Покољењима треба оставити оно што је наслеђено

Фото В. ЋУП; ГрачаницаОнлајн: село Зебинце

 „Лако је отићи, али шта ћемо са гробљима и гробовима“, пита се Максимовић, додајући да је најлепше живети тамо где си рођен.

На путу од Прековца према Гњилану, у општини Ново Брдо, међу брдима, са обе стране Криве Реке, сместило се село Зебинце.

Улазимо у село пустих сокака и долазимо до куће, у којој са супругом, пензионисаном наставницом хемије, сином, снахом и двојицом унука, живи учитељ, такође у пензији и некадашњи председник општине Ново Брдо, Србољуб Максимовић. На нашу опаску да смо дошли да обиђемо Косовско Поморавље, Србољуб нас исправља.

„Ово је криворечки крај, а не Косовско Поморавље. Када ми одемо у неко друго место, називају нас Моравцима, али ми нисмо Моравци, ми смо Криворечани. Крива Река извире баш у Зебинцу, надомак брда Којиловице, које се налази на надмосрској висини од 1.004 метара“, прецизно објашњава учитељ Срба.

Крива Река протиче кроз Зебинце и дели га на два дела, а куће и засеоци су разбацани с обе стране кривудаве речице која више личи на повећи поток него на реку, али јој ми тај статус добијен од овдашњих Срба нипошто не желимо одузети.

Њен ток кривуда од Зебинца, преко Прековца, Извора, Маревца, Криљева, Стрезовца, (села у општини Ново брдо, прим, аут.), пролази поред Косовске Каменице где су код села Доморовца улива у Јужну Мораву.

„Сви људи који су са једне и друге стране реке, називају се Криворечани. “, објашњава нам уча онако прецизно и с лакоћом у ставу као када пред пуним разредом ученика предаје лекцију о завичају.

Слушајући га, потпуно нам је јасно да смо у постојбини песме посвећене једној Смиљани, чији стих гласи „ море пуче пушка од тај Крива река“. Прелепу Смиљану је уграбио Стојан Криворечан.


Овде и лети и зими дува северац

Зебинце је добило назив због хладноће (локално, зебно – хладно, прим.аут.), јер је надморска висина већа од 800 метара, а село је окренуто у правцу југ-север. Насеље се први пут помиње 1674. године у писаним документима Михајла Кантакузена, касније о њему пише познати географ Јован Цвијић, а о свим топографским називима и животу на овим просторима, најдетаљније је писао Атанасије Урошевић.


Фото В. ЋУП; ГрачаницаОнлајн: село Зебинце

Из села се углавном одлази.

Некада је у Зебинцу све врвило од живота и деце, а сада се ђаци у четворогодишњој основној школи, могу избројати на прсте две руке.

„Много је напуштених старих кућа, становници су се углавном одселили за централну Србију. Процес исељавање је почео још 1968. године када су први пут избиле демонстрације у Приштини. Уочили су људи да влада велика нестабилност на простору Косова и Метохије, али делом су отишли и они који су већ радили у неким грађевинским фимама са седиштем у градовима централне Србије. Млади људи су желели да обезбеде своју егзистенцију“, прича овдашњи учитељ Србољуб Максимовић.

Од 126 домаћинстава, колико је било у Зебинцу пре 50 година остало је још четрдесет једно. Када је Србољуб почео да ради као учитељ у свакој породици је било од пет до 15 чланова. Најрадоснији дан био је када је село добило струју.

„Овде је струја стигла 1976. године, али је тада било много више становника и та акција је била невероватно успешна. Верујте, људи су на раменима носили стубове, насмејани и уз песму. Ко се надао, да ће већина оставити своје село, овако лепо, са здравом климом“, пита се учитељ.

Фото В. ЋУП; ГрачаницаОнлајн: рудник Ново Брдо

Од рударства и пољопривреде је живело Зебинце

Као и већина у новобрдском крају, мештани Зебинца и околних засеока, традиционално су се бавили земљорадњом и сточарством. Једини привредни објекат на територији од 92 квадратна километра, био је рудник Ново Брдо, па је свака кућа имала барем по једног рудара. То им је гарантовало сигурне приходе, уколико би година била лоша.

После завршетка оружаних сукоба на Косову, рудари и инжењери Срби, напустили су посао у руднику јер се, како нам прича учитељ Србољуб Максимовић, нису осећали сигурним. Потрага за послом, одвела је младе из Зебинца, а због недостатка младе радне снаге, смањио се сточни фонд, поља опустела, оранице зарасле у коров.


Прва школа отворена још 1936.

Усред села, зубу времена одолева стара школа у којој је прва учитељица Благица Рајчић, далеке 1936. године, дочекала прве ђаке. Око 50 ученика било је пре Другог светског рата, а сада скоро пет пута мање. Нова школа, подигнута 1989. а поред ње на темељима старије школе подигнут је и Дом културе.


Изборити се да једно, не баш велико планинско село добије и нову школу и Дом културе, у оно време није било лако…

„Ја сам руководио пројектном документацијом и све те пројекте сам ручно писао, не само за Дом културе, већ и за игралиште, и за пут и за електрификацију. Имао сам ту привилегију да сам радио пројекте за све објекте на територији Новог Брда. Прелепи објекат ове школе, урадили смо годину дана пре него што се Ново Брдо издвојило као самостална општина. Бојао сам се да нећемо моћи да обезбедимо средства, међутим, имали смо добру подршку у фонду. Тада се то звало Самоуправна интересна заједница за образовање и одатле су нам обезбедили средства, и за објекат и за пратећу опрему“, с поносом наставља своју причу учитељ Максимовић.

Фото В. ЋУП; ГрачаницаОнлајн: Србољуб Максимовић

Србољуб Максимовић је преживео бомбашки напад на аутобус Ниш експреса,16.фебруара 2001. године, у месту Ливадице код Подујева, у коме је погинуло 12, а рањено 43 људи. Тада је са припадницима КФОР-а, учествовао у спашавању рањених и извлачењу погинулих.


Поносан на своје колеге и ђаке

„Школа у Зебинцу је била чувена. У њој су радили изузетно стручни, способни и вредни наставници. Био је то добар тим, који је у свет послао много учитеља, лекара, инжењера, официра“, усхићено наставља причу учитељ у пензији Србољуб Максимовић.

Широки осмех учитеља који је у свет послао многе успешне генерације ученика, не силази са лица.

„Је л’ знате да је свако ко је уписао факултет, а основну школу завршио у Зебинцу, факултет и завршио?!“

Нажалост, ти образовани млади људи нису више ни у свом селу, ни у општини, али нису ни на Косову. Отишли су трбухом за крухом, у неко мирније окружење.

„Ја сам извео осам генерација по четири године, а последњих десет година прихватио сам један врло одговоран посао и постао сам председник СО Ново Брдо. После тога сам се вратио у школу, како бих до пензије, док не напуним 40 година радног стажа, радио у школи у Зебинцу“, прича учитељ Срба.

Фото В. ЋУП; ГрачаницаОнлајн: Школа у Зебинцу

Где је започео свој радни век 1968. ту га је и завршио 2008. године, када је отишао у пензију.

„Бавио сам се, не само васпитно-образовним радом, него сам се се посветио развоју и стварању услова за бољи живот за све грађане, не само на територији села Зебинца, него и на читавој територији Новог Брда“, завршава своју исповест Србољуб Максимовић.

И док нас испраћа, прича нам о историји Новог Брда, о пореклу породица у криворечком крају. Са колико података барата, Србољуб Максимовић је енциклопедија која хода. Не можемо да одолимо и док се поздрављамо, питамо га има ли шта да поручи Србима на Косову.

„Моја порука је да људи не продају, нека то остане покољењу, јер смо то ми наследили. Могу и ја да се одселим, али ако се одселим из Зебинца, шта ћу са својим прецима, са гробљима и гробовима? Преци нас задужују да останемо на овом простору.“


Ботата и славна историја Новог Брда
Фото В. ЋУП; ГрачаницаОнлајн: Тврђава Ново Брдо

Општина Ново Брдо се налази на централно-југоисточном делу Косова, на површини од 204 км². На југоистоку се Ново Брдо граничи са општином Каменица, на западу са општином Гњилане, на југозападу са општином Липљан и на северу са општином Приштина. Ново Брдо се простире на широком брдско – планинском терену и има добре услове за развој органске пољопривреде и сточарства. У општини Ново Брдо има 33 села и насељених места која имају повољан положај и услове за производњу изузетно квалитетне хране и посебно за развој еко-туризма. Надморска висина се креће од 680 метара у најнижим пределима, до највишег врха чија је надморска висини од 1.260 метара.

Историја Новог Брда и целог подручја је повезана са подземним рудним и минералним богатствима, као и са геолошко – минералним истраживањима за коришћење ових природних богатстава.

Према неким подацима, у 15. веку је Ново Брдо имало 40 000 становника. Врхунац економског и политичког развоја овај крај постиже развојем рудника Ново Брдо, који је веома богат минералима злата, сребра, олова и цинка. Године 1450. рудник Ново Брдо годишње је производио близу 6.000 кг сребра. Богатства рудника Новог Брда, који је био веома познат у тадашњој Европи, су користила разна царства и освајачи, почевши од Римског, Византијског и Османског. У средњем веку, Ново Брдо је имало и своју ковницу новца и производњу накита од злата и сребра. Писане грађе о Новом Брду има у Истанбулу, у Дубровнику, Котору и у Дрездену.



(Ова репортажа је део пројекта „Место успомена“, које је подржало Министарство културе и информисања Републике Србије. „Ставови изнети у подржаном медијском пројекту, нужно не изражавају ставове органа који је доделио средства“


Анђелка Ћуп