Дарко Дозет, Николетина Бурсаћ нашег доба са фотоапратом: Дражи ми је и мој непријатељ, ако је коректан и поштен.

Дарко Дозет, није само Николетина Бурсаћ нашег доба коме је уместо митраљеза фотоапарат оружје. Он је суштинска веза између Косова и Метохије и истине о нама. Овако је о младом аутору, иза кога стоји више од 20 година професионалног рада, говорио Живојин Ракочевић, директор Дома културе у Грачаници на отврању изложбе фотографија „Седам векова манастира Крупa“. 

Уочи рата 1998. године, Дозет се нашао први пут на Косову и Метохији. Његове фотографије објављиване у Дневнику, Вечерњим Новостима и Танјугу, те године често су биле и једина информација са ових простора. Овде има велики број пријатеља, каже да му је најжалије што са свима не стиже да се види и попије кафу.  Док је чекао почетак отварања своје изложбе у Грачаници, са нама је пристао да попије кафу и открије нам најзанимљивију дефиницију кафане.   

Изложба „Седам векова манастира Курпе“, Фото:ГрачаницаОналјн

ГрачаницаОнлајн: Колико година рада стоји иза тебе, колико фотографија и изложби?

Дарко Дозет: Независно од ове изложбе, ја ове године обележавам 20 година професионалног рада и 25 година бављења фотографијом. У децембру би требало да изађе једна обимна фото-монографија, у којој ће се наћи више од 200 фотографија. У шали сам рекао да је 20 година стало у јену секунду, јер ако прерачунамо да је двестапедесети или петстоти део секунде један снимак, дођемо до те неке математике да сам ја у животу радио јако мало, свега неколико секунди. Ово ми је сигурно педесет и нека изложба, а што се тиче изложбе под називом „Седам векова Крупе“, после Новог Сада и Суботице, изложба је дошла овде, одавде се 26. октобра сели у Косовску Митровицу, а из Косовске Митровице у Загреб, по жељи нашег чувеног и угледног друштва „Просвјета“. Чули су да је изложба лепа, видели су како је оценила и наша православна црква и како је оценила публика, позвали су нас и изразили жељу да је поставимо у Загребу. Шта рећи? Овде код вас се осећам као код куће. Од 1998. године сам на Косову и толико пријатеља имам и што каже наша колегоиница Биља Гаврић, увек ме је некако срамота и увек осећам грижу савести што се нисам свима јавио. Али ја имам проблем…Када имате два пријатеља, ви им се можете јавити, али када у сваком већем месту на Косову имате 120 пријатеља, онда је немогуће да са свима попијете кафу, немогуће је чак и да се свима јавите телефоном, јер би то одузело пуно времена, а сви имамо неке обавезе. Ја сам  пребукиран, имам обавеза око изложбе, али и неких активности везаних за филм. Неколико важних ставри се десило овде, филм госпођице Биљане Гаврић, концерт Гаравог сокака, моја изложба. Када су неке наше колеге новинари чули да свако од нас има нешто договорено, инсистирали су да ми дођемо заједно и мени је стварно задовољство да са тако дивном екипом и под слоганом „Нови Сад – Грачаници“, ми смо дошли овде и тиме смо желели да пошаљемо поруку заједништва, тимског рада, другарства. Јесте да смо ми то сада све спаковали у два дана и можда су неке ствари упале у сенку, али смо ми све то жртвовали због заједништва.

Фото: ГрачаницаОнлајн

За добру фотографију одлучују стоти делови секунде. То није само шкљоцање.

ГрачаницаОнлајн: И фотографи и новинари имају заједничку мисију. Шта је већи изазов, да се прича исприча фотографијом или новинским текстом?

Дарко Дозет: С обзиром на двадесетогодишње искуство и рад у новинској агенцији Танјуг, затим у новосадском Дневнику, јер ја сам запослену у новинској компанији Вечерње новости, али нема медија  за који нисам радио, ја сам схватио да моје фотографије, колико год оне биле добре, ако нису поткрепљене текстом доброг новинара, оне не губе потпуно смисао, али не изгледа то добро. Исто, иако имате најбољу репортажу врхунског писца и аутора, та репортажа је отужна и тотално неприметљива и неупечатљива, ако заједно са том особом која је стварала није био и врхунски фоторепортер. Ја мислим да морамо да будемо тим. Можемо за неку нужду да ја потпишем текст или неки новинар за нужду да сам направи фотографију, али просто наша професија је таква, то је тимски рад и заједно морају да иду и аутор текста и аутор фотографије.

ГрачаницаОнлајн:  Млади фотографи, па ево и ми новинари који се баш не разумемо у фотографију најбоље, прво питање које поставимо јесте, шта је потребно за једну добру фотографију, да ухватите савршен моменат, емоцију, да имате врхунску опрему или од свега по мало?

Дарко Дозет: Од свега по мало. Када се на неком догађају нађе 50 или 100 белосветских фотографа, то је као када на пример гледамо формулу 1 или атлетику где одлучују стоти делови секунде. Дакле, када сте на врхунском догађају, онда све одлучује, од опреме до тренутне инспирације, па чак и до тога да ли вас је тог дана болео зуб или не. То су све неке финесе. Све коцкице морају да се сложе да би настала добра фотографија, почев од искуства, међутим,  добра фотографија зависи чак и од фактора среће. Много неких ствари је потребно и није то како изгледа. Уредници о томе не размишљају и кажу: „Одеш тамо и шкљоцнеш“. То је мало тужно и тешко чути.

ГрачаницаОнлајн: Треба мало више од шкљоцања.

Дарко Дозет: Много више од шкљоцања. Много је рада, много је уложеног труда у информисање, у сакупљање информација. Да бих ја „шкљоцнуо“ и учинио тај „шкљоц“ како они кажу, морам да знам много ствари, општа култура мора да ми буде изузетно велика, мора да сам информисан о људима, морам чак и да будем неки мали пророк и да неке ситуације, на основу информација које имам, покушам да предвидим, како ми не би „пролетео“ тај моменат онда када се деси. Ружно звучи када кажем да смо ми неки пророци, али стварно неке ствари треба да предвђамо и то нам пуно помаже да направимо добру фотографију. Пре неколико дана смо стајали, чувени господин Тома Петернек и још неколицина нас фоторепортера светског калибра, када смо се нашли на једном догађају у Београду и тада смо предвиђали одакле ће да трче демонстранти, а где ће да буде полиција. Предвиђали смо, ако крене полиција да их јури, пребиће их тамо, а они ће да беже у ону улицу. Значи, ми смо у својој глави разрадили све могуће сценарије како нас ништа не би изненадило када митинг почне. Ми смо све сценарије разрадили. А да смо ми само дошли са својим фотоапаратом и чекали да нешто „шкљоцнемо“, нама би сви моменти побегли.


„Седам векова манастира Крупa“ – После Грачанице изложба се сели у Косовску Митровицу и Загреб.

Живојин Ракочевић, Фото: ГрачаницаОналјн

„Дарко Дозет је Николетина Бурсаћ нашег доба на коме уместо митраљеза виси фотоапарат. Тај огорман човек на коме без реда виси чудна фотографска опрема и црна објективи, појавио се неочекивано и ниоткуда на Косову и Метохији. Остало је забележено да су његове фотографије још од 1998. године биле често једине информације и  основни извор, професионални ослонац и глас света у нестајању.  Прогутала би нас празнина раскопаног гроба у Ђаковици и ветар би однео наше речи, јецај и мук сродника, да није било Дарка Дозета који дубински тачним инстинктом бележи и замрзава трагедију и време, што фотографију чини уметничком“, рекао је директор Дома културе у Грачаници Живојин Ракочевић, отварајући изложбу фотографија „Седам векова манастира Крупa“ Дарка Дозета.


ГрачаницаОнлајн: Управо си нам испричао један од захтевнијих момената у овој професији. Да ли их је било више и можеш ли да ми кажеш како је изгледао твој први сусрет са Косовом и Метохијом после рата? Где си био и шта је на тебе оставило најјачи утисак?

Дарко Дозет: Први сусрети са Косовом и Метохијом су били 1998. године. Нешто се дешавало, долазиле су неке делегације из Новог Сада и ја сам као клинац почетник. Рекао сам да бих желео службено да идем тамо, тј.на КиМ, на шта је мој шеф рекао да не могу да идем и да он неће да одговара за мене, јер нисам искусан и ово и оно…Ја сам рекао да желим да идем на своју одговорност. Када је човек видео колико сам тврдоглав, потрудио се да ми да све могуће савете, када већ не можеда ми забрани да одем доле. Отишао сам без путног налога јер су ми они фактички забранили да идем, али пошто не могу да располажу мојим слободним временом, било је: „Ако хоћеш иди, али ми те нисмо послали“. Када сам стигао на КиМ, био сам фасциниран. Занемарићемо сада оне ружне ствари, пошто је био август 1998. године и на Косову није било баш „весело“ и нико се са тиме не може похвалити. Ниједно цивилизовано друштво се тиме не може похвалити, наравно ниједна страна. Дакле, ако занемаримооно ружно, највећи утисак на мене је оставио манастир Дечани. Чим сам видео Дечане, рекао сам да се овде морам вратити. Више не могу да избројим колико сам се пута враћао и колико је то долазака било у манастир Дечане. Јуче сам био поново у Дечанима и сваки пут ми то представља задовољство. Некада се дешавало буквално да тамо будем три минута, довољно ми је да уђем у храм и да се напијем воде са оног извора, чини ми се као да се поново родим.

Дарко Дозет, Николетина Бурсаћ нашег доба, Фото: ГрачаницаОнлајн

ГрачаницаОнлајн: Ми смо се случајно срели у кафани и направили овај леп разговор.

Дарко Дозет: Кафана је озбиљна институција коју смо ми често занемарили или је ставили на неке маргине. Многе лепе ствари, на пример  из поезије или из историје, дешавале су се управо у кафани и многе су се ствари решавале у њој.  Кафана је место у коме разговарамо, дружимо се и долазимо до неких решења. У њој се посвађамо, у њој се помиримо, у њој склапамо нова пријатељства. Нисам од оних људи који мисле да би требало да се конзумирају велике количине алкохола, али би требало више да се дружимо и да више идемо у кафану, али са мером.

ГрачаницаОнлајн: Одлично! Ово је једна од најбољих дефиниција кафане коју сам чуо и да те допуним о њој се пева и у  многим песмама.

Дарко Дозет: Кафана је најдемократскија институција у нашој земљи.

ГрачаницаОнлајн: На крају, имаш ли неку поруку за све нас који се спремамо да видимо твоју изложбу и за оне који ће тек доћи и погледати како си ти то бјективом фотоапратата представио једну од задужбина краља Милутина, манастир Крупу у Хрватској.

Дарко Дозет: Па не, нисам ја неки мудрац, било би претенциозно да ја нешто поручујем људима, а и наши људи су такви да нису слушали и много мудрије људе од мене, па зашто би послушали мене? Моја порука је уствари порука патријарха Павла, да будемо људи. Шта ми вреди ако је неко мој, ако је лош човек? Дражи ми је и мој непријатељ, ако је коректан и поштен.

Фото: ГрачаницаОнлајн

БИОГРАФИЈА:

Дарко Дозет је сарађивао са најугледнијим светским новинским агенцијама, а фотографије су му објављивали готово сви светски листови и магазини. Радио је у новосадском дневном листу Дневник, био фоторепортер новинске агенције Танјуг, а од 2007. године је ангажован у Новостима. Успешно је фотографисао ватерполо, одбојкашке, кошаркашке и фудбалске утакмице, а снимао је позоришне представе, протесте, као и 78 дана бомбардовања Југославије. Његове фотографије илустровале су бројне књиге, каталоге и монографије. Од 1998. године члан је Удружења новинара Југославије, потом Удружења новинара Србије. У фото, кино и видео савезу Војводине је од своје 16 године. Самосталне изложбе имао је у више од 50 градова Србије и света. Добитник је више признања за рад и ставралаштво на пољу фотографије.


Иван Миљковић