Pregled nedelje: Sitna knjiga iz enklave, od Vavedenja do Sretenja, mnoga dela i nedela izađoše na videla…

Dugo me nije bilo da opišem nedelju za nama. Verujte, nije to zato što sam zapala u neku vrstu letargije, niti sam zaspala dubokim zimskim snom, ne registrujući šta se oko mene zbiva. To je zato što sam pustila da vidim dokle će to da traje…

Znate kad se dete, kome ste sve priuštili u životu, te nije ni gladno, ni golo ni boso, već zadovoljno svime i svačime, počne histerično po kući da se baca i vrišti? Vi ga pustite, ne želeći da reagujete i čekate da vidite dokle će to da potraje. A ono, traje i traje… i onda shvatite da je vreme da pribegnete nekoj od vaspitih mera ili ćete onu tradicionalnu: „batina iz raja izašla“ ili ovu novokomponovanu razgovorom, blagim ili strogim ukorom. Tako je to u životu … roditelji sa decom, novinari sa političarima, igre bez granica, morala i skrupula.

Ubistvo, tumačenje i čuveno srpsko: svi sve znamo….

Bilo je događaja o kojima je novinarsko pero imalo mnogo toga da kaže, ali bilo je i onih koji su me naterali da zanemim. Ubistvo Olivera Ivanovića me je zapanjilo i rastužilo do neba, ali smatram da ljudi, naročito ne oni iz naše branše, ne bi trebalo da pišu i govore o tako strašnom događaju, bez argumenata i dokaza. Zato, iz poštovanja prema ubijenom Oliveru i njegovoj porodici, o tome nisam napisala ni reč.

Piše: Anđelka Ćup

Oliver je sada na nekom lepšem mestu, gde nema mržnje i zavisti, a mi smo i dalje na Kosovu (i Metohiji), Autonomnoj pokrajini ili Republici, svako može da tumači onako kako mu njegova nacionalna osećanja nalažu. Baš kao Briselski sporazum, svako ga tumači kako mu drago, što ga više tumačiš, sve ti je manje jasno.

Ko uspije da posvađa dva oka u glavi, Kosovo će s Montenegrinima moći da rastavi

Vraćam se sada na moj osvrt na proteklu nedelju, koju su obeležili Dan nezavisnosti Kosova (i Metohije), samoproglašenog ili proglašenog i obeležavanje Dana državnosti Srbije (sa Kosovom ili bez njega, sa Metohijom ili bez nje). U protekloj nedelji su nas posećivali i evropski i svetski zvaničnici. Ipak bih ja izdvojila samo jednu, posetu premijera Crne Gore Duška Markovića. Ko ne zna, Crna Gora je ona država koja će poslati tri oficira u misiju KFOR na Kosovu (i Metohiji).

Dođe gospodin Marković, prošeta se crvenim tepihom pored postrojene „kosovske garde“ i hrabro izjavi da njegova država nema problema sa Kosovom (Metohiju ne pomenu), da su to dve prijateljske zemlje itd. Nećemo o tome da li je u svečanom stroju koji ga je pozdravljao, bio možda neko od onih koji su pucali u Markovićeve sunarodnike, je l’ to ne znam i to zahteva istraživanje i policijske i sudske dokaze. Marković je podrža kosovsku nezavisnost i evropske integracije prijateljske mu države, ni ne trepnuvši na jedno od ona dva oka, koja su odavno posvađana. Ako me pitate kakve veze imaju oči sa politikom, ne znam… ali mi se sve vreme kroz glavu motaju stihovi pesme:

„Ko uspije da posvađa dva oka u glavi,

Srbiju će s Crnom Gorom, moći da rastavi.“

Ili sam ja to tako htela, ili se to samo meni tako učinilo, al’ gledajući ponosnog Markovića za govornicom u Prištini, u tom za njega ponosnom trenutku, u njegovom pogledu pročitah misao:

Oči moje ponosite,

nizašta me ne krivite….

Nisam htio, naredili tako.

‘“Ne možeš da budeš malo trudan, ili jesi ili nisi“, reče jedan od bivših političara, koji kao i mnogi pre i posle njega, na kraju završi na mestu savetnika ili zamenika ministra ili analitičara,ne sećm se više. A đubrište istorije.. ne, ne, ne to poređenje je samo za predizborni marketing.

Dakle, jesam za toleranciju i poštovanje, jesam za prijateljske odnose svih ljudi na kugli zemaljskoj, ali Crnogorci, po kosovskom ustavu ne postoje, koliko mi je poznato, a poznato mi je. Do duše, većina ih je prognana, ali ih ima još nekoliko u različitim delovima Kosova, ali i u Metohiji, koju su zaboravile i crnogorske, i srpske i kosovske vlasti. O onima iz belog sveta, koji nam „skrojiše kapu“, ne bi trebalo trošiti reči. Obećaše kosovski zvaničnici malopre spomenutom Markoviću da će Crnogorci konačno da budu priznati kao zajednica u Ustavu Kosova. Neko napisa na društvenim mrežama da je upravo sada vreme za to. Meni se čini, ako smem da primetim, a smem, da je vreme odavno prošlo. Prosto nisam mogla da verujem da gospodin Marković nije pitao kako žive njegovi sunarodnici u Ljevoši, Sigi, Brestoviku, Belom Polju, Goraždevcu i diljem Metohije, kojima nepoznati počinioci pale letinu, uništavaju bašte i kuće. Zaboravio je izgleda da ih obiđe, da mu barem kažu svoju muku. A mogao je, bilo bi im lakše da se nekome izjadaju. A možda i nije zaboravio, možda i ne zna gde žive, nije bilo nikoga ko bi mu pokazao. A kako bi ih i video, kad je morao da ih pogleda baš onim srpskim okom na koje je zažmurio i s kojim se zavadio?

I poslednje pitanje za gospodina Markovića, premijera Crne Gore. Da li znate, gospodine Markoviću, da je na Sretenje Gospodnje, u crkvi u Peći, osim sveštenika, njegove supruge i dece, bio samo moj kolega Darko iz Goraždevca? Ostali Srbi i Crnogorci nisu bili na prazničnoj liturgiji. Nisu smeli ili su izgubili nadu i veru?

Naravno, ne očekujem odgovor na ovo pitanje, jer sigurno da nije bio obezbeđen tumač kako bi gospodinu Markoviću preveo ovo moje pitanje na crnogorski jezik. Stvarno, pitam se i kako su moje kolege iz srpskih redakcija uspele da razumeju govor premijera Montenegra?

I tako… ode on nazad u Podgoricu, u koju je moderno da se sada putuje putevima NATO-a, avionom ili preko Albanije, tako da su metohijske povratničke sredine za Montenigrine, zabiti ili Potemkinova sela.

Gori Kosovo, al na zastavi

Ako su Srbi i Crnogorci izgubili nadu u bolje sutra, jer ih je svakim danom sve manje, šta se dešava sa našim komšijama Albancima i njihovom nadom? Deset godina od stvaranja samostalne države, a pojedini Albanci spaljuju kosovsku zastavu u centru Gnjilana. Državnu, onu žutu na kojoj je mapa Kosova na plavoj poleđini, sa šest belih zvezdica. Ne žele je. Hoće crveno – crnu, onu sa orlom, albansku. Zašto, nije teško zaključiti. Želja za takozvanom velikom Albanijom postoji, ali nije samo to. Razočarani su Albanci, naše komšije. Najviša stopa nezposlenosti u Evropi, vladavina prava na niskom nivou, mito i korupcija na svakom koraku. Nije to moja analiza, već međunarodnih organizacija, nevladinih i vladinih. Evropska unija je osim famozne demarkacije granice sa Crnom Gorom, upravo to postavila kao uslov za dalji napredak Kosova i Metohije) u evroatlantskim integracijama.

Foto A. Marković; GračanicaOnlajn

Borba protiv kriminala i korupcije, ali primetna – to je ono što evropska administracija traži od vlasti Kosova (i Metohije). Nazivanje imenima i prezimenima ljudi koji su u kosovskoj vlasti, zakonodavnoj ili izvršnoj, a kriminal i korupcija im je zanimanje, to su poruke koje stižu u Prištinu. Optuženi i osuđeni za te dve „bolesti“ nedostaju građanima. Previše im je 21 ministar i po najmanje pet zamenika u svakom ministarstvu, previše im je što svaki zamenik ima po još toliko savetnika (makar bili i Srbi i Crnogorci), uglavnom partijskih drugova, koalicionih partnera i braće od tetaka i stričeva. Rado bi ljudi radili u fabrikama, ali fabrika ni na vidiku. Rado bi, osim nacionalističkih, čuli neki ekonomski program, ali nema. Zato bi, i deset godina posle proglašenja nezavisnosti Kosova (i Metohije), 60% Albanaca rado otišli odavde. U Evropsku uniju ili bilo gde, samo da se ne guše u kriminalu, ali i u zagađenom vazduhu u Prištini i okolini.

Guše se, Boga mi, svi građani Kosova (i Metohije). Samo je zanimljivo da se kao nekada, opet javlja jednonacionalno trovanje. A znate zašto? Zato što Srba nema u gradovima, pa se manje guše u svojim selima ili enklavama, kako srpska sela nepravilno nazivaju moje kolege, ali i političari. A možda i nije nepravilno? Inače, reč enklava znači, teritorija jedne države na teritoriji druge države. E sada prosudite sami šta je pravilno.

Ljubi budžet „državni“ više no bližnjega svoga

Kad smo već kod Srba, Srpska lista plus Samostalna liberalna stranka, sklopiše koalicioni sporazum ( ne znam da li su ga i potpisale), sa Ramušom Haradinajem, Fatmirom Ljimajem, Hašimom Tačijem i Bedžetom Pacolijem. Družina zanimljiva, nema šta. Ali, to je bilo odavno, još prošle godine, pa smo skoro i zaboravili. Toliko su Srbi neprimetni u toj Vladi Kosova (i Metohije), koja je velika skoro kao kineska, da nas samo povremeno podsete da su tu i da nisu dekor, kao kad recimo ustanu u znak odavanja počasti borcima UČK (OVK).

To što im skupštinska služba isključi prevod kada se odaje počast poginulim i umrlim pripadnicima takozvane Oslobodilačke vojske Kosova, pa oni, ne znajući albanski jezik, ustadoše da odaju poštu minutom ćutanja, naše „nedekorisane“ predstavnike je veoma razljutilo.

I Boga mi, naljutiše se oni i zapretiše da neće da učestvuju u radu najvišeg zakonodavnog tela jedne države ili pokrajine (kako je često zovu predstavnici Srpske liste i Srbije), ako se ne poštuju njihova prava, ali i prava naroda koji predstavljaju. Bila je to idealna prilika da se malo zamrznu, kao nekada, ali temperatura nikako da siđe ispod nule. Dobre plate im dodelio gospodin Ramuš, dnevnice nisu male, tu su službeni automobili, posao za familiju. Zaključak, nije još vreme za zamrzavanje. Treba kupiti još koju nekretninu u majci Srbiji, ali i obezbediti mesto u institucijama Republike Srbije, ako se, ne daj Bože, zamrznu ili izgube poverenje onih koji su ih tu postavili. Do tada će trpeti i nepoštovanje zakona, sedeće ispod grba i zastave države koju ne priznaju, polagaće različite zakletve i zaklinjaće se na vernost državi koja za njih kao ne postoji. Što se budžeta nepostojeće države tiče, to je već drugo pitanje. Budžet priznaju i dopada im se. Ona narodna da para vrti gde burgija neće, ovde bi dobro „legla“, ali ja bih dodala, ako smem, a smem, „ljubi budžet svoj više nego bližnjega svoga“.

Sretenje, dan bez sretanja Srba po srpskom i Srba po kosovskom sistemu

Da li su bili predstavnici Srba na prijemima prilikom desetodnevnog obeležavanja nezavisnosti države u čijim institucijama rade, a koja je za njih fantomska, ne znam. Našao se po neko, ali nemam fotografiju da to dokumentujem, pa ću reći da nisu. Međutim, nešto drugo me je zaista začudilo. Nijedan ministar u Vladi, niti poslanik u Skupštini Kosova (i Metohije), nijedan zamenik ili zamenica, ne dođoše na otvaranje Srpskog kulturnog centra u Prištini.

otvoren Srpski kulturni centar, Foto: V. Ćup, GračanicaOnlajn

Ko ne zna, podsetiću da je na Sretenje Gospodnje, na Dan državnosti Srbije, u koju se isti zaklinju (ustvari više se zaklinju u njenog predsednika), ne dođe na liturgiju u obnovljenu crkvu Svetog Nikole, niti na otvaranje Srpskog kulturnog centra u zgradi Doma mitropolije, koju je Eparhija raško-prizrenska sa mukom vratila od Agencije za borbu protiv korupcije, koja ju je bila uzurpirala. Zamislite, oni koji se navodno bore protiv korupcije, bili su uzurpatori i samo ogromim naporom, željom i voljom Episkopa raško-prizrenskog Teodosija i njegovih saradnika, zgrada je vraćena svojim vlasnicima, Srpskoj pravoslavnoj crkvi.

To je druga tema, koja zaslužuje nekoliko tekstova, a muke SPC da povrati svoju imovinu nisu ništa novo i ništa nepoznato na Kosovu (i Metohiji). O tome neki drugi put, a sada se samo pitam zašto na otvaranju Srpskog kulturnog centra u Prištini, pored svog vladike nisu bili i Srbi, predstavnici svoga naroda u kosovskim institucijama? Saznala sam da su bili uredno pozvani. Do duše, možda su pozivnice otišle u „spam“, pa ih nisu videli. To je jedan od mogućih i logičnih razloga.

Inače, Srpski kulturni centar, predivno je uređen. Gradska nošnja grada u kome je nekada živelo 42 000 Srba, slike i razglednice stare Prištine, slike prištinskih slikara, knjige prištinskih pisaca, moderan nameštaj u kancelarijama. Na otvaranju pesme i igre iz Prištine, poneka suza, ali najmanje je bilo onih koji su nekada živeli u glavnom gradu države ili pokrajine Kosovo (i Metohija).

Gde su Prištevci ili Prištinci? Mnogi su u Beogradu, Nišu, Kragujevcu i tamo u kafanama naručuju „Ko da mi otme iz moje duše Kosovo“. Većina je nažalost morala da napusti svoj rodni grad i svoju dedovinu. Da li su svi morali i da je prodaju, to već ne znam. Recimo da jesu. Ali zašto ne dođoše da barem vide gde će preostali Srbi iz Prištine, a ima ih, moći da dobiju pomoć u rešavanju barem dela svojih problema? Gde su Prištevci ili Prištinci, iseljeni u Gračanicu? Videla sam samo nekoliko, preciznije desetak. Ali, nisam ja tu da sudim i procenjujem. Imaju ljudi svoju muku i nije im više ni do čega.

Međutim, vraćam se na ono što sam napomenula. Zašto nisu na otvaranju Srpskog kulturnog centra bili poslanici, ministri, zamenici i zamenice ministara, savetnici, gradonačelnici većinski srpskih opština i predsednici Privremenih organa, koji funkcionišu po sistemu Republike Srbije? A neki su baš iz Prištine, kao recimo, ministar poljoprivrede u Haradinajevoj Vladi, na primer. Saznala sam da je pomenuti ministar poljoprivrede, baš tog dana u ime Vlade Kosova bio u Nemačkoj, a za ostale ne znam. Predstavnici Kancelarije za KiM Vlade Republike Srbije, gradonačelnik Gračanice Srđan Popović, predsednici Privremenih organa Prištine i Velike Hoče i novopostavljeni državni sekretar ministarstva privrede u Vladi Srbije, bivši zamenik kosovskog premijera, jedini su predstavnici srpske kosovske (i metohijske) političke elite koji prisustvovaše povratku delića srpstva u Prištinu.

Državni sekretar Ministarstva privrede u Vladi Srbije, Branimir Stojanović, obučen u stilu prištinske gradske nošnje, povratnik na srpsku političku scenu na Kosovu (i Metohiji), ponosan, jer je jedan od inicijatora formiranja Srpskog kulturnog centra, održao je nadahnut govor i nije bio nimalo tužan što mu nema kolaga iz Srpske liste.

A ja nešto razmišljam, je l’ to opet na vidiku srpsko (ne)jedinstvo? Ili možda srpski predstavnici, Ramušovi i Hašimovi koalicioni partneri, nisu stigli na vreme da promene dresove? Moguće je i da im stilisti nisu pripremili odgovarajuću garderobu za ovaj skup, a oni su prepoznatljivi baš po stilu, u svakom pogledu.