Преглед недеље: Много волим предизборне кампање

Траје Михољско лето, пролазе недеље, а ја, драги моји, никако да се усудим да напишем неки текстић у стилу на који сте навикли. Постало је опасно, кажу ми пријатељи. Требало би да се ћути, избори су, па да не помисли неко да сам, не дај Боже на оној другој страни. Права и прва страна се ваљда подразумева. Из мојих писаних текстова, наравно да не би смело да се осети на чијој сам страни, али то очекују појединци на политичкој сцени. Наравно, не само од мене, јер сам ја „сламка међу вихорове“, него од свих који се усуђују да ходају овом косовскометохијском земљом. Зашто? Зато што смо ми овде само захваљујући њима, мислим политичарима и захваљујући њима постојимо Захваљујући њима неки раде, неки примају плате а не раде, а неки опет нити раде, нити се плати надају. Због њих појединци и после 18 година од рата живе у контејнерима, док се исто због њих, у становима које су изградиле владе разних земаља, башкаре они који су продали своју имовину на Косову, чије породице живе негде у Јагодини или Нишу…И све је овде захваљујући њима. Не смем ни да помислим шта би се десило да њих нема.

После дгог размишљања, скупих коначно храбрости, реших да нешто нашкрабам, али ћу изборе да заобиђем у широком луку. Не зато што се бојим ових што се без њих не може, него да не прекршим тај закон о изборима и новинарски кодекс о понашању медија и новинара за време предизборне кампање. Не бојим их се вала, немају шта да ми узму, јер ми ништа нису ни дали. До душе, није ни требало ништа да ми дају. Ни мени, ни сличнима мени. Имају они доста својих мука, партијских другова, сестара од ујака, зетова, шурака, кумова, школских другова, а по неко има и другарицу, да не кажем други израз, не би било лепо. Требало је све то намирити. Бога ми, не бих никада била у кожи наших политичара.

Пише: Анђелка Ћуп

Дакле, нећемо о изборима, али морам да кажем да ја уствари много волим предизборне кампање. Никада се не осећам тако важном као када политичари изађу на на бину или позорницу и почну да машу рукама у правцу народних маса, са сузама у очима рецитују сви као један, како они никада не би учествовали на овим изборима, али то раде због нас, јер им је наш бољи живот светиња и приоритет. Сваког дана ће радити по 12 сати, само да нама буде боље, кажу. И ми после аплаудирамо дуго, дуго и смешкамо се…Коначно…Наравно, знамо да од тога нема ништа и да се све мења оног тренутка када тај неко седне у фотељу министра, заменика, саветника или градоначелника и неког директора. До промене дође, није да не дође, буде њему боље, а нама исто, ако не и горе…

Чим дођем себи, а верујем и ви, сетим се многих који су обећавали исто, који су нам били другари и пријатељи, а сада када седе у фотељама и имају службеног возача, тешко ће вам и добар дан назвати, барем не први. Нисте му у рангу, једноставно. Не носите скупоцене капутиће и „сако(в)чиће“, не срећете се са страним амбасадорима, а и није више сигуран за коју сте опцију и да ли сте гласали баш за њега. Боље је да се држи даље од истих оних којима је пред изборе обећавао да ће бити сваког дана отворен да прими и саслуша вашу муку и помогне.

Председника ми и такозване државе, да ми цркне мандат ако лажем.

 Политичари увек воле да истичу како помажу угроженима, али без бриге, ретко они помогну некоме својим парама, јер су плате функционера, као и дневнице, баш мале. Има ту неких додатака за чланове управних одбора, за чланство у скупштинским одборима, али то је таман за скупа одела. Они су нама обећавали државне паре. Е, те паре ће они да поделе народу, само ако буде добар и ако остане, наравно. Питате, које државе? Паре државе Србије или државе Косово, односно јужне српске покрајине, како кажу српски политичари, док се здушно боре да стану испод грба и заставе такозване или зване Републике Косово? То су исти они који после положе заклетву пред косовским председником или парламентом, закуну се да ће да штите суверенитет државе Косова, али понављам, то је све због наших, народних интереса и ја им верујем. Само не разумем баш зашто се после крију од тог народа у који се заклињу, као и од нас новинара који јесмо по мало напорни, признајем. Волимо у све да се умешамо, свашта да питамо и да знамо све. Е, не може све да се зна, одговори нам по неки политичар, пресецајући нас оштрим мрким, озбиљним, „политичким“ погледом. И онда се закуне у државу Србију и њеног председника. Што више пута спомене председника, то више траје његова политичка каријера.

Ове овде, косовске, председника и премијера, са којима владају Косовом (и Метохијом), политичари Срби ретко спомињу. Зашто, не знам. Знам као и сви ви да су у коалицији са њима, мислим са Рамушом, са Тачијем, Фатмиром Љимајем, са читавом том хашком екипом, до душе ослобођеном. У коалицији су са екипом која је на неким потерницама матичне нам државе Србије, али, политика је то. Велике су то игре. Умало да заборавим, у колаицији су и са богатим Пацолијем, мештанином наше општине Грачаница. Ко не зна дотичног господина, зна чланове његове фамилије који су здушно откупљивали српску земљу у општини Грачаница, посебно на најатрактивнијим локацијама у реону села Чаглавице. Али није мени баш тај Пацоли занимљив, очигледна је његова велика жеља да има моћ, али шта да се ради, свако од нас има неку муку.

Дакле, пошто је предизборна кампања у току, не смем да спомињем имена због поштовања закона о информисању током предизборне кампање, то сам већ рекла, али морам да се осврнем на завршене праламентарне покрајинске или изборе Републике Косова. Односно, само да кажем пар речи око формирања Владе Косова и српским представницима у њој. Неки су ми познати, неке никада до сада нисам видела, али су ми најзанимљивији моји пријатељи са севера.То су они који су се заклињали да никада, ама баш никада неће узети косовска документа, а о некој интеграцији у „квази државу Косово“, како су појединци називали институције у којима сада седе, нема ни говора. Али, „грми, сева, време се мења“, ваљда је српски национални интерес био да се мора у Харадинајеву владу. Имена министара и поједних директора канцеларија нису изненађења. Мало смо изненађени што неких из прошлог мандата нема, али понављам, то је политика и не знам разлоге зашто појединих „Мустафиних српских високих званичника Владе Косова“ нема међу овим „Харадинајевим“. Трудила сам се да сазнам, није да нисам, али…

За мене је у новој косовској влади највеће изненађење именовање заменика министра финансија и заменика министра за културу, омладину и спорт. Е ту вам седе двојица познатих, који су нека опозиција били до сада. Можда су и сада, не знам, нема никога ко би нам саопштио шта се дешава и има ли још прелетача на српској политичкој сцени на Косову. Што се Метохије тиче, она је одавно заборављена. Због предизборне кампање не спомињем имена, али драги моји читаоци, отворите сајт та два министартва и видећете ко је тамо. Уствари, нема везе, обичним људима је исто. Политичари Срби уствари, из свих политичких опција кажу да њима нису важна персонална решења, како они то зову, него интерес српског народа. Дакле, сви они сада морају да седе у институцијама државе Косово или у покрајинским, како вам се више свиђа, само због нас. Иначе, не би они тамо ни привирили. Е сада, пошто су већ тамо, морају да запосле свастику и кумовог брата од стрица, тек толико да тамо у Приштини нису сами. Треба им неко са ким могу да попију кафу када нису на састанку са врлим нам премијером Харадинајем или када не обилазе Србе у Белом Пољу, Сиги или Љубожди. Где ли се то налази, знају ли они без којих се не може?

Прљав веш се износи пре избора, после расподеле мандата гура се под тепих…

Постоји још један разлог зашто ја волим предизборне кампање, осим оне наглашене бриге за сваког појединца. У кампањи чујете разне пикантерије. Ко је колико украо, коме је дао, ко је коме купио стан, ко је узимао проценат од субвенција и колико, сазнате да невладине организације саветника појединих градоначелника за борбу против корупције добијају грантове од исте општине, да субвенције добијају неки други саветници у неким другим општинама, да свастике, али и супруге разних начелника примају плате, а не иду на посао, ма свашта сазнате. Једино нема реакције полиције и тужилаштва на све то. Ни косовског ни оног Републике Србије. А требало би да је буде, зар не?

Питате се шта раде моје колеге новинари, зашто о томе не пишу? Писали би, сигурна сам, барем велика већина, али…Поједини имају уреднике и директоре, па не смеју ни на друштвеним мрежама да се нашале на рачун неког политичара. Зато, немојте кривити моје колеге. Изнад себе имају одговорне који одређују шта се може објавити, а шта не.

Схватиле су моје колеге на време правило политичке коректности које гласи: сав прљав веш из куће изнесите пре избора, раширите да сви виде! Што више људи види, то боље. Када прођу избори и поделе се мандати, покупите све, гурните под тепих и тамо то оставите до следећих избора. Ваљаће опет за четири године, да народ има о чему да прича.

Нећу се у овом тексту освртати на све догађаје из прошле недеље, само ћу споменути две свађе. Посвађали се српски министар војни Вулин (чија жена има тетку у Канади или он, заборавила сам) и амерички амбасадор у Србији. На Косову, посвађаше се косовски председник Хашим Тачи и амбасадор Уједињеног Краљевства. Мислим, нису се они свађали, него су дали оштре изјаве, како се то каже политичким речником. Храбро, и од стране Тачија, али и министра војног, познатијег као бивши шеф једне познате породице из Лепосавића.

Да се ипак вратим на догађаје који су иза нас, али кратко. Богдан Митровић из Мушутишта је још увек у притвору због наводног ратног злочина. Пријавио га комшија који му је узурпирао земљу. Рамуш Харадинај најављује промену формата дијалога између Београда и Србије, Ивица Дачић одговара да је то изјава за унутрашњу употребу. Исти Харадинај обећао држављанство Косова мештанима југа Србије и у исто време тражио да Албанија да држављанство Косоварима, како је рекао. На северу Косова не престаје „пљување“ између политичких опонената. На југу Косова, кампања протиче мирно и без стреса. У стресу су само грађани, али овог пута због смећа које више не разносе комуналци већ пси луталице. Тако луталице сасвим случајно, ненајављено и ничим изазвани, постадоше антикампања свим обећањима изчреченим у званичној кампањи.

У Приштини одржана Парада поноса. Села у Гори нису имали струју четири дана.

А најлепше што се десило пре неколико дана, јесу књижевни сусрети „Лазар Вучковић“. Награду која носи име трагично страдалог Вучковића, добио је Љубивоје Ршумовић. Са бине Дома културе у Грачаници, Ршум нам је поручио да од сада има четири завичаја. Први је његов Златибор, други је српски језик, трећи ћирилица, а четврти је Гораждевац, који је посетио први пут. Пустимо политичаре, учимо од песника. Зато овај текст завршавам песмама Лјубивоја Ршумовића:

Нови Запис О Старим Односима

„Одувек такав

поредак беше

кад газду сврби

слуга се чеше.“

Или

Како Сам Некима Изашао У Сусрет

„Млатиоци празне сламе

бацили су око на ме..

А ја муке да им скратим

сам се млатим.“

Опрости, Ршуме, што оне вечери у публици није седео ни један политичар, а и што би, никоме нису фалили. Тамо где прејака реч може да убије њих нема, они су тамо где се пуца ћорцима, па ко се упеца, а ко упуца..