VICE: Срби на Косову: Десет година од проглашења независности

„Као поносан Србин са Косова још „поносније“ се осећам када превалим више од 150 километара како бих тек рођено дете пријавио у Нишкој Бањи.“

Тог 17. фебруара 2008. године био је још један Дан Д. Косовске институције су прогласиле независност, а не мали број страних и домаћих аналитичара говорило је о могућем насиљу над Србима. Није се ништа догодило. Свечаност у Приштини, славље на улицама и то је било то. Срби су били уплашени, али и уверени да ће их званични Београд заштитити уколико дође до насиља.

Десет година након проглашене независности Косово нису признале све земље чланице Европске Уније, мада је чак и тачан број земаља који јесте признао предмет спорења Београда и Приштине. Од проглашења независности, Косово јесте постало члан неколико међународних организација као што су ММФ, Светска банка и ФИФА, али не и део Уједињених нација. То свака српска власт приписује себи у заслуге, док је утисак да земље које не признају Косово то чине због сопствених проблема, а не због тога што воле и поштују Србију. Но, висока политика је једно, док је онај стварни, свакодневни живот нешто друго.

Србима на Косову и Метохији је 2012. године, на предизборном митингу, тада кандидат за председника Србије Томислав Николић обећао је да ће обуставити Бриселске преговоре. Ни од тога није било ништа, бриселски преговори су настављени, јачим интезитетом.

Пре десет година, ако сам хтела нову личну карту – српску, предала бих захтев у канцеларији МУП-а у Митровици и узела нову неколико дана након тога. Данас бих за исти поступак морала у Рашку, где је измештен МУП Косовска Митровица.

Фото: Владимир Живојиновић

Ана Марија Ивковић, тридесетогодишња социјална радница из К. Митровице, говори управо о томе – шта се све променило у ових протеклих десет година:

– Променило се много тога, поготово на северу Косова. Пре десет година било је незамисливо да будемо део неких других институција, сем институција Републике Србије. Данас је ситуација другачија. Уз косовске локалне самоуправе, полицију, косовски суд, тужилаштво, косовска лична карта и пасош, косовске регистрационе ознаке – каже Ивковић.

Ана Марија Ивковић

Она додаје да се у исто време шаље порука да су српске институције на северу Косова и Метохије све јаче чвршће, али да је „на терену потпуно другачије“. Ако питате Београд, Ана живи у јужној српској покрајини, ако питате Приштину, живи у Републици Косово.

– Са друге стране, дупла плата у оба система – или једном систему, на више радних места -изгледа да је постала главна одлика патриотизма. И ово је некад било незамисливо. Истина је да сам Косовка и да волим сваки педаљ земље на којој сам рођена, на којој сам одрастала и на којој живим. Било би лепо да се обе стране сложе где смо и шта смо ми косовски Срби и да нам живот учине лакшим. Ми смо, пре свега људи, који хоће нормалан живот – каже Ивковић.

Станко Аџић

Двадесетседмогодишњи архитекта Станко Аџић, говори о томе, колико је тешко разумети положај Срба, како данас, тако и у претходном периоду:

– Много тога се променило. Најгоре је сто су се променили људи. Не осећа се сигурност, а егзистенција је угрожена. Млади не виде перспективу а они су у овој смени генерација незаобилазни фактор. Ако нас не буде онда овде нема опстанка. Волео бих да грешим, верујем да Србија ради све да ми овде останемо, али како се ствари овде одвијају мислим да це овде бити све горе – каже Аџић.

Он каже да ће „увек бити Србин, а не „косовар“.

– Мада би неки то најрадије волели да чују, како смо се одрекли свог националног идентитета због тренутног задовољења. Жао ми је ако постоји људи у Србији који би волели да нас се реше. Мислим да је свима јасно да је наше постојање неспорно и не доводи се у питање, али као што и овде постоје такви људи који би дали веру за вечеру тако их има и у Београду – додаје Аџић.

Од краја рата 1999. године, постојала је подела на Србе северно од реке Ибар и оне који живе јужно у тзв. енклавама. Док су Срби на северу Косова одолевали покушајима Приштине да да се интегришу у косовско друштво, Срби јужно од Ибра су буквално били на то принуђени.

Зорица Воргучић из Чаглавице надомак Приштине каже да „није сјајно живети на Косову када си Србин“, и објашњава да осећа неприхватање од већински албанског становништа.

– Живим на Косову које је пре десет година постало независно. Имам сва косовска документа, била сам принуђена да их вадим да би нормално функционисала. На централном Косову није могло другачије. У том смислу сам прихватила косовску независност, у емотивном смислу не баш, али сам свесна где живим, свесна сам и да сваки пут кад одлучим да путујем у централну Србију прелазим некакву границу – каже Зорица.

Атмосферу у којој живе два народа описује као „паралелним животима“.

– Без превише контаката, са језичком баријером. Међутим, одлучила сам да ту живим, ту ми је дом, породица, посао који волим. Моја деца иду у школу у Грачаници која функционише по образовном систему Републике Србије. Све док је то тако и ми ћемо бити овде. Ипак, уколико се обистине страховања косовских Срба и „укине се“ српско школство и здравство, нисам сигурна да ће моја породица остати на Косову – прича ми Зорица.

Иван Миљковић, новинар

Иван Миљковић, новинар из Грачанице сликовито описује ситуацију од када је Приштина прогласила независност.

– Променило се све, а највише ми. Сада подсећамо на недокувану жабу коју је господар, смиловавши се, извукао из лонца узавреле воде, не како би је спасио беде, већ како би је вратио у жабокречину, да се у муљу дави и батрга у сукобу са осталим недокуваним гмизавцима, мутећи тако и оно мало преостале бистре воде. Србима који живе на Косову и Метохији, или им је Косово у срцу и на срцу. Метафора је више него јасна. Осталима никада неће бити јасно, нити ће желети да схвате ко је у овој причи жаба? Чему лонац и ко је сада господар – каже Миљковић.

Он каже да Срби управо тако осећају „благодети“ Бриселског споразума на својој кожи. Миљковић додаје да свакодневно себи понавља да је Србин „покушавајући да поносно држи уздигнуто чело и корача смело“. Ипак, оно што он доживљава као силом наметнум административни прелаз, Приштина назива државном границом.

На терену, каже, то изгледа тако што прво косовском полицајцу покаже косовску легитимацију, а пет метара даље српском полицајцу, српску личну карту.

– Као поносан Србин са Косова још „поносније“ се осећам када превалим више од 150 километара како бих тек рођено дете пријавио у Нишкој Бањи, да се зна и да уђе у регистар да се родило још једно „српче“. По повратку, као „поносан“ косовоски Србин платим пенале, још 20 евра, зато што сам закаснио са пријавом детета у косовским институцијама – каже Миљковић.

То мора, каже, како би му за новорођенче издали „Екстрат“ папир са косовским жигом и грбом уз помоћ кога ће моћи са дететом да пређе административни прелаз, или границу, када иде „мајци Србији у загрљај“.

– И тако из дана у дан имамо блиске сусрете са институцијама и законима – покрајине или државе, питајући се ко нам је ту мајка, а ко маћеха? Осећате иронију? Ви је осећате, а ми је живимо. Шта ћеш, такав нам је ваљда усуд! Често ми дође да пљунем. Како? Пљунеш у вис – попљујеш себе.

Пре једнострано проглашене независности, на прелазу Јариње, удаљеност пунктова полиције се мерила километрима, а део између њих звали смо „ничија земља“. Једна моја колегиница је посебно волела израз на енглеском

„No man’s land“.

Бојим се да Срби са овог простора полако постају „no country people“.

Аутор: Тања Вујусић – VICE