Фељтон Вести: Дијалог о најскупљој српској речи-Није Грачаница коров на купусишту

Фото: ГрачаницаОналјн

Сваки се историјски конфликт решава или ратом или дијалогом. Увек је боље да се заврши дијалогом и примери за ту врсту историјског стрпљења нису ретки. Немци су чекали 50 година да се уједине, Шпанци још чекају Гибралтар, Кинези су чекали 100 година да им се врати Хонг Конг, још чекају Тајван и дочекаће га. Значи, ништа не треба ломити преко колена, ништа не треба брзати, треба сачекати интелектуално и политички зрелије генерације које ће бити у стању да тај конфликт разреше на прави начин, каже за „Вести“ Синиша Ковачевић, српски драматург и професор Академије уметности.

Фото: А.Чукић

Он додаје да је у сукобу на релацији Срби – Албанци још једна ствар веома битна.

– То мора бити договор та два народа. Апсолутно, без икаквих посредника. У томе не сме посредовати ни Брисел, најмање Вашингтон и најмање Москва. Дакле, онога тренутка када се појаве на сцени политички лидери на страни српског и албанског народа који су у стању да тај конфликт реше, он ће бити решен – истиче Ковачевић.

Он подвлачи да је Косово српско „и у том смислу нема никакве полемике“.

н подвлачи да је Косово српско „и у том смислу нема никакве полемике“.

– Оно је родно место српске државе, српске цркве, српског језика, најлепше српске жене и најлепше српске песме су рођене на Косову. Али, оно је и албанско, само што морате разликовати отаџбински од завичајног принципа. Косово припада и свим оним Албанцима који су тамо рођени, који су рађали своју децу и сахрањивали своје родитеље. С тим што је Косово у том контексту нешто што они са правом сматрају својим завичајем, али то није њихова отаџбина. Њихова матична држава је око Тиране. Тако да, у том смислу, тај договор мора бити коегзистентан, мора бити ствар компромиса. Наше су цркве тамо подигнуте на рукама наших нерођених синова, а крстове оне горе у небесима држе наши покојни очеви у својим рукама. И није тамо Грачаница самоникли коров на купусишту и нико нема право да Симониду сматра тапетом купљеним у оближњем Меркатору.


Три прстена дијаспоре

– Будућност наше деце не зависи од Косова. Будућност наше деце зависи од нас. Будућност наше деце зависи од наше деце. И будућност наше деце није у Канади, Аустралији и Норвешкој, него би требало да буде овде. А овако, неће бити овде. Већ смо постали нација која има ту катастрофичну и запањујућу чињеницу да је дијаспора већа од матице. Срби сада имају три прстена дијаспоре: један најужи прстен у бившим државама Југославије, не морам да говорим какав углавном статус Срби имају у тим државама, други прстен је европски, а трећи прекоокеански. И пошто ми, нормално, ништа не знамо о себи, не знамо ни тачан број људи ван Србије, а он се према неким проценама већ мери бројком од четири до пет милиона.


Дакле, Косово нема право нико да да. За то постоји само једна једина реч од шест слова – издаја!
Истичући да је овакав позив на дијалог „бацање коске и још један у низу спинова којима се маркетиншки магови баве“, троструки је добитник Стеријине награде и троструки добитник награде „Бранислав Нушић“ за позоришне драме, аутор ТВ драма уврштених у најбоље икад снимљене, пита – зар не мислите да је право место за почетак тог дијалога Скупштина Србије?


Место прапочетка

– Нема државе, нема нације која се одриче места свог прапочетка. Не постоји! И сутра ћете с тим аргументом да је то фактичко стање остати без Суботице, Новог Пазара, сутра у историјском смислу ћете остати без Младеновца и видећете са каквим жаром и жестином ће се Шпанија борити против сецесије Каталоније и видећете да Корзика никада неће добити независност… само се нама сервира та идеја о фактицитету. Па немојте ми то причати, за име Бога!? Да је фактицитет нешто што је трајно стање, још бисмо ми агама шетали опанке.


Зашто се не почне разговор о Косову у парламенту? Па, нек се онда спусти у јавност, преко јавних личности, медија, новина и телевизија, до тога да буде и тема за кафанским столом. Зар не мислите да прво свој став и своју идеју треба да изнесе председник државе. Шта се то сада чека? То је класична варијанта спиновског чекања. Рећи ћу вам за три недеље ко ће бити премијер, рећи ћу вам на крају свега тога какво је моје мишљење. Не, соколе. Реци нам сада какво је твоје мишљење, а онда можемо да говоримо о дијалогу. Ово се зове препарација јавног мњења, а у теорији маркетинга зове „кување жабе“.

Ковачевић појашњава да је „сада потребно годину или две кувати жабу, до тога да ће једнога дана уморни и поприлично седи и проћелави председник изаћи пред људе и рећи: ‘Између будућности наше деце и Косова, изабрао сам будућност наше деце'“.

 Јелена Л. Петковић – Вести Онлајн