Vreme koje je ubilo zajedništvo, borbu, ideale…

Jasmina Stojković, Foto: GračanicaOnlajn

U to vreme je naš program bio toliko slušan da su nas ljudi po boji glasa  prepoznavali u javnom prevozu, prodavnici, na pijaci, i to mi je tada više imponovalo nego kada me sada neko priđe i kaže – Vi radite na televiziji?

Stazom koja od Ekonomskog fakulteta, kroz univerzitetski park, vodi do stanice kod čuvena „Tri šešira“, gde se čekala petica koja je prevozila putnike do Gračanice i Kišnice, prolazila je svakodnevno. Tada nije ni slutila da prolazi pored zgrade koja će biti njeno buduće radno mesto. Po završetku studija Jasmina Stojković je počela da radi u srpskoj redakciji Radio Prištine. Tu se, kaže, zaljubila u novinarstvo, a ta ljubav, evo, još uvek traje.

„Bilo je to drugačije vreme“, priseća se Jasmina svojih novinarskih početaka.

Radio Priština, Foto: Vladislav Ćup, GračanicaOnlajn

Radio Priština je u to vreme program na srpskom emitovala u trajanju od dva sata.  Godine 1989. i početkom 1990. grupa srpskih novinara počela je borbu za pokretanje celodnevnog programa na srpskom jeziku, Jasmina, tada mlada novinarka, pripravnica, bila je među njima.

„Taj period je meni posebno ostao upečatljiv zbog zajedništva. Mi smo se za celodnevni program izborili tako što smo obustavili svoj rad, ali smo vesti i sve emisije koje su bile predviđene da tog dana budu na programu uredno pripremali. Košuljice su bile spremne, ali se mi u programu nismo oglašavali, vesti se nisu čitale“, priseća se Stojkovićeva.

Višemesečni štrajk, borba i nadmudrivanje sa tadašnjim čelnicima RTP-a trajali su mesecima i na kraju urodili plodom. Srpski novinari i tehničari su istrajali u svojim zahtevima. Radio Priština je pokrenula celodnevno emitovanje programa na srpkom jeziku.

„To je bio rezultat naše borbe, a program koji smo svakodnevno pripremali je tada mnogo značio svim Srbima na čitavoj teritoriji Kosova i Metohije.“


Jasmina Stojković je rođena 1961. godine. Osnovnu školu je završila u Gračanici, a gimnaziju „Ivo Lola Ribar“ u Prištini, gde je 1988. diplomirala na Ekonomskom fakultetu. Za novinarski rad nagrađena je godišnjnom nagradom RTS-a 2000. godine, a 2016. joj je pripala nagrada „Mirko Čupić“ koju dodeljuje list „Jedinstvo“.  Iste godine je njena televizijska priča „Na putu za povratak“ osvojila prvu nagradu na „Grafestu“. Majka je troje dece, živi i radi u Gračanici.

Kafana „Tri šešira“ bila je naša druga redakcija

Zgrada Radio Prištine, jedinstvenog izgleda i arhitektonskog rešenja, nekada je bila zaštitni znak grada. Višespratnica koja dominira ovim delom grada u osnovi ima pravougli trougao. U sredini je bio lift, dok je kancelarijski prostor bio raspoređen okolo, tako da se sa svih strana, kao na dlanu, videla panorama grada. Informativna i privredna redakcija, u kojoj je Jasmina pekla zanat, bile su smeštene na trećem srpatu.

Jasmina ne krije da su godine koje je provela u radiju nešto najlepše što je doživela od kada se bavi ovim poslom.

„U to vreme je naš program bio toliko slušan da su nas ljudi po boji glasa  prepoznavali u javnom prevozu, prodavnici, na pijaci, i to mi je tada više impnovalo nego kada me sada neko priđe i kaže – Vi radite na televiziji!? “, priča Jasmina.

Nekada „Tri šešira“ danas „Aurora“, Foto: V. Ćup, GračanicaOnlajn

Čuvena kafana „Tri šešira“ nalazila se preko puta zgrade Radija i bila je omiljeno sastajalište, ne samo starih prištevaca, već i novinara Radio Prištine. Kao što su lovci u društvu prepričavali svoje lovačke priče, tako su  i novinari, uz čaj, kafu,čašicu rakije i neizostavnu cigaretu ovde vodili svoje razgovore, prepiračavali anegdote i ponekad ogovarali političare.

„U stvari, mi smo imali tri redakcije“, priseća se Jasmina i nastavlja –  „ jedna je bila na trećem spratu u Radiju, druga u kafani „Tri šešira“ , a treća, malo niže niz ulicu, zvala se ćevabdžinica „Mediteran“. Sve je to imalo svojih draži, jer smo tu razgovarali, ne samo o poslu i zaduženjima za narendi dan, već i o ličnim problemima i nedoumicama. Tu smo se međusobno zbližili“, govori Jasmina.

Rat koji je usledio učinio je svoje. Život je mnoge naterao da se raziđu koje kude, ali se kontakti među kolegama nikada nisu prekidali niti veze pokidale.

„ I danas se često čujemo, raspitujemo jedni za druge“, otkriva Jasmina

Jasmina, jesmo li se mi to oslobodili?!

Svi srpski novinari su 10. juna 1999. godine napustili zgadu Radio Prištine. Bilo je to vreme ludila, i otvorenog lova na Srbe, priseća se Jasmina.

Na insistiranje predstavnika za medije misije OEBS -a i UNMIK-a Radio Priština je ponovo pokrenula program na albanskom,srpskom i turskom jeziku. Jasmina je sa četvoricom kolega sa tadašnje Televizije Priština pristala da se opet vrati poslu. Od avgusta do oktobra 1999. godine, proizvodili su program na srpskom jeziku koji je trajao sat vremena.

„Koliko me je lepih uspomena vezivalo za ovu zgradu pre 1999. godine, toliko su mi ta tri meseca provedena tu ostala u najružnijem sećanju. Džipom OEBS-a dovozili su nas do samog stepeništa ipsred ulaza u zgradu, a mi smo utrčavali unutra. Bilo nam je zabranjeno da napuštamo zgradu“, nastavlja priču Jasmina, i priseća se jedne anegdote.

„Koleginica koja je radila u marketingu ostala je sa suprogom zatvorena u stanu negde na Sunčanom bregu. Kako dva meseca nisu izlazili iz stana, ona je u jednom trenutku uhvatila signal Radio Prištine i čula moj glas dok čitam vesti. Pošto je znala sve brojeve telefona svih redakcija, ona je pozvala,  ja sam se javila i tada je usledio njen vrisak sa druge strane žice: –  „Jasmina, jesmo li se mi to oslobodili!.“

Priština danas, Foto: V.Ćup, GračanicaOnlajn

Posle rata za Radio me vežu samo ružne uspomene

U zgradu gde je nekada provela najdraže novinarske trenutke, nema želju da uđe.

„Nema više tih ljudi, nema duha onog vremena, nema zajedništva. Za ovo mesto me sada ništa ne veže“, govori Jasmina dok silazimo stepeništem kraj bivšeg Rektorata prema glavnoj ulici.

Pri odlasku nije želela ni da se osvrne ka mestu gde je nekada rado odlazila na posao. Tu se i dalje emituje program na srpskom jeziku. To je sada RTK, javni kosovski servis.

„Ponovo smo se vratili na početak priče“, nastavlja razgovor Jasmina. „Ponovo se odavde emituje dva sata programa na srpskom jeziku, ko zna kako se sve okreće, sigruno će se ponovo sve okrenuti, i daće Bog da će se iz ove zgrade opet emitovati celodnevni program na srpskom. Neke buduće generacije će to sigunnro  doživeti“…


Ova reportaža je deo projekta „Mesto uspomena“, koje je podržalo Ministarstvo kulture i informisanja Republike Srbije. Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu, nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.


Ivan Miljković