Готовуша, село вековања, традиције и појања

Фото В. ЋУП; ГрачаницаОнлајн: село Готовуша

Крст на узвишењу Чука заштитно обележје је овог села. Најзаслужнији за развој туризма на Шар-планини био је Стојко Добросављевић из Готовуше, док је учитељ и просветитељ Рајко Урошевић у многоме задужио народ овог краја.

Када са магистралног пута Приштина – Скопље, десетак километара после Урошевца скренете према Штрпцу и даље према Брезовици, поглед вам се губи у лепотама којима је Бог даривао овај крај. Природа се овде није штедела. Са једне стране у јесењим бојама пропланци, ливаде, листопадне, па четинарске шуме, а са друге бистри Лепенац, који још одолева непажљивим људима и навикама да се смеће и отпадне воде одлажу у реке.

И на два три километара до Штрпца, повуче вас нека невидљива сила да скренете лево, у село Готовуша. На 750 метара надморске висине сместило се село, са својих око 1300 мештана. Готовшани вредни и радни, користе топле јесење дане да приведу крају пољопривредне радове, да припреме дрва, јер зима овде зна да буде јака и дуга. А време је овде непредвидиво.

„За сат времена се промене сва четири годишња доба“, са осмехом каже једна мештанка.

И поред посла који имају и поред актуелне ситуације, како се то данас каже, Готовушани су распевани, гостољубиви и увек спремни за хумор. О свом селу најрадије причају.

„Насеље је добило име по готовим, већ разрађеним обрађеним пољима и њивама, на која су дошли наши преци“, објашњавају нам мештани када смо их питали како је село добило име.


Територија данашње Готовуше је била насељена више хиљада година уназад, показују археолошка истраживања. О томе говоре остаци утврђења “Градиште” (Зидовница), где постоје трагови да је насеље имало водовод и канализацију, као и скоро откривени мозаик старе цркве из 6. века нове ере. У писаним документима, Готовуша се први пут помиње у једном попису Отоманске империје 1455. године, а по неким изворима још 1331. године у једној повељи српског цара Душана Силног.


Фото В. ЋУП; ГрачаницаОнлајн: село Готовуша

Крст чува село од нељуди и зла

Изнад Готовуше, уздиже се крст, висок 6 метара, који као да чува Готовушане од зла, од несрећа и непријатеља и као да поручује да је вера и традиција одржала ове људе. Једна легенда каже да је село два пута изгорело до темеља и мештани су онда подигли крст, како би их Бог сачувао од људских и нељудских зала. По другој легенди, у давна времена, у селу су се рађала здрава деца која су се касније разбољевала. Мештани су због тога тражили савет од локалног свештеника и он им је саветовао да упрегну два вола близанца која ће вући плуг, да на месту где буду заорали, ту и заврше круг, да изору бразду око целог села и да у центру круга направе крст. Мештани су тако урадили и направили крст од камена који су довлачили из реке. Крст је сачувао Готовушу, говоре мештани, не хајући много за то која је верзија његовог настанка на узвишењу изнад села, веродостојнија.

Опстаде село са крстом чуваром, опстаде и данас када више ниједан Србин није сигуран да може опстати на просторима Косова, а још мање Метохије.

Када уђете у село, видећете у центру чесму, подигнуту 1928. године. Подигли је мештани сами, а председник села је тада био Рајко Урошевић. У селу је и школа коју је Урошевић подигао и која и данас носи његово име.


Осим образовног рада са децом, учитељ Рајко се бавио и просвећивањем људи у Готовуши, учио је народ гајењу и калемљењу воћа, пчеларству, био је саветник у сеоским и правним пословима, развијао добре односе међу људима, помагао у лечењу мештана народним лековима. Рајко Урошевић је редовно слао извештаје из Готовуше тадашњем конзулу Краљевине Србије у Приштини Браниславу Нушићу.


Фото В. ЋУП; ГрачаницаОнлајн: камена кућа

Деда Стојко из Готовуше зачетник туризма на Шари

Ближих потомака у селу Урошевић нема, али су ту даљи рођаци Добросављевићи, некада Чантрићи. Бог зна зашто су променили презиме. И ко би нас боље провео кроз Готовушу, од Славише Добросављевића, који зна све јавне и скривене тајне Готовушана, чији се деда Стојко, рођак Рајка Урошевића, у овом крају сматра зачетником туризма. И данас се на обронцима Шаре уздиже камена кућа, коју је изградио неки Немац за време Другог светског рата, а дуго чувао деда Стојко.


Стојкова кућа је смештена на најатрактивнијој локацији на Брезовици, одолева времену и све оне који је обиђу подсећа на почетке скијања и туризма на обронцима Шаре. Брезовица спада у ред највреднијих туристичких локалитета за зимски и летњи туризам и богата је културно – историјским наслеђем. Нажалост, небрига чини своје. И поред природних потенцијала који су неоспорни, туризам на обронцима Шар- планине је у сталној стагнацији. У политичком раскораку између косовских и српских власти, Брезовица постаје ничија земља.


И ко зна шта би се десило, да ли би се икада откриле најлепше ски- стазе на Балкану, како каже Славиша, да једне ноћи нису наишли планинари и склонили се од мраза и мрака код деда Стојка.

„Из Београда су дошли планинари, који су се изгубили у магли. Када су видели фењер у кући,обрадовали су се као да су видели Београд. Питали су деду да ли прима госте. А деда, који је стално био сам, обрадовао се, примио госте и сутрадан им показао падине Шаре. Један од планинара, Миша Нишевић, одмах је видео колико велики потенцијал за скијање има овај крај. И тако је Миша постао први туриста у овом крају“, прича нам Славиша Добросављевић.

Деда Стојко је свирао виолину и тако су му пролазили дуги дани, а још дуже ноћи, на обронцима Шаре, где је једино могао да сретне медведа, вука или лисицу. Виолину, коју је донео још 1914.године из Америке и данас чува Славиша и каже да нема тих пара за које би је продао.

Фото В. ЋУП; ГрачаницаОнлајн: Деда Стојко Добросављевић

„Деда је био легенда Сиринићке Жупе“, наставља поносно Славиша и додаје: „Он је 75 година свирао на виолини. А виолину је могао да свира само неко ко је имао истанчан и изузетан слух. Имао сам 13 година када је умро, али памтим колико је био оштроуман, паметан, интелигентан. Говорио је четири страна језика, посебно је добро говорио енглески.“

Стојко Добросављевић је у Америку отишао 1908. године, као неписмен човек, али је тамо завршио школу, учио језике и онда се вратио 1914. године, баш када је започео Први светски рат. И Први и Други светски рат је преживео, као да је био предодређен да управо он буде пионир туризма на Шари.

Славиша каже да нажалост не зна да свира на дединој виолини, али му је зато Бог дао грло, из којег може изаћи који жели тон, у шта смо се сами уверили.

Распевани Готовушани, Славиша и другови

Зато је са својим пријатељима и комшијама, који су као и он, песмом надахнути и гласом надарени, формирао певачку групу. Група је у оквиру КУД-а Младост из Готовуше.

Када запевају, све одзвања околним брдима, Градином, где је како мештани кажу, некада био град. Ми смо нашли њих петорицу да нам запевају у порти цркве Светог Спаса: Радојка Стојановића, његовог презимењака Драгана, Тихомира Стевановића, Веселина Милатовића и Славишу, нашег водича кроз овај део Сиринићке жупе.

Кажу да су увек спремни „за песму и уз песму, орни и саборни“.

Фото В. ЋУП; ГрачаницаОнлајн: КУД „Младост“

У везеним кошуљама враћају нас у време сабора, када су се Срби окупљали слободно и певали, када се водило коло у коме су момци и девојке проналазили себи блсике душе.

У част нашег доласка, запеваше:

 „Ој кад ће прођем Шар планину,
Има хајдуци.
Колај ће прођем Шар планину,
Пушке ће пуца.
Ој, кад ће прођем тој широко поље
Има чобани…“
Песма се чула до Душанових двора у Гадимљу, до Призренске богословије и даље, преко Шаре у Тетову.
А они настављају:
„Анђелин девојче, што си невесело, џанум,
Анђелин девојче, што си невесело…“

Гласови су складни, текст дира у срце, подсећа на младост. А понела је ова група певача и ласкав назив, прваци Србије у чувању културне баштине у серијалу РТС-а и поносни су на то. А они и јесу чувари баштине, чувари Косова и Метохије, браниоци српства, а све то раде кроз песму.

Бог даривао лепотама и рекама, а људи захвалили црквама

У Готовуши није само једна, већ две цркве, из 14. и 16. века, што је реткост у српским селима, и обе окупљају народ у радости и у муци. Црква Пресвете Богородице и црква Светог Николе, на чијим зидовима су најлепше и најочуваније фреске у Сиринићкој жупи, једна на почетку, друга на крају села. Цркве су од изузетног значаја и под заштитом су Републичког завода за културу Србије, као вредно културно-историјско наслеђе. По народном предању, у Готовуши су неко време биле чуване мошти српског цара Уроша Нејаког, али су касније пренесене у манастир Јазак на Фрушкој гори. Мештани кажу да обе цркве носе по два имена. Црква Светог Николе, носи и име Светог Спаса, а цркву Пресвете Богородице, зову и црквом Свете Петке.

„До 1981. године, испред цркве Пресвете Богородице одржавали су се сабори, док нису почеле демонстрације по Косову. Онда је уведен полицијски час и сабори су престали. Овде су из Горе долазили и Горанци да свирају на Велику Госпоину. Играло се и певало. Нажалост, данас нема ништа“, објашњава Славиша Добросављевић, са сетом у гласу.

Улазимо у ониску цркву у којој су фреске прекривене слојем креча и малтера. Само понека фреска се може видети.

„То је урађено да би се фреске сачувале, да их у време Турака, не би оскрнавили“, објашњава нам Славиша.


Црква посвећена Светом Николи, у народу је позната као црква Светог Спаса, јер је освећена на Спасовдан и од тада се овај празник слави као храмовна слава. Црква има камени кров, а направљен је и нови иконостас у дуборезу, један је од најлепших у Жупи и уз реконстукцију каменог пода враћен је старински дух који је некада ова светиња имала.

Црква Свете Богородице у Готовуши, представља непокретно културно добро као споменик културе. Саграђена је после обнове Пећке патријаршије 1557. године. Данашњи облик је добила у обнови из 1886. године. Живопис из 16. века сачувао се само у олтарском простору. Иконостас из 1888. године радио је зограф Евгеније из Дебра.

„Хвала Богу и људима“, кажу мештани.


Фото В. ЋУП; ГрачаницаОнлајн: Црква Свете Богородице

Биће боље и горе смо преживели

Околина Готовуше обилује изузетним природним лепотама. Одмах изнад места су обронци и врхови Шар-планине. На југоисточној страни су: врх Љуботен висок 2.498 метара, Црни врх, Гавраник, Главе, Кокошиње, Жељкина вода као и излетиште “Бела вода”.


Готовуша се налази у општини Штрпце, на самом југу Косова и Метохије, са око 1300 Срба, протеже се на атару од 1611 хектара. Село је смештено на падинама Шаре са њене североисточне стране.


О храбрости Готовушана говори податак, да село није потпало под турску власт одмах после Косовске битке. То се десило тек 66 година касније, а тада је извршен и попис становништва. У опширном катастарском попису 1455. године, Готовуша се бележи као област Вука Бранковића.

Живот Срба под турском влашћу био је веома тежак, па се велики број људи одселио према центалној Србији и Аустроугарској, у сеоби под вођством српског Патријарха Арсенија III Чарнојевића, али су Готовушани, и поред тога, успели да у вишевековном ропству сачувају од заборава српску веру, своја вековна огњишта и народне обичаје.

Где год се појавите у Готовуши, прилазе вам љубазни и насмејани мештани. Показују лепоте свога села и краја, нуде кафом и ракијом, питају како је код нас. На одговор: „Онако, није лоше“, спремно и одсечно, сигурно одговарају: „Биће боље. И горе смо преживели.“


(Ова репортажа је део пројекта „Место успомена“, које је подржало Министарство културе и информисања Републике Србије. Ставови, закључци и препоруке, изречени у репортажи, не изражавају неопходно и ставове Министарства културе и информисања Републике Србије).


 

Анђелка Ћуп