Porodice kidnapovanih i nestalih: I dalje verujemo u pravdu i pravičnost!

Porodice kidnapovanih i nestlih lica na prostoru Kosova i Metohije okupile su se danas u cetnru Gračanice kako bi još jednom, na Međunarodni dan kidanpovanih i nestalih lica, podsetili javnost da ni međunarodone ni domaće institucije nisu učinile nikakav pomak u rasvetljavanju sudbine nestalih i kažnjavanju odgovornih.

Porodice smatraju da se problem nestalih namerno gura po strani, a da se pažnja javnosti usmerava na formiranje raznih komisija i radnih grupa, čime se sakriva istina i beži od odgovornosti, rečeno je na protesnom okupljnju u Gračanici.

„Međunarodne vlasti se trude da što više vremena prođe, i da se naši najmiliji zaborave,  ali im mi iz Udruženja poručujemo da im to neće proći i da od naše borbe ne odustajemo“, rekla je predstavnica Udruženja kidnapovanih i nestalih Srba sa prostora KiM Silvana Marinković.

Najviše Srba kidnapovano u mandatu UNMIK-a; Foto: GračanicaOnaljn

Članovi porodica su poručili da će se boriti dok se ne rasvetli sudbina i poslednjeg kidnapovanog. Sa skupa je upućen apel nadležnim organima i institucijama da preuzmu odgovornost i iskoriste informacije dobijene od porodica nestalih, pronađu i kazne odgovorne kidanpere ili ubice.

„Naša bol je još veća posle saznanja da su mnoge identifikacije koje su urađene u periodu od 1999. do 2000. godine, urađene pogrešno, odnosno da su mnoga srpska tela predata kao albanska i da su sahranjena po njihvom običaju“, rekla je Marinkovićeva. 

Trifunović: EULEKS ne radi ništa

Podsetivši da su tokom ratnih sukoba zločini činjeni na obe strane, koordinator Udruženja kidnapovanih i nestalih lica za Kosovo i Metohiju Milorad Trifunović je pitao zbog čega se pred sudovima kažnjavaju i odgovaraju jedino Srbi.

„Porodicama smo predali 354 žrtve, odnosno njihove ostatke. Niko zbog toga još uvek nije procesuiran, niti je odgovarao za njihov nestanak i zločine počinjene nad njima“, napomenuo je Trifunović. On je podsetio da prakse hapšenja nekih počinioca zločina, potom njihovo kasnije oslobađanje, predsavljaju samo dolivanje soli na živu ranu porodicama nestalih.

Članovi porodica kodnapovanih i nestalih Srba napominju da je u ovoj godini rasvetljen samo jedan slučaj smrti Srbina, dodavši da su za poslednje dve godine rasvetljena jedva tri slučaja.

„Euleksov tim zadužen za eshumaciju i identifikaciju žrtava na prostoru Kosova i Metohije, prema našem mišljenju ne radi ništa“, ustvrdio je Trifunović.

Porodice će se boriti dok se ne rasvetili sudbina i poslednjeg nestalog Srbina, Foto: GračanicaOnaljn

Milorad Trifunović je izneo i podatak da je najviše Srba, čak 76%, kidnapovano ili nestalo pod takozvnaom zaštitom UNMIK-a, nešto manji broj 1998. godine i gotovo neznatni broj tokom ratnih dejstava i NATO bombardovanja 1999. godine.

Koordinator Udruženja kidnapovanih i nestalih lica za Kosovo i Metohiju tvrdi da su članovi porodica kindapovanih i netalih lica diskriminisani i po mnogim pitanjima socijalnih davanja jer je, kako je naglasio, Srbija jedina zemlja u regionu koja još uvek nije donela zakon o nestalim licima.

Olga Ađančić sa slikom kidnapovanog sina Zorana, Foto: GračanicaOnlajn

Presahla je i poslednja kap nade

„Do skoro sam i gajila neku nadu da je moj sin živ, sada više ne… dvadeset godna je prošlo, a od mog Zorana ni traga ni glasa“, priča kroz plač Olga Ađančić iz Miloševa.

U ruci joj slika sina Zorana koji je 22. juna 1998. godine kidnapovan kada je krenuo na posao. Sa njim su istog dana, u jutarnjim satima, oteta još trojica Srba.

„Moj Zoran je bio dizaličar na kopu Belaćevac. Kidanpovan je a da nije ni stigao do posla. Pričao mi je da su prethodnog dana jedva živi glavu izvukli, nije mu se išlo na posao, ali mu je šef rekao da mora“, nastavlja priču Olga.

Tog dana sa Olginim sinom Zoranom, kidnapovani su i njegov šef Dragan Vukmirović, bratanac i stric iz sela Rastkova, Perica i Duško Ađančić.

„Za svakim od njih mi duša plače, ne može sve jedna majka da rodi, ja znam kako je mome srcu i razumem kako je njihovim porodicama kad ni posle dvadeset godina nema reči utehe“, govori Olga Ađančić kroz plač i stišće ram i sliku, jedino što joj je preostalo od sina.

I. Miljković