УНС: Меро Базе о убиству новинара Енвера Маљокуа и застрашујућим претњама Азема Суље

Некадашњи шеф команде ОВК, а потом високи функционер ПДК, Азем Суља, претио је да ће „одсећи главу“ угледном албанском новинару Меро Базеу. Када му је Базе поменуо убијеног новинара Енвера Маљокуа, Суља му је имплицитно ставио до знања да су „они“ то учинили. Ипак, подвлачи да у контексту догађаја то није било признање убиства, већ покушај застрашивања.

Сећајући се догађаја, који се одиграо током друге фазе разговора у Рамбујеу, Базе за Удружење новинара Србије истиче да би сва убиства новинара на Косову требало класификовати као политичка, додајући да је на Косову тада била „преовлађујућа перцепција да би новинара који се супротставио ОВК требало казнити.“

Суља је у то време био близак сарадник актуелног косовског председника Хашима Тачија, а у извештају Међународне кризне групе „Ко је ко на Косову“ из 1999. године означен је као његов ујак.

Претње у хотелу

За Досије УНС-а, уредник новина „Тема“ присећа се инцидента који се догодио 1999. године у хотелу у Паризу.

– У то време радио сам као репортер за Радио Слободна Европа и за неке албанске новине у Тирани, Приштини и Скопљу, где сам континуирано критиковао комунистичке тенденције које су испољавали неки лидери ОВК, када су нагласили важност уклањања „унутрашњих непријатеља“ на Косову. Један колега ми је казао да командант познат као „Ујак“ жели да ме види. То је био Азем Суља. Током разговора претио је да ће „ми одсећи главу“ ако наставим да пишем о њима. Не бих рекао да сам се осећао стварно угроженим, али се показало да сам био у праву за све што сам написао о њима, а то је комунистички менталитет нетрпељивости не само према политичким противницима, већ и према слободној штампи.

„Када ми тако претите, изгледа да наговештавате да сте да сте то учинили неким мојим колегама“ – рекао сам му помињући Енвера Маљокуа, који је убијен два месеца раније. Није се застидео, већ ми је имплицитно ставио до знања да су „они“ то учинили. Више је звучало као да жели да одустане од претходне претње упућене мени, која је звучала опасно, пре него признање да је починилац тог убиства. Рекао сам му да ћу једнога дана о томе писати, када Косово буде ослобођено, што сам управо и учинио у својој књизи „Рамбује: неслагање за мир“ као и кроз новински текст у то време – сећа се новинар из Тиране.

Иако је овом инциденту писао, Базе за УНС додаје да га ниједна институција која се бавила истрагом убиства новинара није контактирала у вези с овом догађајем.

– Имао сам само контакт са ћерком господина Енвера Маљокуа којој сам послао копију моје књиге, а која садржи детаљан опис ове епизоде. Желео бих да нагласим да се овај конкретни инцидент не сме схватити као признање убиства, већ као сведочанство о опасном политичком менталитету у погледу убиства „унутрашњих непријатеља“, који је у то време превладао међу неким припадницима ОВК.

Он додаје да су му као дугогодишњем критичару неколицине лидера ОВК више пута претили.

– Не бих све то приписивао овом конкретном инциденту. Такође сам био јавно прозван током интервјуа који су неки од њихових лидера дали јавном сервису у Тирани 1999. године. Међутим, с обзиром на то да живим у Тирани био сам на сигурном растојању које је ублажило такве претње.

Стварање страха и насиља

Базе још каже да много оних које је критиковао су сада променили ставове и желе да се представе умеренијима, „али се још суочавају са мрачним делом своје политичке историје“.

Убиство новинара Енвера Маљокуа је једно од 14 убистава и киднаповања новинара и медијских радника током и након рата на Косову. До данас се не зна ко су убице и киднапери наших колега.

– Сва ова убиства треба класификовати као политичка убиства искључиво због своје професије коју су обављали. На Косову је била преовлађујућа перцепција да би новинара који се супротставио ОВК требало казнити како би се потенцијално одвратили и други који би им се могли супротставити. Било је убистава високо цењених новинара, као и мање познатих локалних новинара, што доказује да ови методи нису били толико селективни, већ су се користили да се изврши и наметне одређени менталитет према слободној штампи. Такође, није било елиминације новинара или политичара који су подржавали или су били део „политичке фракције“ унутар ОВК, осим неких најновијих који се углавном могу приписати коруптивним питањима.

Ово показује да је ОВК подржавала стварање страха и насилног окружења према слободи штампе. Данас ствари постају боље, али несрећне листе убијених новинара који су кружиле у то време требало би дефинитивно разјаснити једном и заувек – истиче саговорник УНС-а.

Енвер Маљоку убијен је 11. јануара 1999. док се враћао са посла, у поподневним сатима, неколико метара од стана у приземљу блока у Сунчевом брегу у ком је живео. Убиство ове утицајне личности одмах је повезано са његовим професионалним радом и политичким ангажманом.

– Нисам лично познавао господина Енвера Маљокуа, иако смо обојица радили за новине „Рилиндја“. Покривао је Косово док сам ја извештавао из Тиране. Иако га никада нисам упознао, увек сам га схватао као изузетног, искусног и продуктивног новинара, који је такође био чврст присталица господина Ибрахима Ругове и његове политике. Лично мислим да је ово друго довело до његовог каснијег убиства – закључује Базе.


Биографија

Меро Базе се убраја у прву генерацију новинара са почетака вишестраначја у Албанији. Био је директор вести АТШ (Албанске телеграфске агенције), председник Удружења новинара Албаније, политички коментатор листа „Рилиндја“, репортер Гласа Америке, оснивач је новинске агенције „Ентер“. Аутор је књиге “Албанско-америчке стварности”, прегледа деликатних извештаја владе тадашњег председника Салија Берише о сарадњи са америчком администрацијом, што је довело до Беришине оставке. Након Рамбујеа објавио је књигу о утицају Албаније у косовском рату „Албанија и рат на Косову“ и „Рамбује, неслагање за мир”. Јула 1999. основао је новине „Тема“ које су, између осталог, жесто критиковале Социјалистичку партију и власт Едија Раме. Године 2008. објавио је „Суочавање са анти-опозиционизмом“, анализу анти-опозиционе политичке културе у Албанији у периоду од 1997 до 2002. Године 2010. објавио је своју најпопуларнију књигу „Година 97“, анализу хаоса догађаја из 1997. године. То је била најпродаванија књига 2010. године. На телевизији Визион плус аутор је емисије „Фацтор Плус“ до 2010. године. Данас наставља да води новине „Тема“, најчитанији онлајн лист у земљи.



Серија суђења и оптужби

За Азема Суљу, некадашњег начелника штаба Ослободилачке војске Косова, првог министра одбране, бившег посланика у Скупштини Косова, медији у Приштини у више наврата су писали да ће међу првима бити изручен Суду за ратне злочине у Хагу због злочина почињених у случају познатом као „Блаца 2“. Реч је убиствима и нападима на Албанце који су виђени као сарадници српских власти и активисти Руговиног Демократског савеза Косова (ЛДК). Швајцарски „Рундшау“ објавио је да је Суља сумњичен да је новац од инвалиднине због психичких проблема инвестирао у мафијашке послове на Косову. Лист је навео да је из Швајцарске протеран због осуде за превару. Априла 2016. међународни тужилац Специјалног тужилаштва Косова подигао је две оптужнице за организовани криминал и корупцију против криминалне групе од 38 криминалаца на челу са Суљом који су стекли некретнине у вредности од 30 милиона евра. Случај „Тока“ процесуира се пред Основним судом у Приштини, а крајем фебруара је постављен нови судија за овај предмет.



Свирепо убиство новинара

Током 1999. године амерички медији су писали о насиљу над политичким опонентима на Косову. Позивајући се и на изворе међу западним дипломатама, „Њујорк тајмс“ је у јуну објавио текст у коме се наводи да су високорангирани команданти ОВК „извршили убиства, хапшења и чишћења у својим редовима како би спречили потенцијалне ривале“. Међу тим високорангираним командантима наводи се и име Азема Суље. „Њујорк тајмс“ подсећа и на убиство новинара Аљи Уке, јуна 1997. године и пише да је реч „о инциденту који су многи у подземном герилском покрету видели као злослутно“.

–  Репортер, косовски Албанац, који је имао блиске везе са покретом пронађен је мртав у свом стану у Тирани, његово лице унакажено вишеструким убодима шрафцигером и доњим делом разбијене флаше. Новинар, Аљи Ука, подржавао је побуњенички покрет, али је био довољно независан да га критикује. У време његове смрти, делио је стан с Тачијем – објавио је „Њујорк тајмс“.

Аљи Ука је био новинар „Газета Шћиптаре“ (Газета Схqиптаре), први који је објавио грб ОВК у дневним новинама. Његово убиство такође никада није расветљено.


Аутор: Јелена Л. Петковић – УНС