Породице киднапованих и несталих: И даље верујемо у правду и правичност!

Породице киднапованих и нестлих лица на простору Косова и Метохије окупиле су се данас у цетнру Грачанице како би још једном, на Међународни дан киданпованих и несталих лица, подсетили јавност да ни међународоне ни домаће институције нису учиниле никакав помак у расветљавању судбине несталих и кажњавању одговорних.

Породице сматрају да се проблем несталих намерно гура по страни, а да се пажња јавности усмерава на формирање разних комисија и радних група, чиме се сакрива истина и бежи од одговорности, речено је на протесном окупљњу у Грачаници.

„Међународне власти се труде да што више времена прође, и да се наши најмилији забораве,  али им ми из Удружења поручујемо да им то неће проћи и да од наше борбе не одустајемо“, рекла је представница Удружења киднапованих и несталих Срба са простора КиМ Силвана Маринковић.

Највише Срба киднаповано у мандату УНМИК-а; Фото: ГрачаницаОналјн

Чланови породица су поручили да ће се борити док се не расветли судбина и последњег киднапованог. Са скупа је упућен апел надлежним органима и институцијама да преузму одговорност и искористе информације добијене од породица несталих, пронађу и казне одговорне киданпере или убице.

„Наша бол је још већа после сазнања да су многе идентификације које су урађене у периоду од 1999. до 2000. године, урађене погрешно, односно да су многа српска тела предата као албанска и да су сахрањена по њихвом обичају“, рекла је Маринковићева. 

Трифуновић: ЕУЛЕКС не ради ништа

Подсетивши да су током ратних сукоба злочини чињени на обе стране, координатор Удружења киднапованих и несталих лица за Косово и Метохију Милорад Трифуновић је питао због чега се пред судовима кажњавају и одговарају једино Срби.

„Породицама смо предали 354 жртве, односно њихове остатке. Нико због тога још увек није процесуиран, нити је одговарао за њихов нестанак и злочине почињене над њима“, напоменуо је Трифуновић. Он је подсетио да праксе хапшења неких починиоца злочина, потом њихово касније ослобађање, предсављају само доливање соли на живу рану породицама несталих.

Чланови породица коднапованих и несталих Срба напомињу да је у овој години расветљен само један случај смрти Србина, додавши да су за последње две године расветљена једва три случаја.

„Еулексов тим задужен за есхумацију и идентификацију жртава на простору Косова и Метохије, према нашем мишљењу не ради ништа“, устврдио је Трифуновић.

Породице ће се борити док се не расветили судбина и последњег несталог Србина, Фото: ГрачаницаОналјн

Милорад Трифуновић је изнео и податак да је највише Срба, чак 76%, киднаповано или нестало под такозвнаом заштитом УНМИК-а, нешто мањи број 1998. године и готово незнатни број током ратних дејстава и НАТО бомбардовања 1999. године.

Координатор Удружења киднапованих и несталих лица за Косово и Метохију тврди да су чланови породица киндапованих и неталих лица дискриминисани и по многим питањима социјалних давања јер је, како је нагласио, Србија једина земља у региону која још увек није донела закон о несталим лицима.

Олга Ађанчић са сликом киднапованог сина Зорана, Фото: ГрачаницаОнлајн

Пресахла је и последња кап наде

„До скоро сам и гајила неку наду да је мој син жив, сада више не… двадесет годна је прошло, а од мог Зорана ни трага ни гласа“, прича кроз плач Олга Ађанчић из Милошева.

У руци јој слика сина Зорана који је 22. јуна 1998. године киднапован када је кренуо на посао. Са њим су истог дана, у јутарњим сатима, отета још тројица Срба.

„Мој Зоран је био дизаличар на копу Белаћевац. Киданпован је а да није ни стигао до посла. Причао ми је да су претходног дана једва живи главу извукли, није му се ишло на посао, али му је шеф рекао да мора“, наставља причу Олга.

Тог дана са Олгиним сином Зораном, киднаповани су и његов шеф Драган Вукмировић, братанац и стриц из села Расткова, Перица и Душко Ађанчић.

„За сваким од њих ми душа плаче, не може све једна мајка да роди, ја знам како је моме срцу и разумем како је њиховим породицама кад ни после двадесет година нема речи утехе“, говори Олга Ађанчић кроз плач и стишће рам и слику, једино што јој је преостало од сина.

И. Миљковић