Од европске интеграције до експерименталне економске заједнице за западни Балкан

Фото: Илустрација

Политичке елите су принуђене да се користе медијским манипулацијама и кампањама да нас убеђују да је то добро за нас, све док је тако, знам да није добро. Свако ко иоле познаје политички систем ЕУ и његово право, зна да ЕУ исто толико колико и званични Београд, ако не и више, формално не може да призна независност Косова. Читавом, политички коректно дефинисаном, региону западног Балкана уместо ЕУ интеграције понуђена експериментална економска заједница. Да то преведемо на језик који ће свима бити разумљив, понуђена нам је Југославија без Хрватске и Словеније, али да примимо Албанију.

НИЈЕ ДОБРО…

Један од основних митова у вези са бриселским дијалогом јесте мит о његовој нетранспарентности.  Не желећи да негирам ноторну чињеницу, да јавност, а посебно грађани на које се ’’договори’’ најдиректније и односе, веома мало или готово ништа не знају о преговорима, желим да укажем на једну другу димензију овог процеса. Кад би нетранспарентност овог процеса био највећи проблем онда би можда и имао неку перспективу, у контексту доношења решења која би била прихватљива за све стране.+

Пише: Стефан Филиповић – политиколог

Колико се истине заиста крије у синтагми да ’’бриселски споразум није лош зато што је нетранспарентан већ је нетранспарентан зато што је лош’’, то најконкретније зна само онај мали део људи који је део тог процеса, док јавност о томе може само да нагађа, а грађани да чекају последице на терену. Поставља се питање а зашто је то тако? Одговор на ово питање можемо наћи, такође у новом питању, а оно гласи где води овај процес и  какве су перцепције и циљеви учесника у преговорима?

На питање где процес води, засигурно можемо добити три, а потенцијално и више  одговора. За Приштину процес води само једном циљу и једној ствари, то је признање независности и суверености на читавој територији од стране званичног Београда, они бар знају шта хоће.

За Брисел, за који ћу одмах рећи да је компликованији и неконструктивнији од Београда и Приштине заједно овај процес води ткз. ’’нормализацији односа’’. Ово је изнуђена и амбивалентна сложеница бриселског бирократског апарата, који је приморан да смишља овакве изразе, поштујући сопствено право и принципе и представља основ за моју констатацију о компликованости. Јер, свако ко иоле познаје политички систем ЕУ и његово право, зна да ЕУ исто толико колико и званични Београд, ако не и више, формално не може да призна независност Косова.

Неки би рекли само до тренутка док то не учини Београд, а ја кажем чак ни тада, јер то не зависи ни од Брисела, Београда ни Приштине, већ од оних земаља чланица које Косово не виде као независну и суверену политичку заједницу. Друго је питање да ли ће те земље, мењати свој став ако се икада промени став Београда. Тако да је бриселски одговор на раније постављено питање : ’’нормализација односа’’ а уствари то је неприкривена нада да ће сви ту ’’нормализацију’’ окарактерисати и препознати као међусобно признање, на првом месту признање од стране званичног Београда. Кад смо код Београда, до сада нико није знао тачан одговор куда све ово води. Па се зато ваљда и покреће тај тзв. унутрашњи дијалог о Косову и Метохији који би требао да резултира одговором. Колико познајем инстутуционалне прилике у Београду и друштво у целини, ако уопште буде нешто од тог дијалога, осим отворених писама и солирања по телевизији биће минимум три одговора.

Један одговор о признавању, други суверенистички о непризнавању и трећи мање више прагматичан о чекању и замрзавању, скоро идентичан овом другом, а који ће бити званичан то не зна ни политички врх у Београду.

Да ствар буде гора и конфузнија у односу Београда, Приштине и Брисела дошло је до нових момената, на самиту у Трсту је, читавом, политички коректно дефинисаном, региону западног Балкана уместо ЕУ интеграције понуђена експериментална економска заједница. Да то преведемо на језик који ће свима бити разумљив, понуђена нам је Југославија без Хрватске и Словеније, али да примимо Албанију. Као што видимо ово је употпуности у складу са оним немачким предлогом о ЕУ са више кругова-нивоа.  На тај начин постајемо политички, социјални и економски експеримент званичног Брисела (читај Берлина).

У Бриселски дијалог су ушле три стране, Београд, Приштина и Брисел, није ту Брисел само медијатор, то је и више него јасно. Брисел има јасно зацртане и за њих веома битне циљеве, почев од оних основних као што је стабилност овог региона у безбедносном и социо-економском смислу преко геополитичких( мигрантска криза) па све до овог назвао бих га ’’експерименталног’’ разлога. И све три стране имају различите мотиве и мање више различите циљеве(изузимајући одређена преклапања Брисела и Приштине која ипак имају различите основе), то је та друга димензија овог процеса за коју елите добро знају и зато је крију. Зато треба фокусирати узроке а не последице, јер инсистирање на транспарентности је управо то, бављење последицама.

Да ли би оваквом процесу дијалога у Бриселу између Београда-Брисела-Приштине помогла транспарентност, да ли би га учинила квалитетнији и корисним по све грађане? Наравно да не би. Нама није потребна транспарентност оваквог процеса, нама (читај грађанима) је потребан  процес који ће решавати свакодневне животне проблеме и процес у коме ће се искрено покренути питања која су неопходна, као што је одрживо помирење и интеграција, како би живели једни са другима, а не једни поред других.

Срећа је што обични грађани немају поверења у политичке елите, јер би у суптортном имали много више негативних последица овог процеса. Из тог разлога политичке елите су принуђене да се користе медијским манипулацијама и кампањама да нас убеђују да је то добро за нас, све док је тако, знам да није добро.

Текст је изворно преизет са порала: NEW SOCIAL INITIATIVE