Od evropske integracije do eksperimentalne ekonomske zajednice za zapadni Balkan

Foto: Ilustracija

Političke elite su prinuđene da se koriste medijskim manipulacijama i kampanjama da nas ubeđuju da je to dobro za nas, sve dok je tako, znam da nije dobro. Svako ko iole poznaje politički sistem EU i njegovo pravo, zna da EU isto toliko koliko i zvanični Beograd, ako ne i više, formalno ne može da prizna nezavisnost Kosova. Čitavom, politički korektno definisanom, regionu zapadnog Balkana umesto EU integracije ponuđena eksperimentalna ekonomska zajednica. Da to prevedemo na jezik koji će svima biti razumljiv, ponuđena nam je Jugoslavija bez Hrvatske i Slovenije, ali da primimo Albaniju.

NIJE DOBRO…

Jedan od osnovnih mitova u vezi sa briselskim dijalogom jeste mit o njegovoj netransparentnosti.  Ne želeći da negiram notornu činjenicu, da javnost, a posebno građani na koje se ’’dogovori’’ najdirektnije i odnose, veoma malo ili gotovo ništa ne znaju o pregovorima, želim da ukažem na jednu drugu dimenziju ovog procesa. Kad bi netransparentnost ovog procesa bio najveći problem onda bi možda i imao neku perspektivu, u kontekstu donošenja rešenja koja bi bila prihvatljiva za sve strane.+

Piše: Stefan Filipović – politikolog

Koliko se istine zaista krije u sintagmi da ’’briselski sporazum nije loš zato što je netransparentan već je netransparentan zato što je loš’’, to najkonkretnije zna samo onaj mali deo ljudi koji je deo tog procesa, dok javnost o tome može samo da nagađa, a građani da čekaju posledice na terenu. Postavlja se pitanje a zašto je to tako? Odgovor na ovo pitanje možemo naći, takođe u novom pitanju, a ono glasi gde vodi ovaj proces i  kakve su percepcije i ciljevi učesnika u pregovorima?

Na pitanje gde proces vodi, zasigurno možemo dobiti tri, a potencijalno i više  odgovora. Za Prištinu proces vodi samo jednom cilju i jednoj stvari, to je priznanje nezavisnosti i suverenosti na čitavoj teritoriji od strane zvaničnog Beograda, oni bar znaju šta hoće.

Za Brisel, za koji ću odmah reći da je komplikovaniji i nekonstruktivniji od Beograda i Prištine zajedno ovaj proces vodi tkz. ’’normalizaciji odnosa’’. Ovo je iznuđena i ambivalentna složenica briselskog birokratskog aparata, koji je primoran da smišlja ovakve izraze, poštujući sopstveno pravo i principe i predstavlja osnov za moju konstataciju o komplikovanosti. Jer, svako ko iole poznaje politički sistem EU i njegovo pravo, zna da EU isto toliko koliko i zvanični Beograd, ako ne i više, formalno ne može da prizna nezavisnost Kosova.

Neki bi rekli samo do trenutka dok to ne učini Beograd, a ja kažem čak ni tada, jer to ne zavisi ni od Brisela, Beograda ni Prištine, već od onih zemalja članica koje Kosovo ne vide kao nezavisnu i suverenu političku zajednicu. Drugo je pitanje da li će te zemlje, menjati svoj stav ako se ikada promeni stav Beograda. Tako da je briselski odgovor na ranije postavljeno pitanje : ’’normalizacija odnosa’’ a ustvari to je neprikrivena nada da će svi tu ’’normalizaciju’’ okarakterisati i prepoznati kao međusobno priznanje, na prvom mestu priznanje od strane zvaničnog Beograda. Kad smo kod Beograda, do sada niko nije znao tačan odgovor kuda sve ovo vodi. Pa se zato valjda i pokreće taj tzv. unutrašnji dijalog o Kosovu i Metohiji koji bi trebao da rezultira odgovorom. Koliko poznajem instutucionalne prilike u Beogradu i društvo u celini, ako uopšte bude nešto od tog dijaloga, osim otvorenih pisama i soliranja po televiziji biće minimum tri odgovora.

Jedan odgovor o priznavanju, drugi suverenistički o nepriznavanju i treći manje više pragmatičan o čekanju i zamrzavanju, skoro identičan ovom drugom, a koji će biti zvaničan to ne zna ni politički vrh u Beogradu.

Da stvar bude gora i konfuznija u odnosu Beograda, Prištine i Brisela došlo je do novih momenata, na samitu u Trstu je, čitavom, politički korektno definisanom, regionu zapadnog Balkana umesto EU integracije ponuđena eksperimentalna ekonomska zajednica. Da to prevedemo na jezik koji će svima biti razumljiv, ponuđena nam je Jugoslavija bez Hrvatske i Slovenije, ali da primimo Albaniju. Kao što vidimo ovo je upotpunosti u skladu sa onim nemačkim predlogom o EU sa više krugova-nivoa.  Na taj način postajemo politički, socijalni i ekonomski eksperiment zvaničnog Brisela (čitaj Berlina).

U Briselski dijalog su ušle tri strane, Beograd, Priština i Brisel, nije tu Brisel samo medijator, to je i više nego jasno. Brisel ima jasno zacrtane i za njih veoma bitne ciljeve, počev od onih osnovnih kao što je stabilnost ovog regiona u bezbednosnom i socio-ekonomskom smislu preko geopolitičkih( migrantska kriza) pa sve do ovog nazvao bih ga ’’eksperimentalnog’’ razloga. I sve tri strane imaju različite motive i manje više različite ciljeve(izuzimajući određena preklapanja Brisela i Prištine koja ipak imaju različite osnove), to je ta druga dimenzija ovog procesa za koju elite dobro znaju i zato je kriju. Zato treba fokusirati uzroke a ne posledice, jer insistiranje na transparentnosti je upravo to, bavljenje posledicama.

Da li bi ovakvom procesu dijaloga u Briselu između Beograda-Brisela-Prištine pomogla transparentnost, da li bi ga učinila kvalitetniji i korisnim po sve građane? Naravno da ne bi. Nama nije potrebna transparentnost ovakvog procesa, nama (čitaj građanima) je potreban  proces koji će rešavati svakodnevne životne probleme i proces u kome će se iskreno pokrenuti pitanja koja su neophodna, kao što je održivo pomirenje i integracija, kako bi živeli jedni sa drugima, a ne jedni pored drugih.

Sreća je što obični građani nemaju poverenja u političke elite, jer bi u suptortnom imali mnogo više negativnih posledica ovog procesa. Iz tog razloga političke elite su prinuđene da se koriste medijskim manipulacijama i kampanjama da nas ubeđuju da je to dobro za nas, sve dok je tako, znam da nije dobro.

Tekst je izvorno preizet sa porala: NEW SOCIAL INITIATIVE