Најстарији мештанин Сиринићке жупе: Богатство нису године, већ потомци и наследници

„Велика је то сила која се увек брани, она више неће да дозволи да јој непријатељи дођу на кућни праг“, прича деда Риста и подиже кажипрст руке у ваздух, као кад учитељ пред разредом изговара нешто јако важно што треба да се упамти.  

Када на својим плећима носите 94 године, не користите наочарe, крећете се без помоћи штапа, а памћење вас притом одлично служи, онда се с разлогом сматрајте срећним јер вас је живот наградио лепом старошћу. За себе овако може да каже Ристо Станојковић из Готовуше код Штрпца.

Мештани Готовуше поносни на Ристу Станојковића, Фото: ГрачаницаОнлајн

Деда Ристо је најстарији мештанин, не само свог села, већ читаве Сиринићке жупе. Иако је већ двадесет година дијабетичар, наочаре му још увек нису потребне.

„Чувам се на храну, једем воће и поврће, домаће млеко и сир искључиво и ето, ко што ме видите“, прича нам Риста и шеретски показује руком на старијег мештанина.

„ Ама, види њега, да ли би му дао двае’с година мање… или вам личи да је старији од мене…?!“  Чичица који је до тада правио Ристи друштво само одмахну руком и оде.

„Нећу да се расправљам са старијима!“, рече у шали и настави према продавници у центру Готовуше испред које се, по неписаном правилу , окупља и старо и младо. Ту, крај оближње камене чесме, поседају и деца и домаћини и млади и стари, па уз флашу „зајечарског“ заподену разговор о кукурузу и малинама, које овде готово свака кућа узгаја.

Деда Ристине приче се овде ипак највише слушају. Њему, као и сваком добром приповедачу, припада централно место на дрвеној клупи испред продавнице, док се около окупи и старо и младо и слуша… уверили смо се, имају и шта…

Камена чесма је украс села, Фото: ГрачаницаОналјн

Од Црепоциглане до шарског партизанског одреда

Са својих 94 лета, Риста Станојковић из Готовуше сведок је многих милих и немилих догађаја у Сиринићу. Преживео је два рата, укључујући и овај последњи. Каже да је престао да броји колико је пута легао у једној и пробудио се у другој држави.

Питамо га да нам упореди ово и оно време.

„Сада је тешко јер слободу немамо, али паре више имамо сада него што смо некада имали, али џабе, со и леб да једеш, ал миран да си на своје“, прича старац погледа упртог далеко у обронке Шаре који се поносно уздижу изнад села и пркосе сваком времену.

Одлично памти време Краљевине Југославије, а пред сам почетак Другог светског рата је, како каже, радио у „Црепоциглани“ у Урошевцу. У то време газда му је био неки Никола Николић, радило се 16 сати без било каквог осигурања, присећа се Риста.

„Радили смо за четири динара и за те паре смо могли да купимо четири кила кукуруза, али шта ћеш, сиротиња и мука те натерају и мора да трпиш“…

За време окупације прикључио се шарском партизанском одреду. У планини се спавало на земљи и трави, па су многи  оболели и умрли од тифуса. Риста је имао среће да сачека дан ослобођења. И из тог периода се Риста одлично сећа свега, послератне немаштине и резолуције Информбироа која је довела до захлађења односа између Титове Југославије и Стаљинове Русије.

Улица у Готовуши, Фото: ГрачаницаОнлајн

Ситуацију мења сила и нико не може да зна шта ће бити сутра

По ослобођењу земље, деда Риста је био секретар партијске организације за Сиринићки округ,  а период дружења са тадашњим генералом армије, председнком СУБНОР-а и народних херојем Петром Грачанином, никада неће заборавити. Никада неће заборати ни награду коју му је за учешће у борби против фашизма, деветог маја 2015. доделио председник Русије Владимир Путин. Носилац је више признања и одликовања за учешће у НОБ-у, али му је оно од председника Путина, најдраже. Због својих година није могао у  Москву, а признање му је уручио руски амбасадор Александар Чепурин, лично.

Имао је шесторо деце, три сина и три ћерке, судбина је хтела да  неку од своје деце и надживи, а највеће богатство су му, каже, 16 унука и 27 праунука.

Историја коју деда Риста памти и прича својим  наследницима, у многоме се разликује од ове званичне која се учи у школама. Каже да нам ни Енглези ни Американци никада нису били искрени савезници и пријатељи, мада смо у ратовима били на истој страни. У правду и моћ велике Русије деда Риста никада није престао да верује, иако се сада све окренуло наглавачке и сви је нападају.

„Велика је то сила која се увек брани, она више неће да дозволи да јој непријатељи дођу на кућни праг“, прича деда Риста и подиже кажипрст руке у ваздух, као кад учитељ пред разредом изговара нешто јако важно што треба да се упамти.

„Ситуација може да се мења за 24 часа, а Русија држи чврсто свој став и не предаје се. Русија је сила, а ситуацију мења сила и нико не може да зна шта ће бити сутра“, закључује уз дугу драматуршку паузу деда Риста, остављајући, нама који га слушамо, простора да у својим главама скоцкамо све могуће или немогуће  геополитичке варијанте.

Риста Станојковић, сведок бројних догађаја: Фото: ГрачаницаОнлајн

У жељи да га здравље добро послужи, опраштамо се од најстаријег мешатанина Жупе, богатији за још једно иксуство и мудрији за онолико мудрости за колико је деда Риста оценио да ће је поделити са нама. Оставили смо га на клупи, да групи старијих Готовушана приповеда о ратним и послератним догађајима. Старина  прича и сведочи, а они слушају, памте и уче, јер живот уме да подели лекције много боље него најсавршенији образовни систем.

О властима које се уздижу и падају историјски суд ће бити коначан. Богу хвала, те међу народом и даље живи оно што га је вековима красило и очувалао у мутним временима, зове се предање и често је тачније од многих књига историје.

Иван Миљковић