Pregled nedelje: Mnogo volim predizborne kampanje

Traje Miholjsko leto, prolaze nedelje, a ja, dragi moji, nikako da se usudim da napišem neki tekstić u stilu na koji ste navikli. Postalo je opasno, kažu mi prijatelji. Trebalo bi da se ćuti, izbori su, pa da ne pomisli neko da sam, ne daj Bože na onoj drugoj strani. Prava i prva strana se valjda podrazumeva. Iz mojih pisanih tekstova, naravno da ne bi smelo da se oseti na čijoj sam strani, ali to očekuju pojedinci na političkoj sceni. Naravno, ne samo od mene, jer sam ja „slamka među vihorove“, nego od svih koji se usuđuju da hodaju ovom kosovskometohijskom zemljom. Zašto? Zato što smo mi ovde samo zahvaljujući njima, mislim političarima i zahvaljujući njima postojimo Zahvaljujući njima neki rade, neki primaju plate a ne rade, a neki opet niti rade, niti se plati nadaju. Zbog njih pojedinci i posle 18 godina od rata žive u kontejnerima, dok se isto zbog njih, u stanovima koje su izgradile vlade raznih zemalja, baškare oni koji su prodali svoju imovinu na Kosovu, čije porodice žive negde u Jagodini ili Nišu…I sve je ovde zahvaljujući njima. Ne smem ni da pomislim šta bi se desilo da njih nema.

Posle dgog razmišljanja, skupih konačno hrabrosti, reših da nešto naškrabam, ali ću izbore da zaobiđem u širokom luku. Ne zato što se bojim ovih što se bez njih ne može, nego da ne prekršim taj zakon o izborima i novinarski kodeks o ponašanju medija i novinara za vreme predizborne kampanje. Ne bojim ih se vala, nemaju šta da mi uzmu, jer mi ništa nisu ni dali. Do duše, nije ni trebalo ništa da mi daju. Ni meni, ni sličnima meni. Imaju oni dosta svojih muka, partijskih drugova, sestara od ujaka, zetova, šuraka, kumova, školskih drugova, a po neko ima i drugaricu, da ne kažem drugi izraz, ne bi bilo lepo. Trebalo je sve to namiriti. Boga mi, ne bih nikada bila u koži naših političara.

Piše: Anđelka Ćup

Dakle, nećemo o izborima, ali moram da kažem da ja ustvari mnogo volim predizborne kampanje. Nikada se ne osećam tako važnom kao kada političari izađu na na binu ili pozornicu i počnu da mašu rukama u pravcu narodnih masa, sa suzama u očima recituju svi kao jedan, kako oni nikada ne bi učestvovali na ovim izborima, ali to rade zbog nas, jer im je naš bolji život svetinja i prioritet. Svakog dana će raditi po 12 sati, samo da nama bude bolje, kažu. I mi posle aplaudiramo dugo, dugo i smeškamo se…Konačno…Naravno, znamo da od toga nema ništa i da se sve menja onog trenutka kada taj neko sedne u fotelju ministra, zamenika, savetnika ili gradonačelnika i nekog direktora. Do promene dođe, nije da ne dođe, bude njemu bolje, a nama isto, ako ne i gore…

Čim dođem sebi, a verujem i vi, setim se mnogih koji su obećavali isto, koji su nam bili drugari i prijatelji, a sada kada sede u foteljama i imaju službenog vozača, teško će vam i dobar dan nazvati, barem ne prvi. Niste mu u rangu, jednostavno. Ne nosite skupocene kaputiće i „sako(v)čiće“, ne srećete se sa stranim ambasadorima, a i nije više siguran za koju ste opciju i da li ste glasali baš za njega. Bolje je da se drži dalje od istih onih kojima je pred izbore obećavao da će biti svakog dana otvoren da primi i sasluša vašu muku i pomogne.

Predsednika mi i takozvane države, da mi crkne mandat ako lažem.

 Političari uvek vole da ističu kako pomažu ugroženima, ali bez brige, retko oni pomognu nekome svojim parama, jer su plate funkcionera, kao i dnevnice, baš male. Ima tu nekih dodataka za članove upravnih odbora, za članstvo u skupštinskim odborima, ali to je taman za skupa odela. Oni su nama obećavali državne pare. E, te pare će oni da podele narodu, samo ako bude dobar i ako ostane, naravno. Pitate, koje države? Pare države Srbije ili države Kosovo, odnosno južne srpske pokrajine, kako kažu srpski političari, dok se zdušno bore da stanu ispod grba i zastave takozvane ili zvane Republike Kosovo? To su isti oni koji posle polože zakletvu pred kosovskim predsednikom ili parlamentom, zakunu se da će da štite suverenitet države Kosova, ali ponavljam, to je sve zbog naših, narodnih interesa i ja im verujem. Samo ne razumem baš zašto se posle kriju od tog naroda u koji se zaklinju, kao i od nas novinara koji jesmo po malo naporni, priznajem. Volimo u sve da se umešamo, svašta da pitamo i da znamo sve. E, ne može sve da se zna, odgovori nam po neki političar, presecajući nas oštrim mrkim, ozbiljnim, „političkim“ pogledom. I onda se zakune u državu Srbiju i njenog predsednika. Što više puta spomene predsednika, to više traje njegova politička karijera.

Ove ovde, kosovske, predsednika i premijera, sa kojima vladaju Kosovom (i Metohijom), političari Srbi retko spominju. Zašto, ne znam. Znam kao i svi vi da su u koaliciji sa njima, mislim sa Ramušom, sa Tačijem, Fatmirom Ljimajem, sa čitavom tom haškom ekipom, do duše oslobođenom. U koaliciji su sa ekipom koja je na nekim poternicama matične nam države Srbije, ali, politika je to. Velike su to igre. Umalo da zaboravim, u kolaiciji su i sa bogatim Pacolijem, meštaninom naše opštine Gračanica. Ko ne zna dotičnog gospodina, zna članove njegove familije koji su zdušno otkupljivali srpsku zemlju u opštini Gračanica, posebno na najatraktivnijim lokacijama u reonu sela Čaglavice. Ali nije meni baš taj Pacoli zanimljiv, očigledna je njegova velika želja da ima moć, ali šta da se radi, svako od nas ima neku muku.

Dakle, pošto je predizborna kampanja u toku, ne smem da spominjem imena zbog poštovanja zakona o informisanju tokom predizborne kampanje, to sam već rekla, ali moram da se osvrnem na završene pralamentarne pokrajinske ili izbore Republike Kosova. Odnosno, samo da kažem par reči oko formiranja Vlade Kosova i srpskim predstavnicima u njoj. Neki su mi poznati, neke nikada do sada nisam videla, ali su mi najzanimljiviji moji prijatelji sa severa.To su oni koji su se zaklinjali da nikada, ama baš nikada neće uzeti kosovska dokumenta, a o nekoj integraciji u „kvazi državu Kosovo“, kako su pojedinci nazivali institucije u kojima sada sede, nema ni govora. Ali, „grmi, seva, vreme se menja“, valjda je srpski nacionalni interes bio da se mora u Haradinajevu vladu. Imena ministara i pojednih direktora kancelarija nisu iznenađenja. Malo smo iznenađeni što nekih iz prošlog mandata nema, ali ponavljam, to je politika i ne znam razloge zašto pojedinih „Mustafinih srpskih visokih zvaničnika Vlade Kosova“ nema među ovim „Haradinajevim“. Trudila sam se da saznam, nije da nisam, ali…

Za mene je u novoj kosovskoj vladi najveće iznenađenje imenovanje zamenika ministra finansija i zamenika ministra za kulturu, omladinu i sport. E tu vam sede dvojica poznatih, koji su neka opozicija bili do sada. Možda su i sada, ne znam, nema nikoga ko bi nam saopštio šta se dešava i ima li još preletača na srpskoj političkoj sceni na Kosovu. Što se Metohije tiče, ona je odavno zaboravljena. Zbog predizborne kampanje ne spominjem imena, ali dragi moji čitaoci, otvorite sajt ta dva ministartva i videćete ko je tamo. Ustvari, nema veze, običnim ljudima je isto. Političari Srbi ustvari, iz svih političkih opcija kažu da njima nisu važna personalna rešenja, kako oni to zovu, nego interes srpskog naroda. Dakle, svi oni sada moraju da sede u institucijama države Kosovo ili u pokrajinskim, kako vam se više sviđa, samo zbog nas. Inače, ne bi oni tamo ni privirili. E sada, pošto su već tamo, moraju da zaposle svastiku i kumovog brata od strica, tek toliko da tamo u Prištini nisu sami. Treba im neko sa kim mogu da popiju kafu kada nisu na sastanku sa vrlim nam premijerom Haradinajem ili kada ne obilaze Srbe u Belom Polju, Sigi ili Ljuboždi. Gde li se to nalazi, znaju li oni bez kojih se ne može?

Prljav veš se iznosi pre izbora, posle raspodele mandata gura se pod tepih…

Postoji još jedan razlog zašto ja volim predizborne kampanje, osim one naglašene brige za svakog pojedinca. U kampanji čujete razne pikanterije. Ko je koliko ukrao, kome je dao, ko je kome kupio stan, ko je uzimao procenat od subvencija i koliko, saznate da nevladine organizacije savetnika pojedinih gradonačelnika za borbu protiv korupcije dobijaju grantove od iste opštine, da subvencije dobijaju neki drugi savetnici u nekim drugim opštinama, da svastike, ali i supruge raznih načelnika primaju plate, a ne idu na posao, ma svašta saznate. Jedino nema reakcije policije i tužilaštva na sve to. Ni kosovskog ni onog Republike Srbije. A trebalo bi da je bude, zar ne?

Pitate se šta rade moje kolege novinari, zašto o tome ne pišu? Pisali bi, sigurna sam, barem velika većina, ali…Pojedini imaju urednike i direktore, pa ne smeju ni na društvenim mrežama da se našale na račun nekog političara. Zato, nemojte kriviti moje kolege. Iznad sebe imaju odgovorne koji određuju šta se može objaviti, a šta ne.

Shvatile su moje kolege na vreme pravilo političke korektnosti koje glasi: sav prljav veš iz kuće iznesite pre izbora, raširite da svi vide! Što više ljudi vidi, to bolje. Kada prođu izbori i podele se mandati, pokupite sve, gurnite pod tepih i tamo to ostavite do sledećih izbora. Valjaće opet za četiri godine, da narod ima o čemu da priča.

Neću se u ovom tekstu osvrtati na sve događaje iz prošle nedelje, samo ću spomenuti dve svađe. Posvađali se srpski ministar vojni Vulin (čija žena ima tetku u Kanadi ili on, zaboravila sam) i američki ambasador u Srbiji. Na Kosovu, posvađaše se kosovski predsednik Hašim Tači i ambasador Ujedinjenog Kraljevstva. Mislim, nisu se oni svađali, nego su dali oštre izjave, kako se to kaže političkim rečnikom. Hrabro, i od strane Tačija, ali i ministra vojnog, poznatijeg kao bivši šef jedne poznate porodice iz Leposavića.

Da se ipak vratim na događaje koji su iza nas, ali kratko. Bogdan Mitrović iz Mušutišta je još uvek u pritvoru zbog navodnog ratnog zločina. Prijavio ga komšija koji mu je uzurpirao zemlju. Ramuš Haradinaj najavljuje promenu formata dijaloga između Beograda i Srbije, Ivica Dačić odgovara da je to izjava za unutrašnju upotrebu. Isti Haradinaj obećao državljanstvo Kosova meštanima juga Srbije i u isto vreme tražio da Albanija da državljanstvo Kosovarima, kako je rekao. Na severu Kosova ne prestaje „pljuvanje“ između političkih oponenata. Na jugu Kosova, kampanja protiče mirno i bez stresa. U stresu su samo građani, ali ovog puta zbog smeća koje više ne raznose komunalci već psi lutalice. Tako lutalice sasvim slučajno, nenajavljeno i ničim izazvani, postadoše antikampanja svim obećanjima izčrečenim u zvaničnoj kampanji.

U Prištini održana Parada ponosa. Sela u Gori nisu imali struju četiri dana.

A najlepše što se desilo pre nekoliko dana, jesu književni susreti „Lazar Vučković“. Nagradu koja nosi ime tragično stradalog Vučkovića, dobio je Ljubivoje Ršumović. Sa bine Doma kulture u Gračanici, Ršum nam je poručio da od sada ima četiri zavičaja. Prvi je njegov Zlatibor, drugi je srpski jezik, treći ćirilica, a četvrti je Goraždevac, koji je posetio prvi put. Pustimo političare, učimo od pesnika. Zato ovaj tekst završavam pesmama Ljubivoja Ršumovića:

Novi Zapis O Starim Odnosima

„Oduvek takav

poredak beše

kad gazdu svrbi

sluga se češe.“

Ili

Kako Sam Nekima Izašao U Susret

„Mlatioci prazne slame

bacili su oko na me..

A ja muke da im skratim

sam se mlatim.“

Oprosti, Ršume, što one večeri u publici nije sedeo ni jedan političar, a i što bi, nikome nisu falili. Tamo gde prejaka reč može da ubije njih nema, oni su tamo gde se puca ćorcima, pa ko se upeca, a ko upuca..