Несавесне истраге киднаповања новинара – Ново кажњавање жртава

Истражујући отмицу Ђура Славуја, новинара Радио Приштине, који је заједно са колегом Ранком Перенићем киднапован 21. августа 1998. године, Удружење новинара Србије (УНС) је открило да се у бази Међународне комисије за нестале особе (ИЦМП) која чува ДНК материјал чланова породица несталих, узорци родбине Ђура Славуја воде под погрешним презименом.

Док у ИЦМП-ју кажу да је “од стране породице пријављен под презименом Славуљ”, демантујући то породица за УНС-ов Досије сведочи и да су узорке крви дали на три различите локације, по позиву са тачним презименом: прво брат, потом сестра, а затим и мајка, која је позив добила у Хрватској, а суочавање са чињеницом да се ДНК узорцима утврђује идентитет убијених, трајно јој је урушила здравље.


Све породице су дале ДНК

У току овог истраживања, а у разговорима са многим међународним званичницима на Косову, укључујући и шефицу Еулекса Александру Пападопулу, много пута нам је као разлог што се не зна судбина четворице наших киднапованих колега поновљено да породице нису дале ДНК узорке. У овом истраживању, УНС је потврдио да су породице свих отетих колега (Славуја, Перенића, као и породице Марјана Мелонашија и Љубомира Кнежевића) дале крв, што се може проверити и код Међународне комисије за нестале особе.


Породица Славуј која је у акцији “Олуја” протерана из родног Двора на Уни, а млађи син Ђура спасавајући живот отишао у Приштину, за 19 година није добила ниједну званичну информацију о томе како је нестао. Уместо одговора, доживљавали су непријатности. И сада, када је породици Перенић стигло обавештење Еулекса да је истрага затворена 2013. године, информације о судбини Ђура Славуја и даље нема. Ако је истраживања ове отмице било, за мисију ЕУ на Косову остаје питање зашто породице Перенић и Славуј тужилаштво или полиција никада нису контактирали.

Стресови, трауме и понижења које су преживели услед неспровођења владавине права доказ су кршења основних чланова Европске конвенције о људским правима. Ни за то нико није одговоран.

 

Перо Славуј, Фото: Д. Дозет

Понижења у потрази за истином

– Ђуро је тога дана био на задатку, на који је кренуо са Ранком, са једним диктафоном, роковником и оловком. Они су били људи без оружја и без намере да направе икакво зло. Кренули су трагом информације о повратку монаха у манастир Зочиште и нису имали везе ни са војском, ни са политиком. То је била примарно хумана мисија, а завршила се тако да човек оде на посао и нестане. Могло се, може и данас, само треба добра воља да се учини корак напред. А корак напред могу да учине УНМИК, друге међународне и остале институције на Косову, јер се лако може утврдити која јединица је тога дана била присутна на потесу Ораховац – Велика Хоча и ко су им надређени, каже Перо Славуј, брат Ђура Славуја, у сведочењу за УНС-ов Досије.

Након вести о нестанку, прва организација којој се 1998. породица Славуј обратила је био Комесаријат за избеглице на чијем се челу тада налазила Братислава Буба Морина.

– Нисам нешто био одушевљен трудом који су уложили, ни не замерам, можда није ни било могуће више. Замерам осталим организацијама, попут Међународног комитета Црвеног крста и УНХЦР-а. Једном, долазећи код њих из Јагодине у Београд да видим јесу ли нешто сазнали, доживео сам и неприлику. Службеник ме је дочекао са: “О, баш добро што си дошао, имаш ли неку нову информацију?” То је баш убијање здравог разума, истиче Перо Славуј.

 

Јандрија и Зорка Славуј, отац и мајка отетот Ђура (приватна архива)

Избегличка голгота

О животу свог брата и избору новинарске професије, Перо каже да је Ђуро од детињства био жељан знања.

-Желео је да иде у школу иако му време није. Пошто сам био две године старији договорили смо се да оставим код куће свеску или књигу, па да он дође у школу да ми их донесе. А онда да остане да би могао да прати наставу. Био је одличан ђак и имао је склоност према уметности. У Загребу је студирао историју и географију и почео да се бави новинарством.

Са немилим догађајима 1991., вратио се у село Гвозданско и у тој напетој ситуацији покушава да буде рационалан, смири људе када их понесе ратни занос. У Двору на Уни је основана локална “Радио Банија” и Ђуро је тамо брзо напредовао. Доласком “Олује”, отишао сам у Јагодину, сестра у Бешку, а Ђуро и супруга Софија у Приштину. Политика тадашње власти је била да се што већи број избеглог становништва оде на Косово, прича Перо Славуј.

“Немој да се плашиш, све је у реду”

Врло брзо Ђуро Славуј је добио посао у Радио Приштини.

– Као и свим избеглим и њима је било битно да се сачува жива глава. Он није размишљао о опасности, није био националиста. Становао је у хотелу Божур, пуном избеглица. Тада још нисам остварио права као ратни инвалид и Ђуро је моју породицу помагао. Није размишљао да напусти Приштину. На послу је врло брзо напредовао и добио поверење колектива, сећа се Перо Славуј.

У разговору за УНС-ов Досије он подвлачи да је два дана пре отмице позвао брата да дође у Јагодину.

– Када смо се чули 19-ог, апеловао сам да дођу. Самоуверено ми је одговорио: “Немој да се плашиш, све је у реду.” И онда, 23. августа, случајно пребацим ТВ на Вести у 15 часова и прво што чујем на РТС-у је да је нестао. Био сам избезумљен. Помогли су ми у локалној самоуправи у Јагодини, дали да бесплатно користим телефон. Звао сам сваког за кога сам мислио да може да помогне. Ђурин колега, Анђелко Марковић и ја смо отишли на Косово. Нисмо имали контакт са албанском страном, али је свима јасно да међународни фактори јесу.

Мајка је преминула, а отац би волео да зна, па макар на оном свету да јој каже шта се десило са Ђуром. Нема више дилеме да ли је жив. Али, истина би могла да се сазна, да се нађу земни остаци и да се достојно покопа. Одговорност је на директним и индиректним починиоцима, а бол додатно наноси неправда оних који се не труде да се овај и овакви случајеви реше.


Знао и Вокер

– Дављеник се и за сламку хвата. У потрази смо ишли дотле да смо покушавали и приватне детективске агенције да ангажујемо. И Вилијам Вокер, шеф тада посматрачке мисије Оебса на Косову, је био упознат са овим случајем. Ђуро никоме није наудио ни на Косову ни било где да је живео са својих 30-ак и нешто година, каже Перо Славуј.



Хвала УНС-у

– Хвала Удружењу новинара Србије, и овде и на Косову, што нисте заборавили на Ђуру и што сваке године постављате таблу на месту где је нестао. Ви сте једини који се сетите. Нажалост, нисам више у прилици да дођем када је годишњица киднаповања, јер сам лошег здравственог стања и не могу да путујем, каже Перо Славуј.  Спомен- плоча коју чланови Удружења изнова обнављају и постављају, до сада је пет пута рушена.


Извор: УНС

Аутор: Јелена Л. Петковић