Feljton Vesti: Dijalog o najskupljoj srpskoj reči-Nije Gračanica korov na kupusištu

Foto: GračanicaOnaljn

Svaki se istorijski konflikt rešava ili ratom ili dijalogom. Uvek je bolje da se završi dijalogom i primeri za tu vrstu istorijskog strpljenja nisu retki. Nemci su čekali 50 godina da se ujedine, Španci još čekaju Gibraltar, Kinezi su čekali 100 godina da im se vrati Hong Kong, još čekaju Tajvan i dočekaće ga. Znači, ništa ne treba lomiti preko kolena, ništa ne treba brzati, treba sačekati intelektualno i politički zrelije generacije koje će biti u stanju da taj konflikt razreše na pravi način, kaže za „Vesti“ Siniša Kovačević, srpski dramaturg i profesor Akademije umetnosti.

Foto: A.Čukić

On dodaje da je u sukobu na relaciji Srbi – Albanci još jedna stvar veoma bitna.

– To mora biti dogovor ta dva naroda. Apsolutno, bez ikakvih posrednika. U tome ne sme posredovati ni Brisel, najmanje Vašington i najmanje Moskva. Dakle, onoga trenutka kada se pojave na sceni politički lideri na strani srpskog i albanskog naroda koji su u stanju da taj konflikt reše, on će biti rešen – ističe Kovačević.

On podvlači da je Kosovo srpsko „i u tom smislu nema nikakve polemike“.

n podvlači da je Kosovo srpsko „i u tom smislu nema nikakve polemike“.

– Ono je rodno mesto srpske države, srpske crkve, srpskog jezika, najlepše srpske žene i najlepše srpske pesme su rođene na Kosovu. Ali, ono je i albansko, samo što morate razlikovati otadžbinski od zavičajnog principa. Kosovo pripada i svim onim Albancima koji su tamo rođeni, koji su rađali svoju decu i sahranjivali svoje roditelje. S tim što je Kosovo u tom kontekstu nešto što oni sa pravom smatraju svojim zavičajem, ali to nije njihova otadžbina. Njihova matična država je oko Tirane. Tako da, u tom smislu, taj dogovor mora biti koegzistentan, mora biti stvar kompromisa. Naše su crkve tamo podignute na rukama naših nerođenih sinova, a krstove one gore u nebesima drže naši pokojni očevi u svojim rukama. I nije tamo Gračanica samonikli korov na kupusištu i niko nema pravo da Simonidu smatra tapetom kupljenim u obližnjem Merkatoru.


Tri prstena dijaspore

– Budućnost naše dece ne zavisi od Kosova. Budućnost naše dece zavisi od nas. Budućnost naše dece zavisi od naše dece. I budućnost naše dece nije u Kanadi, Australiji i Norveškoj, nego bi trebalo da bude ovde. A ovako, neće biti ovde. Već smo postali nacija koja ima tu katastrofičnu i zapanjujuću činjenicu da je dijaspora veća od matice. Srbi sada imaju tri prstena dijaspore: jedan najuži prsten u bivšim državama Jugoslavije, ne moram da govorim kakav uglavnom status Srbi imaju u tim državama, drugi prsten je evropski, a treći prekookeanski. I pošto mi, normalno, ništa ne znamo o sebi, ne znamo ni tačan broj ljudi van Srbije, a on se prema nekim procenama već meri brojkom od četiri do pet miliona.


Dakle, Kosovo nema pravo niko da da. Za to postoji samo jedna jedina reč od šest slova – izdaja!
Ističući da je ovakav poziv na dijalog „bacanje koske i još jedan u nizu spinova kojima se marketinški magovi bave“, trostruki je dobitnik Sterijine nagrade i trostruki dobitnik nagrade „Branislav Nušić“ za pozorišne drame, autor TV drama uvrštenih u najbolje ikad snimljene, pita – zar ne mislite da je pravo mesto za početak tog dijaloga Skupština Srbije?


Mesto prapočetka

– Nema države, nema nacije koja se odriče mesta svog prapočetka. Ne postoji! I sutra ćete s tim argumentom da je to faktičko stanje ostati bez Subotice, Novog Pazara, sutra u istorijskom smislu ćete ostati bez Mladenovca i videćete sa kakvim žarom i žestinom će se Španija boriti protiv secesije Katalonije i videćete da Korzika nikada neće dobiti nezavisnost… samo se nama servira ta ideja o fakticitetu. Pa nemojte mi to pričati, za ime Boga!? Da je fakticitet nešto što je trajno stanje, još bismo mi agama šetali opanke.


Zašto se ne počne razgovor o Kosovu u parlamentu? Pa, nek se onda spusti u javnost, preko javnih ličnosti, medija, novina i televizija, do toga da bude i tema za kafanskim stolom. Zar ne mislite da prvo svoj stav i svoju ideju treba da iznese predsednik države. Šta se to sada čeka? To je klasična varijanta spinovskog čekanja. Reći ću vam za tri nedelje ko će biti premijer, reći ću vam na kraju svega toga kakvo je moje mišljenje. Ne, sokole. Reci nam sada kakvo je tvoje mišljenje, a onda možemo da govorimo o dijalogu. Ovo se zove preparacija javnog mnjenja, a u teoriji marketinga zove „kuvanje žabe“.

Kovačević pojašnjava da je „sada potrebno godinu ili dve kuvati žabu, do toga da će jednoga dana umorni i poprilično sedi i proćelavi predsednik izaći pred ljude i reći: ‘Između budućnosti naše dece i Kosova, izabrao sam budućnost naše dece'“.

 Jelena L. Petković – Vesti Onlajn