Икеом ћу те, Икеом ћеш ме…

Фото: Илустрација

О ИКЕИ, са ИКЕОМ, хеј ИКЕО“, толико се протекле недеље писало и причало о теби да сам се на тренутак забринуо за колективно психичко стање нације. Водећем шведском бредну, у коме се могу наћи неопходне потрепштине за опремање стана, толико је посвећана пажња јавности, као да је, Боже опрости мени грешном на поређењу,  Сам Свевишњи сишао ту у Бубањ Потоку.  Народ похрлио да види то чудо из Шведске, па чак и сам наш председник Вучић.

Дакле „возљубељни“ председник је био одлична реклама и бесплатан маркетинг за водећи шведски бренд, толико га је изрекламирао, у својој рођеној земљи, да ће и оних пола милиона гласача, ботова и осталих прелетачевића сигурно купити нешто у тој ИКЕИ ако ништа друго, оно, бар српску оклагију или даску за сецкање, јер то су једини домаћи производи који су се нашли на рафтовима великог тржног центра.

Шта ће ти боља реклама и то на свим медијима у ударним терминима грми:  „ИКЕА, ИКЕИ, с ИКЕОМ о ИКЕИ –  хеј, ИКЕО!  Кад већ немате своје за рекламирати, јер податак да је Србија на врху табеле најсиромашнијих земаља у Европи може да буде само антиреклама, увек је боље „прилепити“ се уз неки водећи светски бренд и ето обостране користи.

Не би ту било ништа спорно и не би ни мени ни онима који памте нека друга времена ту било ничег сумњивог и за замерити да нисмо били сведоци да је та иста ИКЕА године 1991. отворила своју робну кућу у центру Београда, до душе у нешто мањем простору и са мање медијске пажње. Да добије већи простор и у квадратури и у медијима није имала изгледа, јер су тада и „Робне куће Београд“ али и други домаће трговине биле одлични домаћи брендови у којима се за кућу могло купити све, баш као у реклами, од игле до локомотиве. У таквим условима трговине ИКЕА је имала слабашне шансе. Данас су шансе знатно веће нарочитo уз субвенције државе, баш као за Фијат и остале светске брендове који се одлуче да послују код нас.

Лепо је наш народ рекао, док једном не смркне дургом не може да сване. Тако је морало да  смркне чувеној „Београђанки“ која је у свим градовима широм Србије имала ланац својих трговина, њој је смркло, а гле добре среће и зле судбине, свануло и шведској ИКЕИ и хрватској ИДЕИ.

 

Тако је смркнуло Застави, а свануло Фијату, Србијаники из Ваљева, Слободи из Чачка, Електронској индустији у Нишу… и да не набарајам даље, јер подужа је листа зоне сумрака у којој су се, неким нобјашњивим случајем, нашле све домаће, јаке и водеће компаније. За сумрак ових предузећа побринуо се пре свих домаћи фактор, као и за долазак страних брендова на њихово место. Да ли је било подмазано и колико, ту нисмо могли да будемо сведоци, али свеколиког пропадања и економије и нас са њом, јесмо.

После овога знам, одмах ће власт кренути у одбрану и рећи да је конкурентност здрава за тржште и домаће произвођаче. Конкуренција јесте здрава, то се учи и у школи, власт нам је рекла да ће радних места бити више и власт нас убеђује да водећи светски брендови долазе у земљу где постоје гаранције за стабилно и успешно пословање.

 

Међутим, не ваља кад много знамо или чујемо. Ето, чули јесмо да су тамо негде,  у неким земљама капиталисти очас посла и у најкраћем року спаковали своје машине и преселе их у земљу где је радна снага још јефтинија. Чули јесмо да у тим и таквим земљама нису уговором заштићени интереси државе, народа и радника. Ми тврдимо:  „Неће то код нас!“, Тврди и власт, али уговоре склљене са капиталистима не објављује. Каже то је за свеопште добро, добро је и за валст али и за народ, јер што се мање зна, мање боли глава.

Чиста послована економија и рачуница бистра као суза из угла капиталисте. Из нашег угла и доживљеног искуства то зачи још једна радничка породица без посла и наде, породица чији је радник зарад 30. 000 динара плате трпео и пелене и каква све не понижења. Власт ћути о томе, провори једино када је на то подсете неки „непослушни новинар“ јер из угла власти то су само појединачни и изловани случајеви, а ми сви скупа треба да следимо развојну политику наше добре власти.

Дакле,  вратимо се на почетак приче, док једном не смрке другом не сване, ако је смркло српским фирмама а свануло великим светским, ако је смркло српском раднику а свануло капиталисти, да ли то значи да је сада време да смркне и власти, али, шта ће нам осванути?! Остало је још само да то доживимо јер, шта год да се деси, народ је увек онај коме касније ил’ пре смркне.

Што се Икее тиче, сетите се да су наши преци живели једнако срећно и без ње и оклагију и даску за сецкање, дрвену столицу, клупу, софру и кревет умели су сами да направе. Фискална каса, будно око камере и гомила одушевљених људи и новинара није им била потребна, а ипак су били добри домаћини, куповали домаће, служили се с домаћим, ушпарали и уштедели да оставе временима будућим.

 

Иван Миљковић