Шарски сир, благо Сиринића

Фото В. ЋУП; ГрачаницаОнлајн: Шарски сир
На полицама мале сталаже у углу појата, крај отвореног прозора, поређани као дукат жути, комади сира који се полако суши на свежем планинском ваздуху, испијени шарским ветром, окупани планинским сунцем.

Беревце, село на обронцима Шаре на надморској висини од 974 метра, наслања се на Штрпце, варош која је била и остала центар Сиринићке жупе, како се од давнина назива област на југу Косова и Метохије уз горњи слив Лепенца, између Урошевца и Призрена. Црква Свете Петке из 12. века симбол је села али и вере и истрајности, њом се поноси сваки Србин из овог краја.

Надалеко чувени шарски сир, који изглодом подсећа на качкаваљ, али по укусу сасвим јединствен, још нешто је с чим се дичи сваки мештанин Жупе. Управо тај прозивод, типичан за ово поднебље, довео нас је у Беревце.

Наши домаћини, Љубиша и Србинка Јанићијевић одлучили су да нам покажу како они производе прави овчји сир са Шаре.

„Питајте само за Дачу кувара и зачас ћете ме наћи. То је мој син који ради у обданишту“, објаснио нам је наш домаћин преко телефона. Уистину, када стигосмо до продавнице у центру, одмах нас упутише ка његовој кући која се налазила у врх села.

Фото А. Марковић; ГрачаницаОнлајн: Љубиша и Србинка Јанићијевић

„Нема ту никог, џабе зовете и лупате на врата“, рече нам један старији чича видевши да залазимо око Љубишине куће и питамо се где је то могао да оде када смо му најавили долазак.

„Они су вам горе у појате код оваца“, настави: „а то вам је десет минута хода овом стазом узбрдо“.

Захвалисмо му и кренусмо стрмом стазом узбрдо према појатама. Негде на пола пута сачекао нас је домаћин. Видео је да долазимо и изашао пред нас.

„Ово овде су вам биле старе појате“, рече Љубиша показујући на камену рушевину обраслу у шибље, „ а ово су нове, које сам ја саградио“, поносно показује на грађевину новијег датума, сазидану од црвених блокова.

Фото М. Марковић; ГрачаницаОнлајн: Меда, женка шарпланица

Појате су једна просторија у којој бораве Љубиша и Србинка, на коју се настављала штала у чијем су једном делу биле смештене овце, а у другом јагњад.

Иначе, Јанићијевићи су до рата становали у Обилићу, јер је Љубиша радио у Термоелектрани. Када је остао без посла, вратили су се у родно село и почели да се баве пољопривредом од које живе и изджавају децу. Данас имају стадо од 70 грла оваца.

„Мој посао је да сваки дан изводим овце на испашу, заједно са Медом. Ја чувам овце, а за сир и све остало је задужена жена“, прича нам кроз осмех Љубиша Јанићијевић.

Фото В. ЋУП; ГрачаницаОнлајн: овце

Меда, женка шарпланица, која се у том тренутку огласи лавежом, као да је знала и разумела да причамо о њој. Љубиша је потапша по глави и настави причу.

„Продам по коју овцу или јагње и заради се. Ето, скоро су ми долазили баш из Грачанице неки људи да купују јагањце“, усхићено ће наш домаћин објашњавајући: „Срби купују за Ђурђевдан, Албанци за Бајрам, и тако, продаја иде“.

Србинка је знала да долазимо и зато је припремила питу са сиром и јајима за коју је коре испекла на плотни малог шпорета на дрва који је сместила на импровизовани трем испред појате. Послужила нас је сиром и овчјим киселим млеком.

„Послужите се, сигурно сте гладни, дуго сте путовали…“, говори Србинка и нутка нам оним што је поставила на столу.

Млеко за шарски сир се сири ујутру одмах после муже. Пресно млеко се процеди, подгреје на ватри и у њега се додаје сирило.

„После десетак минута, вади се из шерпе, ставља у газу како би се исцедио сав цик (остатак од кога се прави сурутка), а потом се меће у посебан пластичан калуп и одозго притиска каменом“, прича нам домаћица с посебно пажњном, а ми смо знали да нам отркива једну велику и важну ствр.

Читав поступак сирења, од почетка до краја, одрадила је спретно и за тили час. За њу је ово била рутина. Умор се ниједног тренутка није видео, нити осетио на лици или у гласу.

„Сир продајемо по поруџбини. Наручују из скоро свих крајева Косова. Ово је посебан производ, зато је и мало скупљу, цена му је 10 евра за комад“, прича Србинка, са карактеристичним именом. Питали смо је одакле овакво име? Каже уз осмех да јој га је ваљда кум дао.

Фото А. Марковић; ГрачаницаОнлајн: Штрпце

Иако припрема сира не траје дуго, процес сушење може да траје и до месец дана. На полицама мале сталаже у углу појате, крај отвореног прозора, поређани као дукат жути комади сира, који се полако суше на свежем планинском ваздуху, испијени шарским ветром, окупани планинским сунцем.

„Најбољи сир је онај сушен на чистом планинском сунцу, од млека оваца напасаних травом са пропланака Шаре. Све је чисто и природно. Зато је и добар, зато и држи цену“, поносно истиче Србинка.

Зато се и овај крај традиционално назива Сиринићка жупа, јер ови су људи сирење и прављење сирева уздигли и разрадили до савршенства.

Поред оваца, Јанићијевићи узгајају и живину, нуде нас да пробамо органско воће и поврће са имања, које како Љубиша истиче, не прскају „никаквом хемијом“, јер желе да им унуци једу здраве намирнице.

Љубиша је у појатамо код оваца и зими и лети. Сада му се придружила и Србинка. До куће у селу ретко силазе, осим ради набавке, јер већину намирница које су им потребне, произведу на свом имању.

На овакав начин живота обоје су се навикли, кажу да живот у сагласју с природом, колико год услови били сурови, понекад човеку више прија од живота међу људима.

 

Ана Марковић – Иван Миљковић

Save