Ораховац, место где метак више не убија, убијају успомене

Фото В. ЋУП; ГрачаницаОнлајн: Ораховац

У Ораховцу, око 300 Срба, сабили се у пречнику од 300 метара, чувајући своје, оно мало што је остало, што није продато или узурпирано. „Оно наше што некад бејаше“, реченица је коју Ораховчани понављају.

У порту цркве Успења пресвете Богородице, сви Срби из Ораховца стану, а и мртви се сахрањују у гробље у порти цркве, јер се на градско гробље не може. Зарасло је у коров и шибље, споменици порушени, а и не осећају се безбедно, кажу. Још увек су свежа сећања на 1998. и 1999. годину, када је погинуло 84 Срба из општине Ораховац. Заједно са мештанима, 1998. су били отети чак и монаси манастира Светих Козме и Дамјана у селу Зочиште. Монашко братство је опет заживело, вратило се и око десетак мештана, а онда је манастир 1999. године сравњен са земљом. И опет је подигнут из пепела, монаси су се у, до темеља порушену светињу, вратили на дан Свете Петке, 27. октобра 2004. године. Срба, осим монаха, више нема у Зочишту, као ни у оближњим селима Оптеруша и Ретимље. Од 1.300, остало их је око 700 у Великој Хочи и нешто више од 300 у Ораховцу, од скоро 3.000 колико их је у овом градићу живело до 1999. године.

Фото В. ЋУП; ГрачаницаОнлајн: црква Успења пресвете Богородице, Ораховац

Школа подсећа на неиспуњена обећања

У Ораховцу, као и свуда у свету, деца иду школу. Само, као нигде у свету, деца немају школу, него прва слова уче и малу матуру завршавају у објекту који су њихови родитељи, учитељи, наставници и професори, адаптирали за школу. Нашли смо се у школи, у објекту који је некада служио за славља, управо када се огласило звоно за почетак наставе у другој смени, коју похађа четрдесетак основаца. Звоно старо, као некада, нигде се више не употребљава, а „курирка“ звони кроз прозор. Али лепо је било гледати дечицу како трче да не закасне. Да не пропусте неку од занимљивих прича својих наставника. Жељни су знања, а бистрог и знатижељног погледа нас посматрају док журе у своје назови учионице.

Преподневна смена је већ отишла својим кућама. А пре подне у овом објекту су ученици гимназије, њих деветоро, седморо у првом и само двоје матураната. Гимназија Ораховац. Име једноставно. Нису јој запослени дали име, да не би некоме пало напамет да име провоцира. А у Ораховцу, али и диљем Косова и Метохије, скоро све је провокативно, чак и Вук Караџић и Доситеј Обрадовић, чијим именима су се звале две основне школе у Ораховцу.

Фото В. ЋУП; ГрачаницаОнлајн: Основна школа и гимназија

Сада основци у Ораховцу похађају само Основну школу „Доситеј Обрадовић“, у истом објекту где су и гимназијалци. За сада, уколико не буде неке интеграције коју не желе, кажу запослени, стишћу раменима и крећу пут учионица.

„Ко нас за шта пита!“, бојажљиво и готово кроз шапат изговарају запослени, свесни да што мање причају пред непознатима, боље је за њих.

Готово идентична слика и реченица коју препознајемо, јер Србе који живе на Косову и у Метохији, одавно ретко ко упита шта они заиста желе.

„Зато смо нашу школу назвали једноставно, Гимназија Ораховац. Мештани су сами почели адаптацију овог објекта, како би обезбедили својој деци простор за школовање. Припадници холандског КФОР-а су нам помогли, преградили простор у учионице, донели нам своје старе клупе и столице. То је био њихов начин да сперу љагу са себе, јер су допустили да нам попале куће, да нам сруше школу, да нам запале књиге, да у великом делу града униште све што је српско. Ипак, хвала им и на томе“, прича смирено директорка Гимназије Ораховац, Добрила Витошевић. Погледом лута у даљину, као да жели да досегне до оног другог дела Ораховца у коме више нема Срба, где је провела своју младост. У очима јој се назиру сузе, али не падају. Много суза су пролили Срби из Ораховца. Пресахле су.

Фото В. ЋУП; ГрачаницаОнлајн: директорка Гимназије Ораховац, Добрила Витошевић

„Помоћ нам обећавају и из косовских и српских институција, али се то тако заврши, на обећањима. Из Министартсва за повратак и заједнице су нам прошле године обећали игралиште за децу и реновирање зграде, али остаде само обећање. Можда су ови избори пореметили да се обећање испуни, па се надам ипак да ће ова деца и њихови наставници добити оно што заслужују, уредне учионице, кабинете“, наставља директорка Витошевић.

Оно на шта је посебно поносна директорка и професори у Гимназији Ораховац, јесте нова библиотека. Књиге су сакупљали са свих страна. Од донатора, од бивших ученика, од мештана и сакупили их преко 1000. Сада у библиотеку долазе преостали Срби из општине Ораховац. Уз књигу ће им брже проћи дуги дани, а још дуже ноћи.

Ораховачку гимназију и део малог града у коме у пречнику од неколикио стотина метара живе Срби напуштамо, у нади да ћемо и када следећи пут дођемо срести иста лица и више деце. Надамо се, али се и бојимо да ускоро неће бити никога да нас дочека, нити да проговори на српском.

Фото В. ЋУП; ГрачаницаОнлајн: директорка Гимназије Ораховац, Добрила Витошевић и професорка Оливера Радић

Српски део Ораховца, како овај део града зову и Срби и Албанци, али и многоброхни странци, напуштамо уз стихове песме коју је написао професор Гавро Кујунџић, а отпевала нам професорка српског језика и књижевности, Оливера Радић, обоје мештани Ораховца.

„Тамо, где најлепше сунце сија,

Тамо где најслађе грожђе зри,

Сваки ми камен грумен злата,

Ту ми је драга капија свака.

Ту се пева свако вече,

Као река вино тече,

Родни крају, ружо мајска,

Ораховцу, башто рајска.“

Са мужем и четворо деце Оливера живи у Ораховцу и боји се да је Србима и њиховом стрпљењу дошао крај. Она је родом из оближње Велике Хоче, а у родитељској кући после рата, још никада није преспавала. Каже да не може, јер су у њој само родитељи и успомене. Браћа су отишла својим путем, за бољим и сигурнијим животом. Улица, која је некада врвела од деце, празна је, куће су пусте.

Фото В. ЋУП; ГрачаницаОнлајн: Манастир Светих врача Козме и Дамјана, Зочиште

„Не могу. Превише је успомена, само успомена“, кратко каже Оливера.


(Ова репортажа је део пројекта „Место успомена“, које је подржало Министарство културе и информисања Републике Србије. Ставови, закључци и препоруке, изречени у репортажи, не изражавају неопходно и ставове Министарства културе и информисања Републике Србије).


Анђелка Ћуп