Ikeom ću te, Ikeom ćeš me…

Foto: Ilustracija

O IKEI, sa IKEOM, hej IKEO“, toliko se protekle nedelje pisalo i pričalo o tebi da sam se na trenutak zabrinuo za kolektivno psihičko stanje nacije. Vodećem švedskom brednu, u kome se mogu naći neophodne potrepštine za opremanje stana, toliko je posvećana pažnja javnosti, kao da je, Bože oprosti meni grešnom na poređenju,  Sam Svevišnji sišao tu u Bubanj Potoku.  Narod pohrlio da vidi to čudo iz Švedske, pa čak i sam naš predsednik Vučić.

Dakle „vozljubeljni“ predsednik je bio odlična reklama i besplatan marketing za vodeći švedski brend, toliko ga je izreklamirao, u svojoj rođenoj zemlji, da će i onih pola miliona glasača, botova i ostalih preletačevića sigurno kupiti nešto u toj IKEI ako ništa drugo, ono, bar srpsku oklagiju ili dasku za seckanje, jer to su jedini domaći proizvodi koji su se našli na raftovima velikog tržnog centra.

Šta će ti bolja reklama i to na svim medijima u udarnim terminima grmi:  „IKEA, IKEI, s IKEOM o IKEI –  hej, IKEO!  Kad već nemate svoje za reklamirati, jer podatak da je Srbija na vrhu tabele najsiromašnijih zemalja u Evropi može da bude samo antireklama, uvek je bolje „prilepiti“ se uz neki vodeći svetski brend i eto obostrane koristi.

Ne bi tu bilo ništa sporno i ne bi ni meni ni onima koji pamte neka druga vremena tu bilo ničeg sumnjivog i za zameriti da nismo bili svedoci da je ta ista IKEA godine 1991. otvorila svoju robnu kuću u centru Beograda, do duše u nešto manjem prostoru i sa manje medijske pažnje. Da dobije veći prostor i u kvadraturi i u medijima nije imala izgleda, jer su tada i „Robne kuće Beograd“ ali i drugi domaće trgovine bile odlični domaći brendovi u kojima se za kuću moglo kupiti sve, baš kao u reklami, od igle do lokomotive. U takvim uslovima trgovine IKEA je imala slabašne šanse. Danas su šanse znatno veće naročito uz subvencije države, baš kao za Fijat i ostale svetske brendove koji se odluče da posluju kod nas.

Lepo je naš narod rekao, dok jednom ne smrkne durgom ne može da svane. Tako je moralo da  smrkne čuvenoj „Beograđanki“ koja je u svim gradovima širom Srbije imala lanac svojih trgovina, njoj je smrklo, a gle dobre sreće i zle sudbine, svanulo i švedskoj IKEI i hrvatskoj IDEI.

 

Tako je smrknulo Zastavi, a svanulo Fijatu, Srbijaniki iz Valjeva, Slobodi iz Čačka, Elektronskoj industiji u Nišu… i da ne nabarajam dalje, jer poduža je lista zone sumraka u kojoj su se, nekim nobjašnjivim slučajem, našle sve domaće, jake i vodeće kompanije. Za sumrak ovih preduzeća pobrinuo se pre svih domaći faktor, kao i za dolazak stranih brendova na njihovo mesto. Da li je bilo podmazano i koliko, tu nismo mogli da budemo svedoci, ali svekolikog propadanja i ekonomije i nas sa njom, jesmo.

Posle ovoga znam, odmah će vlast krenuti u odbranu i reći da je konkurentnost zdrava za tržšte i domaće proizvođače. Konkurencija jeste zdrava, to se uči i u školi, vlast nam je rekla da će radnih mesta biti više i vlast nas ubeđuje da vodeći svetski brendovi dolaze u zemlju gde postoje garancije za stabilno i uspešno poslovanje.

 

Međutim, ne valja kad mnogo znamo ili čujemo. Eto, čuli jesmo da su tamo negde,  u nekim zemljama kapitalisti očas posla i u najkraćem roku spakovali svoje mašine i presele ih u zemlju gde je radna snaga još jeftinija. Čuli jesmo da u tim i takvim zemljama nisu ugovorom zaštićeni interesi države, naroda i radnika. Mi tvrdimo:  „Neće to kod nas!“, Tvrdi i vlast, ali ugovore sklljene sa kapitalistima ne objavljuje. Kaže to je za sveopšte dobro, dobro je i za valst ali i za narod, jer što se manje zna, manje boli glava.

Čista poslovana ekonomija i računica bistra kao suza iz ugla kapitaliste. Iz našeg ugla i doživljenog iskustva to zači još jedna radnička porodica bez posla i nade, porodica čiji je radnik zarad 30. 000 dinara plate trpeo i pelene i kakva sve ne poniženja. Vlast ćuti o tome, provori jedino kada je na to podsete neki „neposlušni novinar“ jer iz ugla vlasti to su samo pojedinačni i izlovani slučajevi, a mi svi skupa treba da sledimo razvojnu politiku naše dobre vlasti.

Dakle,  vratimo se na početak priče, dok jednom ne smrke drugom ne svane, ako je smrklo srpskim firmama a svanulo velikim svetskim, ako je smrklo srpskom radniku a svanulo kapitalisti, da li to znači da je sada vreme da smrkne i vlasti, ali, šta će nam osvanuti?! Ostalo je još samo da to doživimo jer, šta god da se desi, narod je uvek onaj kome kasnije il’ pre smrkne.

Što se Ikee tiče, setite se da su naši preci živeli jednako srećno i bez nje i oklagiju i dasku za seckanje, drvenu stolicu, klupu, sofru i krevet umeli su sami da naprave. Fiskalna kasa, budno oko kamere i gomila oduševljenih ljudi i novinara nije im bila potrebna, a ipak su bili dobri domaćini, kupovali domaće, služili se s domaćim, ušparali i uštedeli da ostave vremenima budućim.

 

Ivan Miljković