Време које је убило заједништво, борбу, идеале…

Јасмина Стојковић, Фото: ГрачаницаОнлајн

У то време је наш програм био толико слушан да су нас људи по боји гласа  препознавали у јавном превозу, продавници, на пијаци, и то ми је тада више импoновало него када ме сада неко приђе и каже – Ви радите на телевизији?

Стазом која од Економског факултета, кроз универзитетски парк, води до станице код чувена „Три шешира“, где се чекала петица која је превозила путнике до Грачанице и Кишнице, пролазила је свакодневно. Тада није ни слутила да пролази поред зграде која ће бити њено будуће радно место. По завршетку студија Јасмина Стојковић је почела да ради у српској редакцији Радио Приштине. Ту се, каже, заљубила у новинарство, а та љубав, ево, још увек траје.

„Било је то другачије време“, присећа се Јасмина својих новинарских почетака.

Радио Приштина, Фото: Владислав Ћуп, ГрачаницаОнлајн

Радио Приштина је у то време програм на српском емитовала у трајању од два сата.  Године 1989. и почетком 1990. група српских новинара почела је борбу за покретање целодневног програма на српском језику, Јасмина, тада млада новинарка, приправница, била је међу њима.

„Тај период је мени посебно остао упечатљив због заједништва. Ми смо се за целодневни програм изборили тако што смо обуставили свој рад, али смо вести и све емисије које су биле предвиђене да тог дана буду на програму уредно припремали. Кошуљице су биле спремне, али се ми у програму нисмо оглашавали, вести се нису читале“, присећа се Стојковићева.

Вишемесечни штрајк, борба и надмудривање са тадашњим челницима РТП-а трајали су месецима и на крају уродили плодом. Српски новинари и техничари су истрајали у својим захтевима. Радио Приштина је покренула целодневно емитовање програма на српком језику.

„То је био резултат наше борбе, а програм који смо свакодневно припремали је тада много значио свим Србима на читавој територији Косова и Метохије.“


Јасмина Стојковић је рођена 1961. године. Основну школу је завршила у Грачаници, а гимназију „Иво Лола Рибар“ у Приштини, где је 1988. дипломирала на Економском факултету. За новинарски рад награђена је годишњном наградом РТС-а 2000. године, а 2016. јој је припала награда „Мирко Чупић“ коју додељује лист „Јединство“.  Исте године је њена телевизијска прича „На путу за повратак“ освојила прву награду на „Графесту“. Мајка је троје деце, живи и ради у Грачаници.

Кафана „Три шешира“ била је наша друга редакција

Зграда Радио Приштине, јединственог изгледа и архитектонског решења, некада је била заштитни знак града. Вишеспратница која доминира овим делом града у основи има правоугли троугао. У средини је био лифт, док је канцеларијски простор био распоређен около, тако да се са свих страна, као на длану, видела панорама града. Информативна и привредна редакција, у којој је Јасмина пекла занат, биле су смештене на трећем српату.

Јасмина не крије да су године које је провела у радију нешто најлепше што је доживела од када се бави овим послом.

„У то време је наш програм био толико слушан да су нас људи по боји гласа  препознавали у јавном превозу, продавници, на пијаци, и то ми је тада више импновало него када ме сада неко приђе и каже – Ви радите на телевизији!? “, прича Јасмина.

Некада „Три шешира“ данас „Аурора“, Фото: В. Ћуп, ГрачаницаОнлајн

Чувена кафана „Три шешира“ налазила се преко пута зграде Радија и била је омиљено састајалиште, не само старих приштеваца, већ и новинара Радио Приштине. Као што су ловци у друштву препричавали своје ловачке приче, тако су  и новинари, уз чај, кафу,чашицу ракије и неизоставну цигарету овде водили своје разговоре, препирачавали анегдоте и понекад оговарали политичаре.

„У ствари, ми смо имали три редакције“, присећа се Јасмина и наставља –  „ једна је била на трећем спрату у Радију, друга у кафани „Три шешира“ , а трећа, мало ниже низ улицу, звала се ћевабџиница „Медитеран“. Све је то имало својих дражи, јер смо ту разговарали, не само о послу и задужењима за наренди дан, већ и о личним проблемима и недоумицама. Ту смо се међусобно зближили“, говори Јасмина.

Рат који је уследио учинио је своје. Живот је многе натерао да се разиђу које куде, али се контакти међу колегама никада нису прекидали нити везе покидале.

„ И данас се често чујемо, распитујемо једни за друге“, открива Јасмина

Јасмина, јесмо ли се ми то ослободили?!

Сви српски новинари су 10. јуна 1999. године напустили згаду Радио Приштине. Било је то време лудила, и отвореног лова на Србе, присећа се Јасмина.

На инсистирање представника за медије мисије ОЕБС -а и УНМИК-а Радио Приштина је поново покренула програм на албанском,српском и турском језику. Јасмина је са четворицом колега са тадашње Телевизије Приштина пристала да се опет врати послу. Од августа до октобра 1999. године, производили су програм на српском језику који је трајао сат времена.

„Колико ме је лепих успомена везивало за ову зграду пре 1999. године, толико су ми та три месеца проведена ту остала у најружнијем сећању. Џипом ОЕБС-а довозили су нас до самог степеништа ипсред улаза у зграду, а ми смо утрчавали унутра. Било нам је забрањено да напуштамо зграду“, наставља причу Јасмина, и присећа се једне анегдоте.

„Колегиница која је радила у маркетингу остала је са супрогом затворена у стану негде на Сунчаном брегу. Како два месеца нису излазили из стана, она је у једном тренутку ухватила сигнал Радио Приштине и чула мој глас док читам вести. Пошто је знала све бројеве телефона свих редакција, она је позвала,  ја сам се јавила и тада је уследио њен врисак са друге стране жице: –  „Јасмина, јесмо ли се ми то ослободили!.“

Приштина данас, Фото: В.Ћуп, ГрачаницаОнлајн

После рата за Радио ме вежу само ружне успомене

У зграду где је некада провела најдраже новинарске тренутке, нема жељу да уђе.

„Нема више тих људи, нема духа оног времена, нема заједништва. За ово место ме сада ништа не веже“, говори Јасмина док силазимо степеништем крај бившег Ректората према главној улици.

При одласку није желела ни да се осврне ка месту где је некада радо одлазила на посао. Ту се и даље емитује програм на српском језику. То је сада РТК, јавни косовски сервис.

„Поново смо се вратили на почетак приче“, наставља разговор Јасмина. „Поново се одавде емитује два сата програма на српском језику, ко зна како се све окреће, сигруно ће се поново све окренути, и даће Бог да ће се из ове зграде опет емитовати целодневни програм на српском. Неке будуће генерације ће то сигуннро  доживети“…


Ова репортажа је део пројекта „Место успомена“, које је подржало Министарство културе и информисања Републике Србије. Ставови изнети у подржаном медијском пројекту, нужно не изражавају ставове органа који је доделио средства.


Иван Миљковић