Призрен: „По нашој вери, даће нам се“

Фото В. ЋУП; ГрачаницаОнлајн: Призрен

Три Бистрице, на свакој по један град, у сваком се Срби могу пребројати на прсте две руке. Призрен, Пећ и Дечани, у којима су неке од најлепших српских светиња. У сва три града, више монаха, монахиња и свештеника, него верника. Али, то је знак да цркве и мансатири, свештенство и монаштво, очекују протерани српски народ да се врати, обнови порушена огњишта и испуни црквене и манстирске порте. У Призрену, престоници моћног царства којим столоваше цар Стефан Душан, граду са девет српских светиња, поново се распламсава жар српске духовности. У Богословији се поново чује песма богослова, а у саборном храму Светог Ђорђа, литургију служи млади свештеник Слободан Ђорић, који је са супругом Зораном и двојицом синова, живи у парохијском дому.

„Шадрван се блажи миром воска и тамјана“

Фото В. ЋУП; ГрачаницаОнлајн: свештеник Слободан Ђорић

Призрен, град у јужној Метохији, у подножју Шар планине, којим некада столоваше силни Стефан Душан, поново постаје престоница српске духовности. У обновљеној Призренској богословији наставу похађа педесетак ученика, обнавља се и црква Богородица Љевишка, у атријуму цркве Светог Спаса редовно се окупљају културни посленици, у Поткаљају се вратило тридесетак Призренаца, а у Храму Светог Ђорђа, редовно служи литургију млади свештеник Слободан Ђорић. Отац Слободан са супругом и двојицом синова живи у парохијском дому у порти Саборног храма, надајући се да ће црквена звона и мирис тамјана привући и преостале Србе да се врате на згаришта и темеље својих кућа.

И док из обновљене Призренске богословије идемо према Саборном храму Светог Ђорђа, поред старог Шадрвана, у ушима нам одзвања песма богослова, која крепи и надахњује.

„Испод Шаре разгранала грана јоргована,

Шадрван се блажи миром воска и тамјана.

Из пепела васкрскла је црква освештана

Христе боже, чувај Призрен до судњег дана“

Фото В. ЋУП; ГрачаницаОнлајн: Саборни храм Светог Ђорђа

Са проректором Призренске богословије, протосинђелом Андрејем Дечанцем, стижемо у Саборни храм Светог Ђорђа, у који је 2010. године дошао са супругом млад свештеник Слободан Ђорић. Отац Слободан је тада имао само двадесет једну годину. Знао је одлично где иде, али како каже, био је почаствован што је епископ Рашко-призренске епархије Теодосије изабрао да баш њему понуди чувену призренску парохију. Када је дошао у тек обновљени Саборни храм Светог Ђорђа и у парохијски дом, над којим је још увек лебдела сен мартовског погрома, у Призрену није било Срба. У обновљеној Призренској богословији још увек није било ђака, само су отац Андреј и отац Петар, били ту, чувајући и богословију, и цркву и предиван владичански двор.

„Те 2010. године било је лупања на врата, добацивања“, почиње своју причу свештеник Слободан, али додаје да не жели да се сећа лоших ствари које су се дешавале.

Овде смо своји на своме

Уместо скромног Свештеника, причу наставља проректор Призренске Богословије протосинђел Андреј Дечанац.

Фото Ж. Андрејевић; ГрачаницаОнлајн: Призренска Богословија

„Требало је у то време имати храбрости и вере. Владика је Призренску парохију понудио оцу Слободану и он је тада као врло млад свештеник то прихватио и дошао са супругом да живи овде у парохијском дому. Тада је требало издржати и та лупања на врата и вику, разна добацивања и претње, међутим, отац Слободан је својим чврстим ставом и са пуним поштовањем према својим комшијама успео да опстане и да придобије поверење и сународника и комшија. Ми се овде осећамо да смо своји на своме, али сигурно, без ове цркве, не би било ни Богословије, у којој је после изгнанства, настава поново започела 2011. године“, објашњава проректор Призренске богословије протосинђел Андреј Дечанац, Богословија је, додаје, преживела 1999., али је зато страдала у мартовском погрому 2004. године.

У храму поново одјекује песма богослова

И ту, у Призрену, оцу Слоби, како га сви зову у Призрену, родила су се два сина. А вратило се и тридесетак Призренаца, па Ђорићи више нису сами. Призренска богословија је обновила свој рад и у Храму Светог Ђорђа, окупљају се свакодневно, и на литургијама, и на јутрарњој и вечерњој служби.

„Ми смо свакодневно гости оца Слобе, домаћина Храма Светог Ђорђа. Ми овде служимо јутрење и вечерње свакодневно, а нарочито за велике празнике“, наставља протосинђел Андреј.

Фото В. ЋУП; ГрачаницаОнлајн: Богословци Призренске богословије

Млади богословци и њихови професори, сада већ њих преко педесет, дођу и да поседе, да попричају, да се у црквеној порти надишу чистог ваздуха са Шаре и мириса Призренске Бистрице. Осталих око девет хиљада Призренаца, можда се једног дана и врате.

Слободан Ђорић мисли да он има обавезу да их сачека.

Први српски вртић у Призрену

„У Призренској богословији, хвала Богу има и професора са децом, па је отац Слободан са својом супругом, у једном делу парохијског дома основао и вртић. У вртићу, симболично, за сада само пет дечака. Играју се, уче да се друже, понекад се посвађају. Са децом ради попадија Зорана, која је по професији васпитач.

Фото В. ЋУП; ГрачаницаОнлајн: вртић у Призрену

„Знате, у Призрену имамо и титулу коју смо прозвали „најмлађи Призренац“ и хвала Богу све је краћи период који ту титулу неку држи. Сада ту титулу има мали Бранисав Крстић, али се надамо да ће то за пар месеци да се промени “, надахнуто наставља проректор Призренске богословије.

„Из Богословије, деца у вртићу добијају храну, доручак, ручак, али и све што им треба. За сада је боравак полудневни“, додаје призренски парох Слободан.

У Светом писму пише: „По вери вашој, даће вам се“, а то је, по речима оца Слободана, најбитније.

„Управо због тога што смо веровали, што верујемо да можемо, дошли смо до ових резултата. Наравно, за све то, требало је пуно труда. Морам да поменем нашег владику Теодосија, који се неумормо труди да обезбеди најнормалније услове, као и у сваком другом граду, у коме има више Срба. Нажалост овде има само око тридесетак мештана. Ипак, поносан сам радом наше цркве, резултати су јасни, с обзиром да су обновљени и Храм и Богословија, а до скоро је овде, у Парохијском дому, била и школа до четвртог разреда. Све то што радимо, радимо са чврстом вером и наравно, уз божји и владикин благослов“, каже парох призренски, очекијући масовнији повратак српског народа.

Уз Божју помоћ, храм ће поново блистати старим сјајем

Слободан Ђорић најчешће прича о историји цркве у којој је парох, о призренским лепотама, али и о несрећи која је задесила српске цркве и манастире широм Косова и Метохије.

Фото Ж. Андрејевић; ГрачаницаОнлајн: Саборни храм Светог Ђорђа, унутрашњост

„Саборни Храм Светог Ђорђа је из 1856. године и саграђен је уз помоћ руског конзула Јастребова, који је овде био у два наврата конзул и који је имао велики утицај на отоманску власт, без чије дозволе тада није могло да се гради. У два наврата изградња је била обустављена. Нажалост, црква никада није у потпуности била завршена, о чему сведочи и фреска Христос Пантократор са Јеванђелистима, која је била само у куполи. Веома битан податак је, да је овде био један иконостас у барокном стилу из 1720. године, дакле старији од цркве око 136 година, који су Срби из Сент Андреје поклонили Призрену. Тај иконостас је остављао без даха свакога ко је ушао у храм. Нажалост, 2004. године, све је спаљено. Успели смо да сачувамо само једно звоно из 1912. године, које је уједно и највеће звоно и које је поклонио краљ Петар Саборном Храму. Сачуван је и део моштију Светог Ђорђа, које се сада чувају у мансатиру Грачаница. Све остало је спаљено, Саборни храм, парохијски дом, владичански двор и свих девет цркава у самом Призрену…Обнова цркве је започета 2007. године и завршена 2009., али имамо још пуно тога да радимо. Ово је једини саборни храм у нашој парохији и желели бисмо да му вратимо онај стари сјај“, признаје нам своју жељу отац Слободан, знајући да је за то потребно време и уздајући се, како каже, у Божју помоћ и благослове Светог Ђорђа.

Недавно је отац Слободан постао и парох Мушутишки. Мушутиште је село између Призрена и Суве Реке, у којем више нема Срба. У селу су срушена и два бисера светске средњовековне културе: Црква Свете Богородице Одигитрије, чији су темељи старији од манастира Грачанице (манстир Грачаница је завршена 1321. године) и манастир Свете Тројице из почетка 15. века.. У дивљачкој најезди вандала, од српских светиња је остала само гомила камења и шута, али је неким чудом преживела икона Пресвете Богородице Тројеручице.

Фото В. ЋУП; ГрачаницаОнлајн: порушена Црква Свете Богородице Одигитрије, Мушутиште, август 2016. године

„Ову икону је насликао монах Гедеон 1857. године, који је био монах Зографски (Зограф је манастир на светој Гори, прим.аут). Монах Гедеон је био један од последњих православних Горанаца. Горанци у Гори су међу последњима, под отоманским притисцима примили ислам. Претпостављамо да је ова икона, која је овде даровна, сигурно некоме донела исцељење. Ово је једина икона, која је у манастиру Свете Тројице преживела чудом Божјим и када су монаси отишли да обођу манстир, видели су да је ова икона нетакнута. Сада ту светињу овде чувамо“, истиче парох призренски и мушутишки, показујући нам прелепу икону смештену у централном делу Саборног храма светог Ђорђа.


Срби из Мушутишта већ неколико пута покушавају да се врате, али им дојучешрашње комшије, уз подршку новоформираних косовских институција, то онемугаћавају. Ипак, мештани Мушутишта не одустају.


Када о празницима обилази темеље порушених цркава у Мушутишту и када шета Призреном, отац Слободан увек, тихо у себи изговара молитву, јер зна да је огромна моћ у речима „по вери твојој, даће ти се“.


(Ова репортажа је део пројекта „Место успомена“, које је подржало Министарство културе и информисања Републике Србије. „Ставови изнети у подржаном медијском пројекту, нужно не изражавају ставове органа који је доделио средства“


Анђелка Ћуп