Darko Dozet, Nikoletina Bursać našeg doba sa fotoapratom: Draži mi je i moj neprijatelj, ako je korektan i pošten.

Darko Dozet, nije samo Nikoletina Bursać našeg doba kome je umesto mitraljeza fotoaparat oružje. On je suštinska veza između Kosova i Metohije i istine o nama. Ovako je o mladom autoru, iza koga stoji više od 20 godina profesionalnog rada, govorio Živojin Rakočević, direktor Doma kulture u Gračanici na otvranju izložbe fotografija „Sedam vekova manastira Krupa“. 

Uoči rata 1998. godine, Dozet se našao prvi put na Kosovu i Metohiji. Njegove fotografije objavljivane u Dnevniku, Večernjim Novostima i Tanjugu, te godine često su bile i jedina informacija sa ovih prostora. Ovde ima veliki broj prijatelja, kaže da mu je najžalije što sa svima ne stiže da se vidi i popije kafu.  Dok je čekao početak otvaranja svoje izložbe u Gračanici, sa nama je pristao da popije kafu i otkrije nam najzanimljiviju definiciju kafane.   

Izložba „Sedam vekova manastira Kurpe“, Foto:GračanicaOnaljn

GračanicaOnlajn: Koliko godina rada stoji iza tebe, koliko fotografija i izložbi?

Darko Dozet: Nezavisno od ove izložbe, ja ove godine obeležavam 20 godina profesionalnog rada i 25 godina bavljenja fotografijom. U decembru bi trebalo da izađe jedna obimna foto-monografija, u kojoj će se naći više od 200 fotografija. U šali sam rekao da je 20 godina stalo u jenu sekundu, jer ako preračunamo da je dvestapedeseti ili petstoti deo sekunde jedan snimak, dođemo do te neke matematike da sam ja u životu radio jako malo, svega nekoliko sekundi. Ovo mi je sigurno pedeset i neka izložba, a što se tiče izložbe pod nazivom „Sedam vekova Krupe“, posle Novog Sada i Subotice, izložba je došla ovde, odavde se 26. oktobra seli u Kosovsku Mitrovicu, a iz Kosovske Mitrovice u Zagreb, po želji našeg čuvenog i uglednog društva „Prosvjeta“. Čuli su da je izložba lepa, videli su kako je ocenila i naša pravoslavna crkva i kako je ocenila publika, pozvali su nas i izrazili želju da je postavimo u Zagrebu. Šta reći? Ovde kod vas se osećam kao kod kuće. Od 1998. godine sam na Kosovu i toliko prijatelja imam i što kaže naša kolegoinica Bilja Gavrić, uvek me je nekako sramota i uvek osećam grižu savesti što se nisam svima javio. Ali ja imam problem…Kada imate dva prijatelja, vi im se možete javiti, ali kada u svakom većem mestu na Kosovu imate 120 prijatelja, onda je nemoguće da sa svima popijete kafu, nemoguće je čak i da se svima javite telefonom, jer bi to oduzelo puno vremena, a svi imamo neke obaveze. Ja sam  prebukiran, imam obaveza oko izložbe, ali i nekih aktivnosti vezanih za film. Nekoliko važnih stavri se desilo ovde, film gospođice Biljane Gavrić, koncert Garavog sokaka, moja izložba. Kada su neke naše kolege novinari čuli da svako od nas ima nešto dogovoreno, insistirali su da mi dođemo zajedno i meni je stvarno zadovoljstvo da sa tako divnom ekipom i pod sloganom „Novi Sad – Gračanici“, mi smo došli ovde i time smo želeli da pošaljemo poruku zajedništva, timskog rada, drugarstva. Jeste da smo mi to sada sve spakovali u dva dana i možda su neke stvari upale u senku, ali smo mi sve to žrtvovali zbog zajedništva.

Foto: GračanicaOnlajn

Za dobru fotografiju odlučuju stoti delovi sekunde. To nije samo škljocanje.

GračanicaOnlajn: I fotografi i novinari imaju zajedničku misiju. Šta je veći izazov, da se priča ispriča fotografijom ili novinskim tekstom?

Darko Dozet: S obzirom na dvadesetogodišnje iskustvo i rad u novinskoj agenciji Tanjug, zatim u novosadskom Dnevniku, jer ja sam zaposlenu u novinskoj kompaniji Večernje novosti, ali nema medija  za koji nisam radio, ja sam shvatio da moje fotografije, koliko god one bile dobre, ako nisu potkrepljene tekstom dobrog novinara, one ne gube potpuno smisao, ali ne izgleda to dobro. Isto, iako imate najbolju reportažu vrhunskog pisca i autora, ta reportaža je otužna i totalno neprimetljiva i neupečatljiva, ako zajedno sa tom osobom koja je stvarala nije bio i vrhunski fotoreporter. Ja mislim da moramo da budemo tim. Možemo za neku nuždu da ja potpišem tekst ili neki novinar za nuždu da sam napravi fotografiju, ali prosto naša profesija je takva, to je timski rad i zajedno moraju da idu i autor teksta i autor fotografije.

GračanicaOnlajn:  Mladi fotografi, pa evo i mi novinari koji se baš ne razumemo u fotografiju najbolje, prvo pitanje koje postavimo jeste, šta je potrebno za jednu dobru fotografiju, da uhvatite savršen momenat, emociju, da imate vrhunsku opremu ili od svega po malo?

Darko Dozet: Od svega po malo. Kada se na nekom događaju nađe 50 ili 100 belosvetskih fotografa, to je kao kada na primer gledamo formulu 1 ili atletiku gde odlučuju stoti delovi sekunde. Dakle, kada ste na vrhunskom događaju, onda sve odlučuje, od opreme do trenutne inspiracije, pa čak i do toga da li vas je tog dana boleo zub ili ne. To su sve neke finese. Sve kockice moraju da se slože da bi nastala dobra fotografija, počev od iskustva, međutim,  dobra fotografija zavisi čak i od faktora sreće. Mnogo nekih stvari je potrebno i nije to kako izgleda. Urednici o tome ne razmišljaju i kažu: „Odeš tamo i škljocneš“. To je malo tužno i teško čuti.

GračanicaOnlajn: Treba malo više od škljocanja.

Darko Dozet: Mnogo više od škljocanja. Mnogo je rada, mnogo je uloženog truda u informisanje, u sakupljanje informacija. Da bih ja „škljocnuo“ i učinio taj „škljoc“ kako oni kažu, moram da znam mnogo stvari, opšta kultura mora da mi bude izuzetno velika, mora da sam informisan o ljudima, moram čak i da budem neki mali prorok i da neke situacije, na osnovu informacija koje imam, pokušam da predvidim, kako mi ne bi „proleteo“ taj momenat onda kada se desi. Ružno zvuči kada kažem da smo mi neki proroci, ali stvarno neke stvari treba da predvđamo i to nam puno pomaže da napravimo dobru fotografiju. Pre nekoliko dana smo stajali, čuveni gospodin Toma Peternek i još nekolicina nas fotoreportera svetskog kalibra, kada smo se našli na jednom događaju u Beogradu i tada smo predviđali odakle će da trče demonstranti, a gde će da bude policija. Predviđali smo, ako krene policija da ih juri, prebiće ih tamo, a oni će da beže u onu ulicu. Znači, mi smo u svojoj glavi razradili sve moguće scenarije kako nas ništa ne bi iznenadilo kada miting počne. Mi smo sve scenarije razradili. A da smo mi samo došli sa svojim fotoaparatom i čekali da nešto „škljocnemo“, nama bi svi momenti pobegli.


„Sedam vekova manastira Krupa“ – Posle Gračanice izložba se seli u Kosovsku Mitrovicu i Zagreb.

Živojin Rakočević, Foto: GračanicaOnaljn

„Darko Dozet je Nikoletina Bursać našeg doba na kome umesto mitraljeza visi fotoaparat. Taj ogorman čovek na kome bez reda visi čudna fotografska oprema i crna objektivi, pojavio se neočekivano i niotkuda na Kosovu i Metohiji. Ostalo je zabeleženo da su njegove fotografije još od 1998. godine bile često jedine informacije i  osnovni izvor, profesionalni oslonac i glas sveta u nestajanju.  Progutala bi nas praznina raskopanog groba u Đakovici i vetar bi odneo naše reči, jecaj i muk srodnika, da nije bilo Darka Dozeta koji dubinski tačnim instinktom beleži i zamrzava tragediju i vreme, što fotografiju čini umetničkom“, rekao je direktor Doma kulture u Gračanici Živojin Rakočević, otvarajući izložbu fotografija „Sedam vekova manastira Krupa“ Darka Dozeta.


GračanicaOnlajn: Upravo si nam ispričao jedan od zahtevnijih momenata u ovoj profesiji. Da li ih je bilo više i možeš li da mi kažeš kako je izgledao tvoj prvi susret sa Kosovom i Metohijom posle rata? Gde si bio i šta je na tebe ostavilo najjači utisak?

Darko Dozet: Prvi susreti sa Kosovom i Metohijom su bili 1998. godine. Nešto se dešavalo, dolazile su neke delegacije iz Novog Sada i ja sam kao klinac početnik. Rekao sam da bih želeo službeno da idem tamo, tj.na KiM, na šta je moj šef rekao da ne mogu da idem i da on neće da odgovara za mene, jer nisam iskusan i ovo i ono…Ja sam rekao da želim da idem na svoju odgovornost. Kada je čovek video koliko sam tvrdoglav, potrudio se da mi da sve moguće savete, kada već ne možeda mi zabrani da odem dole. Otišao sam bez putnog naloga jer su mi oni faktički zabranili da idem, ali pošto ne mogu da raspolažu mojim slobodnim vremenom, bilo je: „Ako hoćeš idi, ali mi te nismo poslali“. Kada sam stigao na KiM, bio sam fasciniran. Zanemarićemo sada one ružne stvari, pošto je bio avgust 1998. godine i na Kosovu nije bilo baš „veselo“ i niko se sa time ne može pohvaliti. Nijedno civilizovano društvo se time ne može pohvaliti, naravno nijedna strana. Dakle, ako zanemarimoono ružno, najveći utisak na mene je ostavio manastir Dečani. Čim sam video Dečane, rekao sam da se ovde moram vratiti. Više ne mogu da izbrojim koliko sam se puta vraćao i koliko je to dolazaka bilo u manastir Dečane. Juče sam bio ponovo u Dečanima i svaki put mi to predstavlja zadovoljstvo. Nekada se dešavalo bukvalno da tamo budem tri minuta, dovoljno mi je da uđem u hram i da se napijem vode sa onog izvora, čini mi se kao da se ponovo rodim.

Darko Dozet, Nikoletina Bursać našeg doba, Foto: GračanicaOnlajn

GračanicaOnlajn: Mi smo se slučajno sreli u kafani i napravili ovaj lep razgovor.

Darko Dozet: Kafana je ozbiljna institucija koju smo mi često zanemarili ili je stavili na neke margine. Mnoge lepe stvari, na primer  iz poezije ili iz istorije, dešavale su se upravo u kafani i mnoge su se stvari rešavale u njoj.  Kafana je mesto u kome razgovaramo, družimo se i dolazimo do nekih rešenja. U njoj se posvađamo, u njoj se pomirimo, u njoj sklapamo nova prijateljstva. Nisam od onih ljudi koji misle da bi trebalo da se konzumiraju velike količine alkohola, ali bi trebalo više da se družimo i da više idemo u kafanu, ali sa merom.

GračanicaOnlajn: Odlično! Ovo je jedna od najboljih definicija kafane koju sam čuo i da te dopunim o njoj se peva i u  mnogim pesmama.

Darko Dozet: Kafana je najdemokratskija institucija u našoj zemlji.

GračanicaOnlajn: Na kraju, imaš li neku poruku za sve nas koji se spremamo da vidimo tvoju izložbu i za one koji će tek doći i pogledati kako si ti to bjektivom fotoapratata predstavio jednu od zadužbina kralja Milutina, manastir Krupu u Hrvatskoj.

Darko Dozet: Pa ne, nisam ja neki mudrac, bilo bi pretenciozno da ja nešto poručujem ljudima, a i naši ljudi su takvi da nisu slušali i mnogo mudrije ljude od mene, pa zašto bi poslušali mene? Moja poruka je ustvari poruka patrijarha Pavla, da budemo ljudi. Šta mi vredi ako je neko moj, ako je loš čovek? Draži mi je i moj neprijatelj, ako je korektan i pošten.

Foto: GračanicaOnlajn

BIOGRAFIJA:

Darko Dozet je sarađivao sa najuglednijim svetskim novinskim agencijama, a fotografije su mu objavljivali gotovo svi svetski listovi i magazini. Radio je u novosadskom dnevnom listu Dnevnik, bio fotoreporter novinske agencije Tanjug, a od 2007. godine je angažovan u Novostima. Uspešno je fotografisao vaterpolo, odbojkaške, košarkaške i fudbalske utakmice, a snimao je pozorišne predstave, proteste, kao i 78 dana bombardovanja Jugoslavije. Njegove fotografije ilustrovale su brojne knjige, kataloge i monografije. Od 1998. godine član je Udruženja novinara Jugoslavije, potom Udruženja novinara Srbije. U foto, kino i video savezu Vojvodine je od svoje 16 godine. Samostalne izložbe imao je u više od 50 gradova Srbije i sveta. Dobitnik je više priznanja za rad i stavralaštvo na polju fotografije.


Ivan Miljković