećko Milačić i jedan od razloga za njegovu smenu, kako su naveli jedanestoro političara i tri studenta, jeste da, između ostalih propusta u radu, radi na nekoliko univerziteta ili fakulteta, nije ni važno. Zamislite, doktor nauka predaje na nekoliko fakulteta. Više radnih mesta je rezervisano, dragi moji, za političare i to ove koji su bliski vlasti. I ako je neko političar, može da radi gde hoće, koliko hoće, kad hoće i može brzo da završi fakultet ako to nije uradio dok je bio mlad.

„Smenom rektora Prištinskog univerziteta nije narušena autonomija univerziteta, jer po Rezoluciji 1244 Vlada Srbije ima prava i obaveze da kao osnivač postavi sistem visokog obrazovanja kao i svih drugih vidova obrazovanja… Država je ispred autonomije univerziteta i kada je situacija loša mora da reaguje.” Ovo je, između ostalog, napisao srpski ministar prosvete. Bez obzira na smenu, meni se sviđa što se barem neko setio Rezolucije 1244.

Da se vratim Milačićevoj smeni. Ja nisam ustvari sigurna, možda bi njega i trebalo smeniti iz nekih razloga. Možda je i grešio, ali mi nije jasno i pitam se, kako je moguće da ga smenjuju predstavnici kosovskih institucija? Ako ste gledali spisak ljudi koji su zahtevali njegovu smenu, tu su, između ostalih: predsednik Srpske liste i gradonačelnik Severne Mitrovice, gradonačelnik Štrpca, gradonačelnik Zvečana, ministar za povratak u odlazećoj Vladi Kosova i još neki poslanici u Skupštini Kosova, manje poznati široj javnosti. Ali, listu je, između ostalih, potpisao i jedan poslanik Skupštine Srbije, naš čovek sa CK, mislim sa centralnog Kosova (i Metohije), čuveni Zvonko Stević, socijalista, poznat ako se sećate po tome što je, kako je objavljeno u ozbiljnim medijima, u jednom skupštinskom sazivu imao najveće dnevnice u Srbiji, jer je svaki dan, zamislite išao u Beograd automobilom na sednice skupštine i skupštinskih odbora i vraćao se kući u Gračanicu da prespava. Da li je to fizički moguće, ii nije, prosudite sami. Uglavnom, gospodin Stević nije smenjen niti zamenjen, nije kažnjen niti ukoren, nezamenljiv je, kao i većina političara. E pa, ponavljam, to su predstavnici naroda i oni sve što rade, rade u interesu svog naroda, pa i ovo sigurno ima neko patriotsko objašnjenje.

I da ne bude da samo pišem o lošim stvarima, želim da vam kažem da su ove nedelje meštani Ljubožde, sela u Metohiji, koji su se vratili svojim porušenim kućama, konačno dobili kosovska dokumenta i sada mogu da ostvare svoja svojinska prava, ali i prava da dobiju kosovsku penziju, kao i oni koji žive u centralnoj Srbiji i dolaze na svakih šest meseci da se pokažu penzijskoj administraciji da su živi. Mislite da sam nešto pogrešila? Dobro, onda i kao većina starih koji žive ovde, na Kosovu (i Methiji).

Čuli jesmo, al viđeli nijesmo

Dragi političari, stari i novi poslanici, kada spomenuh Ljuboždu, znate li gde se nalazi ovo selo, znate li gde je Drsnik i Ljevoša, a da priupitam, što vas ne bi na slavi u manastiru Gorioč, u opštini Istok? Poznajete li baku u Brestoviku koja nema sto, a navikla je da dočeka goste domaćinski, pa kafu služi na paleti? Znate li da meštani Sige nemaju vode, jer je neko potrošio pare pripremljene za pumpu? Zna se i ko, mislim meštani znaju, samo ih niko ne pita. Znate li, bivši i sadašnji poslanici i ministri, da porodica Stanković u Slivovu živi u nehumanim uslovima sa četvoro dece i ne može da napravi kuću na sopstvenom imanju, jer joj opštinska birokratija u Prištini ne da građevinsku dozvolu. Gospodo, vi koji se zaklinjete da radite samo za srpske interse i srpski narod, dođite u Slivovo. Dosta je građevinskog materijala podeljeno radnicima različitih ministarstava i pojedinih opština, pomozite Stankovićima. Ako ne znate gde je Slivovo, pokazaće vam novinari. Možemo vas upoznati i sa petočlanom porodicom Dašić, koja živi u 40 kvadrata, u selu Rudnice kod Kline.

Mladi iz zemlje i rasejanja

Sada zaista prelazim na lepe događaje i obećavam, neću spominjati narodne tribune.

U tradiconalnoj „Mobi“, koju je organizovala Eparhija šabačka, u manastiru Svetog Nikolaja srpskog u podnožju srednjovekovnog Soko-grada, nedaleko od Ljubovije, učestvovalo je 40 učenika koji pohađaju versku nastavu u Pasjanu i Štrpcu. Na ovom mestu se 17. put okuplja srpska omladina iz zemlje i rasejanja, da uči svoj jezik, pismo, kulturu i istoriju. Da li su deca iz Pasjana i Štrpca iz zemlje ili rasejanja, pitanje za milion dolara?

I na kraju, na ovogodišnjem pozorišnom festivalu u Prokuplju „Beskraj 10 kvadrata“, Amatersko pozorište „Janićije Popović“ iz Gračanice je odlukom stručnog žirija, za predstavu „Kući“, nagrađeno kao najperspektivniji ansambl, nagradom „Za ljupku budućnost teatra“. Čestitamo.

Save