Gotovuša, selo vekovanja, tradicije i pojanja

Foto V. ĆUP; GračanicaOnlajn: selo Gotovuša

Krst na uzvišenju Čuka zaštitno obeležje je ovog sela. Najzaslužniji za razvoj turizma na Šar-planini bio je Stojko Dobrosavljević iz Gotovuše, dok je učitelj i prosvetitelj Rajko Urošević u mnogome zadužio narod ovog kraja.

Kada sa magistralnog puta Priština – Skoplje, desetak kilometara posle Uroševca skrenete prema Štrpcu i dalje prema Brezovici, pogled vam se gubi u lepotama kojima je Bog darivao ovaj kraj. Priroda se ovde nije štedela. Sa jedne strane u jesenjim bojama proplanci, livade, listopadne, pa četinarske šume, a sa druge bistri Lepenac, koji još odoleva nepažljivim ljudima i navikama da se smeće i otpadne vode odlažu u reke.

I na dva tri kilometara do Štrpca, povuče vas neka nevidljiva sila da skrenete levo, u selo Gotovuša. Na 750 metara nadmorske visine smestilo se selo, sa svojih oko 1300 meštana. Gotovšani vredni i radni, koriste tople jesenje dane da privedu kraju poljoprivredne radove, da pripreme drva, jer zima ovde zna da bude jaka i duga. A vreme je ovde nepredvidivo.

„Za sat vremena se promene sva četiri godišnja doba“, sa osmehom kaže jedna meštanka.

I pored posla koji imaju i pored aktuelne situacije, kako se to danas kaže, Gotovušani su raspevani, gostoljubivi i uvek spremni za humor. O svom selu najradije pričaju.

„Naselje je dobilo ime po gotovim, već razrađenim obrađenim poljima i njivama, na koja su došli naši preci“, objašnjavaju nam meštani kada smo ih pitali kako je selo dobilo ime.


Teritorija današnje Gotovuše je bila naseljena više hiljada godina unazad, pokazuju arheološka istraživanja. O tome govore ostaci utvrđenja “Gradište” (Zidovnica), gde postoje tragovi da je naselje imalo vodovod i kanalizaciju, kao i skoro otkriveni mozaik stare crkve iz 6. veka nove ere. U pisanim dokumentima, Gotovuša se prvi put pominje u jednom popisu Otomanske imperije 1455. godine, a po nekim izvorima još 1331. godine u jednoj povelji srpskog cara Dušana Silnog.


Foto V. ĆUP; GračanicaOnlajn: selo Gotovuša

Krst čuva selo od neljudi i zla

Iznad Gotovuše, uzdiže se krst, visok 6 metara, koji kao da čuva Gotovušane od zla, od nesreća i neprijatelja i kao da poručuje da je vera i tradicija održala ove ljude. Jedna legenda kaže da je selo dva puta izgorelo do temelja i meštani su onda podigli krst, kako bi ih Bog sačuvao od ljudskih i neljudskih zala. Po drugoj legendi, u davna vremena, u selu su se rađala zdrava deca koja su se kasnije razboljevala. Meštani su zbog toga tražili savet od lokalnog sveštenika i on im je savetovao da upregnu dva vola blizanca koja će vući plug, da na mestu gde budu zaorali, tu i završe krug, da izoru brazdu oko celog sela i da u centru kruga naprave krst. Meštani su tako uradili i napravili krst od kamena koji su dovlačili iz reke. Krst je sačuvao Gotovušu, govore meštani, ne hajući mnogo za to koja je verzija njegovog nastanka na uzvišenju iznad sela, verodostojnija.

Opstade selo sa krstom čuvarom, opstade i danas kada više nijedan Srbin nije siguran da može opstati na prostorima Kosova, a još manje Metohije.

Kada uđete u selo, videćete u centru česmu, podignutu 1928. godine. Podigli je meštani sami, a predsednik sela je tada bio Rajko Urošević. U selu je i škola koju je Urošević podigao i koja i danas nosi njegovo ime.


Osim obrazovnog rada sa decom, učitelj Rajko se bavio i prosvećivanjem ljudi u Gotovuši, učio je narod gajenju i kalemljenju voća, pčelarstvu, bio je savetnik u seoskim i pravnim poslovima, razvijao dobre odnose među ljudima, pomagao u lečenju meštana narodnim lekovima. Rajko Urošević je redovno slao izveštaje iz Gotovuše tadašnjem konzulu Kraljevine Srbije u Prištini Branislavu Nušiću.


Foto V. ĆUP; GračanicaOnlajn: kamena kuća

Deda Stojko iz Gotovuše začetnik turizma na Šari

Bližih potomaka u selu Urošević nema, ali su tu dalji rođaci Dobrosavljevići, nekada Čantrići. Bog zna zašto su promenili prezime. I ko bi nas bolje proveo kroz Gotovušu, od Slaviše Dobrosavljevića, koji zna sve javne i skrivene tajne Gotovušana, čiji se deda Stojko, rođak Rajka Uroševića, u ovom kraju smatra začetnikom turizma. I danas se na obroncima Šare uzdiže kamena kuća, koju je izgradio neki Nemac za vreme Drugog svetskog rata, a dugo čuvao deda Stojko.


Stojkova kuća je smeštena na najatraktivnijoj lokaciji na Brezovici, odoleva vremenu i sve one koji je obiđu podseća na početke skijanja i turizma na obroncima Šare. Brezovica spada u red najvrednijih turističkih lokaliteta za zimski i letnji turizam i bogata je kulturno – istorijskim nasleđem. Nažalost, nebriga čini svoje. I pored prirodnih potencijala koji su neosporni, turizam na obroncima Šar- planine je u stalnoj stagnaciji. U političkom raskoraku između kosovskih i srpskih vlasti, Brezovica postaje ničija zemlja.


I ko zna šta bi se desilo, da li bi se ikada otkrile najlepše ski- staze na Balkanu, kako kaže Slaviša, da jedne noći nisu naišli planinari i sklonili se od mraza i mraka kod deda Stojka.

„Iz Beograda su došli planinari, koji su se izgubili u magli. Kada su videli fenjer u kući,obradovali su se kao da su videli Beograd. Pitali su dedu da li prima goste. A deda, koji je stalno bio sam, obradovao se, primio goste i sutradan im pokazao padine Šare. Jedan od planinara, Miša Nišević, odmah je video koliko veliki potencijal za skijanje ima ovaj kraj. I tako je Miša postao prvi turista u ovom kraju“, priča nam Slaviša Dobrosavljević.

Deda Stojko je svirao violinu i tako su mu prolazili dugi dani, a još duže noći, na obroncima Šare, gde je jedino mogao da sretne medveda, vuka ili lisicu. Violinu, koju je doneo još 1914.godine iz Amerike i danas čuva Slaviša i kaže da nema tih para za koje bi je prodao.

Foto V. ĆUP; GračanicaOnlajn: Deda Stojko Dobrosavljević

„Deda je bio legenda Sirinićke Župe“, nastavlja ponosno Slaviša i dodaje: „On je 75 godina svirao na violini. A violinu je mogao da svira samo neko ko je imao istančan i izuzetan sluh. Imao sam 13 godina kada je umro, ali pamtim koliko je bio oštrouman, pametan, inteligentan. Govorio je četiri strana jezika, posebno je dobro govorio engleski.“

Stojko Dobrosavljević je u Ameriku otišao 1908. godine, kao nepismen čovek, ali je tamo završio školu, učio jezike i onda se vratio 1914. godine, baš kada je započeo Prvi svetski rat. I Prvi i Drugi svetski rat je preživeo, kao da je bio predodređen da upravo on bude pionir turizma na Šari.

Slaviša kaže da nažalost ne zna da svira na dedinoj violini, ali mu je zato Bog dao grlo, iz kojeg može izaći koji želi ton, u šta smo se sami uverili.

Raspevani Gotovušani, Slaviša i drugovi

Zato je sa svojim prijateljima i komšijama, koji su kao i on, pesmom nadahnuti i glasom nadareni, formirao pevačku grupu. Grupa je u okviru KUD-a Mladost iz Gotovuše.

Kada zapevaju, sve odzvanja okolnim brdima, Gradinom, gde je kako meštani kažu, nekada bio grad. Mi smo našli njih petoricu da nam zapevaju u porti crkve Svetog Spasa: Radojka Stojanovića, njegovog prezimenjaka Dragana, Tihomira Stevanovića, Veselina Milatovića i Slavišu, našeg vodiča kroz ovaj deo Sirinićke župe.

Kažu da su uvek spremni „za pesmu i uz pesmu, orni i saborni“.

Foto V. ĆUP; GračanicaOnlajn: KUD „Mladost“

U vezenim košuljama vraćaju nas u vreme sabora, kada su se Srbi okupljali slobodno i pevali, kada se vodilo kolo u kome su momci i devojke pronalazili sebi blsike duše.

U čast našeg dolaska, zapevaše:

 „Oj kad će prođem Šar planinu,
Ima hajduci.
Kolaj će prođem Šar planinu,
Puške će puca.
Oj, kad će prođem toj široko polje
Ima čobani…“
Pesma se čula do Dušanovih dvora u Gadimlju, do Prizrenske bogoslovije i dalje, preko Šare u Tetovu.
A oni nastavljaju:
„Anđelin devojče, što si neveselo, džanum,
Anđelin devojče, što si neveselo…“

Glasovi su skladni, tekst dira u srce, podseća na mladost. A ponela je ova grupa pevača i laskav naziv, prvaci Srbije u čuvanju kulturne baštine u serijalu RTS-a i ponosni su na to. A oni i jesu čuvari baštine, čuvari Kosova i Metohije, branioci srpstva, a sve to rade kroz pesmu.

Bog darivao lepotama i rekama, a ljudi zahvalili crkvama

U Gotovuši nije samo jedna, već dve crkve, iz 14. i 16. veka, što je retkost u srpskim selima, i obe okupljaju narod u radosti i u muci. Crkva Presvete Bogorodice i crkva Svetog Nikole, na čijim zidovima su najlepše i najočuvanije freske u Sirinićkoj župi, jedna na početku, druga na kraju sela. Crkve su od izuzetnog značaja i pod zaštitom su Republičkog zavoda za kulturu Srbije, kao vredno kulturno-istorijsko nasleđe. Po narodnom predanju, u Gotovuši su neko vreme bile čuvane mošti srpskog cara Uroša Nejakog, ali su kasnije prenesene u manastir Jazak na Fruškoj gori. Meštani kažu da obe crkve nose po dva imena. Crkva Svetog Nikole, nosi i ime Svetog Spasa, a crkvu Presvete Bogorodice, zovu i crkvom Svete Petke.

„Do 1981. godine, ispred crkve Presvete Bogorodice održavali su se sabori, dok nisu počele demonstracije po Kosovu. Onda je uveden policijski čas i sabori su prestali. Ovde su iz Gore dolazili i Goranci da sviraju na Veliku Gospoinu. Igralo se i pevalo. Nažalost, danas nema ništa“, objašnjava Slaviša Dobrosavljević, sa setom u glasu.

Ulazimo u onisku crkvu u kojoj su freske prekrivene slojem kreča i maltera. Samo poneka freska se može videti.

„To je urađeno da bi se freske sačuvale, da ih u vreme Turaka, ne bi oskrnavili“, objašnjava nam Slaviša.


Crkva posvećena Svetom Nikoli, u narodu je poznata kao crkva Svetog Spasa, jer je osvećena na Spasovdan i od tada se ovaj praznik slavi kao hramovna slava. Crkva ima kameni krov, a napravljen je i novi ikonostas u duborezu, jedan je od najlepših u Župi i uz rekonstukciju kamenog poda vraćen je starinski duh koji je nekada ova svetinja imala.

Crkva Svete Bogorodice u Gotovuši, predstavlja nepokretno kulturno dobro kao spomenik kulture. Sagrađena je posle obnove Pećke patrijaršije 1557. godine. Današnji oblik je dobila u obnovi iz 1886. godine. Živopis iz 16. veka sačuvao se samo u oltarskom prostoru. Ikonostas iz 1888. godine radio je zograf Evgenije iz Debra.

„Hvala Bogu i ljudima“, kažu meštani.


Foto V. ĆUP; GračanicaOnlajn: Crkva Svete Bogorodice

Biće bolje i gore smo preživeli

Okolina Gotovuše obiluje izuzetnim prirodnim lepotama. Odmah iznad mesta su obronci i vrhovi Šar-planine. Na jugoistočnoj strani su: vrh Ljuboten visok 2.498 metara, Crni vrh, Gavranik, Glave, Kokošinje, Željkina voda kao i izletište “Bela voda”.


Gotovuša se nalazi u opštini Štrpce, na samom jugu Kosova i Metohije, sa oko 1300 Srba, proteže se na ataru od 1611 hektara. Selo je smešteno na padinama Šare sa njene severoistočne strane.


O hrabrosti Gotovušana govori podatak, da selo nije potpalo pod tursku vlast odmah posle Kosovske bitke. To se desilo tek 66 godina kasnije, a tada je izvršen i popis stanovništva. U opširnom katastarskom popisu 1455. godine, Gotovuša se beleži kao oblast Vuka Brankovića.

Život Srba pod turskom vlašću bio je veoma težak, pa se veliki broj ljudi odselio prema centalnoj Srbiji i Austrougarskoj, u seobi pod vođstvom srpskog Patrijarha Arsenija III Čarnojevića, ali su Gotovušani, i pored toga, uspeli da u viševekovnom ropstvu sačuvaju od zaborava srpsku veru, svoja vekovna ognjišta i narodne običaje.

Gde god se pojavite u Gotovuši, prilaze vam ljubazni i nasmejani meštani. Pokazuju lepote svoga sela i kraja, nude kafom i rakijom, pitaju kako je kod nas. Na odgovor: „Onako, nije loše“, spremno i odsečno, sigurno odgovaraju: „Biće bolje. I gore smo preživeli.“


(Ova reportaža je deo projekta „Mesto uspomena“, koje je podržalo Ministarstvo kulture i informisanja Republike Srbije. Stavovi, zaključci i preporuke, izrečeni u reportaži, ne izražavaju neophodno i stavove Ministarstva kulture i informisanja Republike Srbije).


 

Anđelka Ćup