Ексклузивно: Шеф америчке дипломатске посматрачке мисије на Косову Шон Бернс – Узалуд сам тражио Перенића и Славуја

– Када смо обилазили терен долазили смо у контакт са војницима ОВК, а преко њих са њиховим командантима. Увек смо их питали о несталој екипи Радио Приштине, али никада нисмо добили задовољавајући одговор – сведочи у ексклузивном разговору за Удружење новинара Србије Шон Бернс, некадашњи шеф америчке дипломатске посматрачке мисије на Косову (КДОМ). Он истиче да лета 1998. у регији у којој су киднаповани Ранко Перенић и Ђуро Славуј “нам се чини да је највише утицаја имао Фатмир Љимај”.

Али, тај део се преклапао са утицајем ОВК из зоне Паштрик која је била концентрисана у Призрену. Исто тако, до те локације су долазиле и јединице под контролом Рамуша Харадинаја, чија су доминантна зона утицаја били Пећ, Дечани и Јуник, па нисте знали с ким имате посла и ко стварно има моћ. Након октобарског договора 1998. два пута месечно сам се састајао са вишим лидерима ОВК и покретао ову тему, нарочито у разговору са Јакубом Краснићијем, Рам Бујом и Сокољом Башотом. Они су ми рутински одговарали да ништа не знају, да ће истражити, проверити са командантима. Не знам да ли су то урадили, али ми нисмо добили никакве информације – објашњава Бернс за УНС-ов Досије.


Будите веома опрезни 

О истраживању које спроводи Удружење новинара Србије, Шон Бернс каже да је киднаповање екипе Радио Приштине нешто што би могло потенцијално да буде ратни злочин, односно да спада у надлежност Специјалног суда за ратне злочине на Косову. 

– Будите веома опрезни. Ратни злочини су немилосрдни и људи који су то урадили не желе да проведу 20 година у затвору. Они су већ убили људе који су потенцијални сведоци и они неће радо дочекати даље истраге.


Убијен Албанац који је понудио помоћ 

На питања о околностима под којима је сазнао да је екипа Радио Приштине нестала 21. августа 1998. обављајући радни задатак, бивши амерички дипломата каже да их је тада контактирала амбасада САД из Београда, те да јој се вероватно Влада Србије обратила за помоћ.

– Имао сам добар однос са Вељком Одаловићем и данас имам велико поштовање према његовим напорима да помогне и Србима и Албанцима. Мислим да је он предложио сусрет са Снежаном Перенић, Ранковом супругом. Било је савршено јасно да су она и њен супруг нормални, пристојни људи који су имали добре односе са комшијама и Србима и Албанцима, да су желели да живе у миру и подижу децу. Једном приликом, пријатељ породице Перенић, косовски Албанац, који је имао неке везе са људима из ОВК се понудио да га одведемо до локалних лидера ОВК да са њима разговара. Тврдио је да може да помогне. Организовали смо састанак, али без резултата. Након рата, када сам се вратио на Косово сазнао сам да је тај Алабанц убијен – додаје Бернс.

Бивши амерички дипломата који је био и сведок у Трибуналу у Хагу, за УНС-ов Досије истиче да никада није чуо да је новинар Њујорк Тајмса Мајк О’Конор видео возило у коме су Перенић и Славуј киднаповани.

Ово је први да пут да чујем ту причу и помало ме љути. Знао сам Мајка веома добро, јер је моја мисија сарађивала са новинарима. Никада ми није поменуо тај догађај. Жалим што то нисам знао.

Нисам знао за „жуту кућу“ 

Док је амерички дипломата Шон Бернс боравио на Косову убијен је један, а киднаповано троје новинара. Укупно, током и након рата убијено је и киднаповано 14 новинара. Међународне мисије нису спровеле ефикасну истрагу и убице и киднапери су и даље на слободи.

Када је реч о извештају швајцарског сенатора Дика Мартија, Бернс тврди да никада није чуо о „жутој кући“:

– Извештај Дика Мартија ме изненадио. Напустио сам Косово августа 1999. и никада нисам чуо гласине о жутој кући или трговини органима. Али, био сам свестан, као и командант НАТО Мајкл Џексон, представници других мисија, а нарочито Британци, да су људи нестајали тога лета, највише у региону Метохије. О томе су нас извештавале НАТО трупе, Немци који су били у Призрену, Шпанци и Италијани у Пећи, тако да смо знали да се нешто дешава. Наша претпоставка је била да је реч о одмазди. То насиље је било очекивано, јер је то историјски феномен и покушано је да се спечи. Мартијев извештај нуди могуће објашњење, али не знам да ли су те ствари тачне.

Нисам оптимиста 

Истичући да све породице, без обзира на етничку припадност, заслужују да се сазна истина, Бернс ипак није оптимиста да ће Снежана икада сазнати шта се тачно догодило њеном супругу.

– Јасно ми је да су обојица умрли, али како се то догодило, да ли су отети у Великој Хочи и некуд одведени, може да се сазна само ако неко ко је био у ОВК иступи и каже, а сумњам да ће до тога доћи. Друга, веома магловита могућност јесте да када Специјални суд у Хагу спроведе сопствену истрагу дође до неких информација. Али, то је на дугом штапу – закључује саговорник УНС-овог Досијеа.


Подршка УНС-у 

– Од јуна 1999. и за САД и за НАТО ситуација на Косову је званично нормализована. Након тога, западне медијске агенције су се повукле, па није било страних новинара на Косову који би извршили притисак на наше, али и дипломатске представнике Велике Британије, Француске или Русије, међународне организације, а нарочито Унмик. Нису били ту да постављају питања која ви постављате. То значи и да су се престонице на Западу информисале путем амбасада, а квалитет тих извештаја уме да варира. А када мисија попут Унмика не осећа притисак ни од медија, ни од држава чланица, онда проблем склања у други план. Важно је да Удружење новинара Србије говори о овом проблему и притиска међународне власти – каже Бернс.


Аутор: Јелена Л. Петковић – извор УНС