Orahovac, mesto gde metak više ne ubija, ubijaju uspomene

Foto V. ĆUP; GračanicaOnlajn: Orahovac

U Orahovcu, oko 300 Srba, sabili se u prečniku od 300 metara, čuvajući svoje, ono malo što je ostalo, što nije prodato ili uzurpirano. „Ono naše što nekad bejaše“, rečenica je koju Orahovčani ponavljaju.

U portu crkve Uspenja presvete Bogorodice, svi Srbi iz Orahovca stanu, a i mrtvi se sahranjuju u groblje u porti crkve, jer se na gradsko groblje ne može. Zaraslo je u korov i šiblje, spomenici porušeni, a i ne osećaju se bezbedno, kažu. Još uvek su sveža sećanja na 1998. i 1999. godinu, kada je poginulo 84 Srba iz opštine Orahovac. Zajedno sa meštanima, 1998. su bili oteti čak i monasi manastira Svetih Kozme i Damjana u selu Zočište. Monaško bratstvo je opet zaživelo, vratilo se i oko desetak meštana, a onda je manastir 1999. godine sravnjen sa zemljom. I opet je podignut iz pepela, monasi su se u, do temelja porušenu svetinju, vratili na dan Svete Petke, 27. oktobra 2004. godine. Srba, osim monaha, više nema u Zočištu, kao ni u obližnjim selima Opteruša i Retimlje. Od 1.300, ostalo ih je oko 700 u Velikoj Hoči i nešto više od 300 u Orahovcu, od skoro 3.000 koliko ih je u ovom gradiću živelo do 1999. godine.

Foto V. ĆUP; GračanicaOnlajn: crkva Uspenja presvete Bogorodice, Orahovac

Škola podseća na neispunjena obećanja

U Orahovcu, kao i svuda u svetu, deca idu školu. Samo, kao nigde u svetu, deca nemaju školu, nego prva slova uče i malu maturu završavaju u objektu koji su njihovi roditelji, učitelji, nastavnici i profesori, adaptirali za školu. Našli smo se u školi, u objektu koji je nekada služio za slavlja, upravo kada se oglasilo zvono za početak nastave u drugoj smeni, koju pohađa četrdesetak osnovaca. Zvono staro, kao nekada, nigde se više ne upotrebljava, a „kurirka“ zvoni kroz prozor. Ali lepo je bilo gledati dečicu kako trče da ne zakasne. Da ne propuste neku od zanimljivih priča svojih nastavnika. Željni su znanja, a bistrog i znatiželjnog pogleda nas posmatraju dok žure u svoje nazovi učionice.

Prepodnevna smena je već otišla svojim kućama. A pre podne u ovom objektu su učenici gimnazije, njih devetoro, sedmoro u prvom i samo dvoje maturanata. Gimnazija Orahovac. Ime jednostavno. Nisu joj zaposleni dali ime, da ne bi nekome palo napamet da ime provocira. A u Orahovcu, ali i diljem Kosova i Metohije, skoro sve je provokativno, čak i Vuk Karadžić i Dositej Obradović, čijim imenima su se zvale dve osnovne škole u Orahovcu.

Foto V. ĆUP; GračanicaOnlajn: Osnovna škola i gimnazija

Sada osnovci u Orahovcu pohađaju samo Osnovnu školu „Dositej Obradović“, u istom objektu gde su i gimnazijalci. Za sada, ukoliko ne bude neke integracije koju ne žele, kažu zaposleni, stišću ramenima i kreću put učionica.

„Ko nas za šta pita!“, bojažljivo i gotovo kroz šapat izgovaraju zaposleni, svesni da što manje pričaju pred nepoznatima, bolje je za njih.

Gotovo identična slika i rečenica koju prepoznajemo, jer Srbe koji žive na Kosovu i u Metohiji, odavno retko ko upita šta oni zaista žele.

„Zato smo našu školu nazvali jednostavno, Gimnazija Orahovac. Meštani su sami počeli adaptaciju ovog objekta, kako bi obezbedili svojoj deci prostor za školovanje. Pripadnici holandskog KFOR-a su nam pomogli, pregradili prostor u učionice, doneli nam svoje stare klupe i stolice. To je bio njihov način da speru ljagu sa sebe, jer su dopustili da nam popale kuće, da nam sruše školu, da nam zapale knjige, da u velikom delu grada unište sve što je srpsko. Ipak, hvala im i na tome“, priča smireno direktorka Gimnazije Orahovac, Dobrila Vitošević. Pogledom luta u daljinu, kao da želi da dosegne do onog drugog dela Orahovca u kome više nema Srba, gde je provela svoju mladost. U očima joj se naziru suze, ali ne padaju. Mnogo suza su prolili Srbi iz Orahovca. Presahle su.

Foto V. ĆUP; GračanicaOnlajn: direktorka Gimnazije Orahovac, Dobrila Vitošević

„Pomoć nam obećavaju i iz kosovskih i srpskih institucija, ali se to tako završi, na obećanjima. Iz Ministartsva za povratak i zajednice su nam prošle godine obećali igralište za decu i renoviranje zgrade, ali ostade samo obećanje. Možda su ovi izbori poremetili da se obećanje ispuni, pa se nadam ipak da će ova deca i njihovi nastavnici dobiti ono što zaslužuju, uredne učionice, kabinete“, nastavlja direktorka Vitošević.

Ono na šta je posebno ponosna direktorka i profesori u Gimnaziji Orahovac, jeste nova biblioteka. Knjige su sakupljali sa svih strana. Od donatora, od bivših učenika, od meštana i sakupili ih preko 1000. Sada u biblioteku dolaze preostali Srbi iz opštine Orahovac. Uz knjigu će im brže proći dugi dani, a još duže noći.

Orahovačku gimnaziju i deo malog grada u kome u prečniku od nekolikio stotina metara žive Srbi napuštamo, u nadi da ćemo i kada sledeći put dođemo sresti ista lica i više dece. Nadamo se, ali se i bojimo da uskoro neće biti nikoga da nas dočeka, niti da progovori na srpskom.

Foto V. ĆUP; GračanicaOnlajn: direktorka Gimnazije Orahovac, Dobrila Vitošević i profesorka Olivera Radić

Srpski deo Orahovca, kako ovaj deo grada zovu i Srbi i Albanci, ali i mnogobrohni stranci, napuštamo uz stihove pesme koju je napisao profesor Gavro Kujundžić, a otpevala nam profesorka srpskog jezika i književnosti, Olivera Radić, oboje meštani Orahovca.

„Tamo, gde najlepše sunce sija,

Tamo gde najslađe grožđe zri,

Svaki mi kamen grumen zlata,

Tu mi je draga kapija svaka.

Tu se peva svako veče,

Kao reka vino teče,

Rodni kraju, ružo majska,

Orahovcu, bašto rajska.“

Sa mužem i četvoro dece Olivera živi u Orahovcu i boji se da je Srbima i njihovom strpljenju došao kraj. Ona je rodom iz obližnje Velike Hoče, a u roditeljskoj kući posle rata, još nikada nije prespavala. Kaže da ne može, jer su u njoj samo roditelji i uspomene. Braća su otišla svojim putem, za boljim i sigurnijim životom. Ulica, koja je nekada vrvela od dece, prazna je, kuće su puste.

Foto V. ĆUP; GračanicaOnlajn: Manastir Svetih vrača Kozme i Damjana, Zočište

„Ne mogu. Previše je uspomena, samo uspomena“, kratko kaže Olivera.

Anđelka Ćup