Преглед недеље: Муке народне на путу од интегралног до интегрисаног

Прође још једна недеља са трoписким врелинама, у којој нас је регионална компанија за водоснабдевање као редовне платише „частила“ рестрикцијама и то прво од 17 до 22 сата, а потом и од 15 до 22 часа, у неким деловима наше интегрисане општине Грачаница. Било је и горе, сећам се, па издржавамо.

Најважније у овој недељи јесте да Косовска скупштина још увек нема председника, владе ни на видику, баш као ни копна и мирне луке за нас „преживеле бродоломнике“ који, тек што претекосмо од једних, сада стрепимо како ћемо преживети ове нове, локалане изборе. Требаће гласова и гласача да напуне кутије и обезбеде места за будуће младе директоре локалне самоуправе, који треба да прошетају оне кратке црне капутиће и кошуљице са све машнама, краватама као и црвене општинске аутиће. (опростите, ако има нека грешка у падежима или реченичкој конструкцији).

Приближавају се локални избори, политичари се одвајају на странке и странчице, праве се колоне за и против унутрашњег дијалога о Косову, за и против АВ.

Ми би да будемо интегрални, а они њихови и ови наши да будемо интегрисани.

Пише: Анђелка Ћуп

Косову прети енергетски колапс, не зна се хоће ли уџбеници на српском да пређу границу, пасоши Срба са Косова још увек нису у безвизном систему, на Мердару километарске колоне, чека се по четири сата, јер нас уписују и други и први, на интегрисаном граничном или административном прелазу. Зашто нас уписују ови што је за њих Космет покрајина, не знам, а још мање знам зашто нас уписују ови који нас држављанима својим сматрају… ваљда…

Ове недеље је смењен и ректор Приштинског универзитета, измештеног у Косовску или Северну Митровицу, Срећко Милачић.

Све се то дешавало протекле недеље, а ми смо се у прошли четвртак сви заклели, да ћемо чувати интегритет и уставни поредак Косова. Не као покрајине, ако се не варам, јер сам лично чула текст заклетве, али добро, и други су се пре ових заклињали. Кажете да се нисмо сви заклели? Како нисмо сви? Јесмо, јер су се у наше име заклели они које смо бирали, или који су на места посланика дошли некако другачије, бројањем гласова или можда нечијом наредбом. Ипак, моје скромно мишљење је да се на место посланика не може доћи другачије, него изборима. Или можда може, ко зна.

Елем, у великој сали Скупштине Косова, осим што су положили заклетву, посланици Српске листе показаше и да су веома важни у формирању косовске владе и избору председника скупштине. Улазили су у салу, када су желели, нису долазили на седницу, каснили су, иако је звоно звонило. Али, или је узалуд звонило, или им је одзвонило, и нама са њима. Не мислим сада само на Српску листу, него и на већински народ, који и после 18 година изградње државности, уз помоћ великих сила, али и нашу, још увек не поштују ту своју толико жељену државу. На столовима у скупштинској сали, заставице Републике Албаније и сви ћуте, и председавајући, и посланици, и Срби, чак и они са севера. Ови са југа су навикли да ћуте, посебно ови који су дуго у скупштинским клупама.

И када смо већ код Срба са југа Косова, у сали су били троје посланика из Штрпца и двојица из Поморавља. Ово вас ја само подсећам да међу садашњим „борцима за интерсе српског народа, у договору са Владом Србије и председником Вучићем“, није било ових чланова Српске листе са централног Косова. Нема никога из интегрисане општине Грачаница, ко би ушао у коалицију са Рамушем Харадинајем и Фатмиром Љимајем, са Кадријем Весељијем или још по неким за ким је Србија, чији је ово неодвојиви део, како понавља Марко Ђурић, расписала потернице.

Поменута господа се баш не котирају високо код обичних Срба на Косову, који кроз гласове изабраних или избројаних посланика, учествују у избору представника косовске државе. Стварно, зашто ли нема Срба из Грачанице и околних села у руководству Српске листе, нити у скупштинским клупама Косова, Републике Косова или у покрајинском парламенту? Можда су одустали од политике и учешћа у институцијама Републике Косово, можда су добили неке друге функције у Београду или негде другде, а можда су се некоме замерили. Ко зна? Углавном, ко преживи ових четрдесет и кусур степени, високе камате у банци и куповину књига за децу, причаће.

Искрено да вам кажем, мени пре неколико дана у Скупштини Косова (и Метохије, и није било необично што није било Срба са централног Косова. Било ми је жао до душе, јер сам по мало локал патриота. Иако нисам одавде, тоике године се овде потуцам, па ми прирасла за срце и Грачаница, и Лапље Село, и Батусе, по мало и Добротин, али и Чаглавица.

Умало да погрешим и да се огрешим. Ипак је био један представник ЦК, мислим централног Косова. Поносно се шетао скупштинском салом господин Слободан Петровић, усамљен до душе, јер је самосталан и независтан, и како сам за себе рече „једини представник српског народа на Косову, док су остали представници српске државе“. Симпатична изјава.

Нама остаје да видимо ко је чији представник, мада смо, Бога ми, видели и превише и памтимо добро све борце за наша права и интересе. Како год окренеш, СЛС (Самостална либерална странка) је ту, да ли овај интегрални или онај интегрисани део у СНС (Српска напредна странка), не знам. Али то му је то а, а враг ће га знати да ли му дође на исто. Мени се некако чини, да ни интегрисани ни интегрални неће дозволити себи тај луксуз да их се скупштинске клупе косовског парламента пожеле…. Али, дођу тако разна времена па бојим се, може бит и она ко из епске песме да ће се српски посланици пожелети гласова, ал гласова ни народа српског, нигде бити неће…

Бриго моја, зашто ниси наша

Што је најважније, сада имамо једну бригу мање. Не морамо да бринемо за плате наших посланика, свих 120, рачунајући и Србе. Положили су и потписали заклетву и од јуче су им обезбеђена месечна примања, не баш мала. Такође, не морамо да бринемо ни за оне који су били у прошлом сазиву. Примаће посланичку плату још шест месеци, док се не снађу. Па ако има и неки управни одбор и неко радно место у паралелном систему, у мајци Србији, милина…

То што се играју са судбином људи, свих нација и вера, народа и народности, већинске и мањинских заједница, због поделе ресора, то је за неку другу причу. Или ја грешим, можда њима заиста није до поделе ресора, како понавља нови шеф Српске листе. Њима је само стало да се испоштују српски интереси, ако и они и ми више и знамо који су.

Ти њега каменом, он тебе хлебом у скупштинском ресторану

Не знам за вас, али ја сам се баш бринула када ће наши изабраници почети да ручкају у јефтином скупштинском ресторану, државе коју не признају или покрајине коју не признаје већина. Они ће у јефтине ресторане, са неколико хиљада еврића у џепу, док у Поморављу, али и у другим деловима Косова (и Метохије) раде јавне, народне кухиње. Надам се да представници српског народа или заједнице знају да има пуно оних који су гласали за њих, а немају шта да једу. И надам се да ће се десити нешто што се није десило, или барем ја нисам чула, а то је да се неко од вајних посланика, који имају још по најмање једну плату, а неко две или три, одрекне једног дела и каже: „Ово је за стипендирање деце без родитела, ово је за лечење болесног детета, ово је за старце који се хране у народним кухињама, ово је за доброг ђака сиромашних родитеља“. Можда и дочекам то једног дана.

Кад већ споменух две, три плате, смењен је ректор Приштинског универзитета измештеног у Митровицу, Срећко Милачић и један од разлога за његову смену, како су навели једанесторо политичара и три студента, јесте да, између осталих пропуста у раду, ради на неколико универзитета или факултета, није ни важно. Замислите, доктор наука предаје на неколико факултета. Више радних места је резервисано, драги моји, за политичаре и то ове који су блиски власти. И ако је неко политичар, може да ради где хоће, колико хоће, кад хоће и може брзо да заврши факултет ако то није урадио док је био млад.

„Сменом ректора Приштинског универзитета није нарушена аутономија универзитета, јер по Резолуцији 1244 Влада Србије има права и обавезе да као оснивач постави систем високог образовања као и свих других видова образовања… Држава је испред аутономије универзитета и када је ситуација лоша мора да реагује.” Ово је, између осталог, написао српски министар просвете. Без обзира на смену, мени се свиђа што се барем неко сетио Резолуције 1244.

Да се вратим Милачићевој смени. Ја нисам уствари сигурна, можда би њега и требало сменити из неких разлога. Можда је и грешио, али ми није јасно и питам се, како је могуће да га смењују представници косовских институција? Ако сте гледали списак људи који су захтевали његову смену, ту су, између осталих: председник Српске листе и градоначелник Северне Митровице, градоначелник Штрпца, градоначелник Звечана, министар за повратак у одлазећој Влади Косова и још неки посланици у Скупштини Косова, мање познати широј јавности. Али, листу је, између осталих, потписао и један посланик Скупштине Србије, наш човек са ЦК, мислим са централног Косова (и Метохије), чувени Звонко Стевић, социјалиста, познат ако се сећате по томе што је, како је објављено у озбиљним медијима, у једном скупштинском сазиву имао највеће дневнице у Србији, јер је сваки дан, замислите ишао у Београд аутомобилом на седнице скупштине и скупштинских одбора и враћао се кући у Грачаницу да преспава. Да ли је то физички могуће, ии није, просудите сами. Углавном, господин Стевић није смењен нити замењен, није кажњен нити укорен, незаменљив је, као и већина политичара. Е па, понављам, то су представници народа и они све што раде, раде у интересу свог народа, па и ово сигурно има неко патриотско објашњење.

И да не буде да само пишем о лошим стварима, желим да вам кажем да су ове недеље мештани Љубожде, села у Метохији, који су се вратили својим порушеним кућама, коначно добили косовска документа и сада могу да остваре своја својинска права, али и права да добију косовску пензију, као и они који живе у централној Србији и долазе на сваких шест месеци да се покажу пензијској администрацији да су живи. Мислите да сам нешто погрешила? Добро, онда и као већина старих који живе овде, на Косову (и Метхији).

Чули јесмо, ал виђели нијесмо

Драги политичари, стари и нови посланици, када споменух Љубожду, знате ли где се налази ово село, знате ли где је Дрсник и Љевоша, а да приупитам, што вас не би на слави у манастиру Гориоч, у општини Исток? Познајете ли баку у Брестовику која нема сто, а навикла је да дочека госте домаћински, па кафу служи на палети? Знате ли да мештани Сиге немају воде, јер је неко потрошио паре припремљене за пумпу? Зна се и ко, мислим мештани знају, само их нико не пита. Знате ли, бивши и садашњи посланици и министри, да породица Станковић у Сливову живи у нехуманим условима са четворо деце и не може да направи кућу на сопственом имању, јер јој општинска бирократија у Приштини не да грађевинску дозволу. Господо, ви који се заклињете да радите само за српске интерсе и српски народ, дођите у Сливово. Доста је грађевинског материјала подељено радницима различитих министарстава и појединих општина, помозите Станковићима. Ако не знате где је Сливово, показаће вам новинари. Можемо вас упознати и са петочланом породицом Дашић, која живи у 40 квадрата, у селу Руднице код Клине.

Млади из земље и расејања

Сада заиста прелазим на лепе догађаје и обећавам, нећу спомињати народне трибуне.

У традицоналној „Моби“, коју је организовала Епархија шабачка, у манастиру Светог Николаја српског у подножју средњовековног Соко-града, недалеко од Љубовије, учествовало је 40 ученика који похађају верску наставу у Пасјану и Штрпцу. На овом месту се 17. пут окупља српска омладина из земље и расејања, да учи свој језик, писмо, културу и историју. Да ли су деца из Пасјана и Штрпца из земље или расејања, питање за милион долара?

И на крају, на овогодишњем позоришном фестивалу у Прокупљу „Бескрај 10 квадрата“, Аматерско позориште „Јанићије Поповић“ из Грачанице је одлуком стручног жирија, за представу „Кући“, награђено као најперспективнији ансамбл, наградом „За љупку будућност театра“. Честитамо.

Save