Породица киднапованог новинара Ранка Перенића у шоку: Још чекају одговор на жалбу о прекиду истраге

Ни три месеца након што је уложила жалбу на одлуку Еулекса да затвори истрагу о киднаповању њеног супруга Ранка, Снежана Перенић није добила одговор.

Еулекс је истрагу затворио 23. октобра 2013, али је породицу обавестио тек децембра прошле године, у време када је документацију о истрази већ проследио Специјалном тужилаштву Косова.

Снежану Перенић ниједна институција није позвала да да исказ, нити је имала сазнања да се истрага води. Зато је била у потпуном шоку када је уз обавештење Еулекса, добила и образложење тужиоца Маурициа Салустра да су њеног супруга Ранка, радника РТВ Приштина, у непознатном правцу одвели припадници ОВК запретивши оружјем, а да јој Еулекс даје три дана да се жали на одлуку о затварању истраге. Сада месецима одговора нема.

– Просто сам очајна. Још се нисам опоравила од шока који сам доживела. Волела бих да ме неко обавести да је истрага поново отворена. Не желим да се на овоме заврши, али ни сама не знам коме да се обратим. Није ми логично да ми дају три дана за жалбу, а онда три месеца не одговарају – каже за Удружење новинара Србије (УНС) Снежана Перенић.

Новинари код спомен-плоче несталим новинарима Ђуру Славују и Ранку Перенићу (фото: Дарко Дозет)

Истрага о киднаповању Ранка Перенића је из Еулекса пребачена у руке Специјалног тужилштва Косова 3. новембра 2017. Еулекс нам је одговорио да све информације потражимо на тој адреси. Такође су додали да су обавештени да нам је од Специјалног тужилаштва Косова стигао одговор. Ипак, из тог Тужилаштва нису одговорили на наше упите.

Снежани Перенић је у састављању жалбе помогао Саво Штрбац, председник Документационо информационог центра „Веритас“. За УНС он појашњава да је ситуација у правосуђу таква да изјашњавање о жалби није везано за рок.

– У правосуђу три месеца није много, а на Балкану поступци трају годинама, па то није ништа необично. Снежана Перенић ће свакако морати да добије одлуку поводом њене жалбе, а оно што би могла да уради јесте да пошаље ургенцију насловљену на главног тужиоца на руке, да он види шта је са њеном жалбом. Овде је такође реч о очито два различита правна система и чињеници да се користи дипломатска пошта, а не да се директно шаље са адресе на кућну адресу – истиче Штрбац.

Новинари Радио Приштине Ранко Перенић и Ђуро Славуј киднаповани су 21. августа 1998. док су обављали новинарски задатак, возећи аутомобил Застава 128 ка манастиру Свети Врачи у Зочиште да ураде прилог о повратку отетих монаха. Од тада, до децембра 2017. није било информација о њиховој судбини.

У образложењу тужиоца Маурициа Салустра у одлуци из 2013. стоји да су „на основу доступних информација, дана 21. августа 1998. године жртве отишле у Велику Хочу како би извршиле радни задатак. На путу назад пресрела их је наоружана група људи који су носили обележје ОВК, запретила оружјем и одвела их у непознатом правцу“. Он додаје да „иако је вероватно да статус жртава као несталих лица након толико година указује да они више нису живи, постоји апсолутни недостатак доказа поводом тога шта се догодило. Штавише, идентитет наводних отмичара је непознат и не постоје разумни изгледи да ће се њихови идентитети открити путем додатних истражних мера. Нема истражних закључака који би предложили даље истражне радње… Према томе, полицијска пријава се мора одбацити.“

Иако су Ранко Перенић и Ђуро Славу заједно киднаповани, породица Славуј није добила никакаво обавештење.

Истражујући убиства и киднаповања новинара, УНС је у разговору са пензионисаним америчким дипломатом Шоном Бернсом открио податке непознате јавности, да је у тој регији, у време када су Перенић и Славуј нестали, највише утицаја имао Фатмир Љимај, те да су до те локације долазиле и јединице под контролом Рамуша Харадинаја.

У разговору са Миливојеом Микијем Михајловићем, некадашњим уредником Радио Приштине и руководиоцем Медија центра у Приштини, дошли смо до сазнања да је након киднаповања Перенића и Славуја новинар Њујорк Тајмса Мајк О’Конор, у Белој Цркви, насељу у Ораховцу, видео Заставу 128 којом су отишли на радни задатак и у њој њихов диктафон.


У фебруару је шести пут срушена и однешена спомен-плоча постављена у знак сећања на отете новинаре Радио Приштине Ђура Славуја и Ранка Перенића. Око места где је стајала плоча набацана је велика количина костију, највероватније животињског порекла. Удружење новинара Србије од 2012. на месту где су последњи пут виђени Ђуро Славуј и Ранко Перенић поставља обележје на коме на српском и албанском језику пише: „Овде су 21. августа 1998. отете наше колеге новинари Ђуро Славуј и Ранко Перенић. Тражимо их.“ Наредне недеље, плочу ћемо поставити седми пут. 


Извор: УНС
Аутор: Јелена Л. Петковић