Sećam se… a vi !?

Sećam se…

Pre tačno godinu dana, svoje sećanje na 24. mart 1999. godine pretočih u tekst. Istim je rečima počeo, isto bio naslovljen.

Grunula iz mene sećanja, navrle emocija, prokuljao bes, nizala se slova na papiru. Slagale se reči koje mi isprva behu nekako lake, „njanjave“, šuplje, isprazne. Iskreno, čak su mi se i gadile. Očajnički mi je bila potrebna teška, snažna, „silna“ reč, da opiše one koji su u samo jednom danu, mojoj generaciji ubili i oteli pravo na najlepše godine i mladalačke snove.

Treba mi, kao olovo teška, kao munja razorna, kao sablja britka, kao koplje ubojita – REČ.  Ona koja će „njemu“, u kome i sada, posle 19 godina vidim neprijatelja, potanko opisati kako je to kad 78 dana i noći krvnički nekom odozgo bombarduješ, ko zna kakvim bombama, do deteta u kolevci.

Piše: Ivan Miljković

Sećam se…

Dolazili ste uz zavijajuće zvuke sirena, bacali bombe po našoj zemlji, po nama. Sa sigurne visine, ne gledavši nas u oči, ubijali ste bezdušno pacijente u bolnicama, seljake na pijacama. Ciljali ste na prepune autobuse i vozove na mostovima širom Srbije, Crne Gore. Bacali ste i svetleće kugle, a i letke sa samo vama razumljivim porukama. Nisam vam to zaboravio. Još uvek me boli i večno će me boleti Milica, Đorđe, Varvarin, Lužane…

Kolaž naših NATO uspomena

Sećam se…

Prošlo je 19 godina, a osećaj prema vama je ostao isti… Mislite slomili ste nas, opametili ste nas, priznali smo vašu vlast, konačno smo se poklonili vašim parama i vašoj zastavi.

Kada ste se odozgo spustili na zemlju, pogledali smo vas u oči da vam zenicu dobro upamtimo i pročitamo šta je u njoj zapisano. Vi biste da nama novcem rane zacelite, da nam napravite novu državu. Mislite da ćete nam sećanje uništiti ako nam dovedete novu vlast, koja će vas slušati bez pogovora?! Ali, padoše vaše maske „milosrdnog anđela“, a sa njima padoše maske i nekima koji se zovu „naši“.

Sećam se…

Nigde nas više nema, ni na svadbama, ni u povorkama, ni kraj dečje kolevke, čak ni u crkvi, da uz molitvu, naforu i pričest okajemo što okajati moramo i spas zatražimo od Jedinog koji nas spasiti može. Nema nas ni u kolonama gde se protestuje, ne bunimo se. Na sve svikli, na jaram navikli. Ćutimo, svoje gazimo, krvniku se klanjamo.

Instant patriotizam

Sećam se…

Bili smo narod koji pamti, narod koji je uz pesmu i gusle adet čuvao, ponosan na slavne pretke koji Albaniju pregaziše. Bili smo narod koji se časnog krsta nije odricao, koji je uvek ponosno pred neprijatelja stao kako bismo se Srbljem mogli zvati. Nismo dedovinu prodavali, već smo u zemlji Srbalja njive sejali, plodove brali, poštovali brata i kuma,  jedinorodnom Bogu se molili.

Pitam se…

Šta smo sad, u šta nam se rastočilo kolektivno pamćenje? U brojanje novca, gomilanje kubikaže i kvadrata kupljenih širom centralne Srbije? Zar samo toliko vredi krvlju i znojem natopljena zemlja Solunaca, Kajmakčalanaca, kraljeva i careva?! Mogu li se novcem platiti Visoki Dečani, Gračanica, Bogorodica Ljeviška? Može li se u kvadraturu pretvoriti izgubljena mladost na Košarama, u Peći, Starom Gracku…?!

To je nama naša borba dala

Oslobodiocima su još naši „stari“ spomen usred Gračanice podigli, da se sjaji i prkosi silama zla. Krst na vrhu je svedočio da su slobodu narodu doneli oni najbolji. Ginuli su za nas, a mi!?

Kraj  spomen obeležja junacima Velikog rata, paleći sveće, iz godine u godinu, prisetimo se Prvog svetskog rata, ali i ovog poslednjeg. Neko se slika, položi venac i ode negde daleko.

Sećam se…

Ne padne sneg da prekrije breg…

Pamtim…

Tačno pre osam godina, 24. marta 2010., ispred Doma kulture u Gračanici postavljen je i osveštan veliki drveni krst da svedoči o  žrtvama NATO agresije. Uz prisustvo više stotina meštana, krst je osveštao tadašnji namesnik Eparhije raško – prizrenske, vladika Atanasije Jevtić. Događaju su prisustvovali i članovi porodica kidnapovanih i nestalih Srba, a predstavnici lokalne vlasti su obećali da će na tom mestu, u najkraćem periodu podići spomenik svim žrtvama NATO agresije.

Sećam se…

Od tada je prošlo punih osam godina, a ako se sećate i vi, pored srpskih institucija, dobili smo i Srbe u kosovskim institucijama, borce za naša nacionalna prava i interese. Ali, spomenika žrtvama NATO bombardovanja nema, a nema više ni krsta ispred Doma kulture.

Pitao sam…

U jesen, 10. novembra prošle godine, krst je pao. Poruka, simbolika, kako da to protumačim?!

Sećam se…

Oko krsta koji je pao, u predizbornoj kampanji za gradonačelnika opštine Gračanica, polemiku vodiše dvojica kandidata (vladike veće i od samog vladike). Raspravljaše oni tada da li je krst postavljen ispravno i po crkvnim kanonima, naličjem okrenut prema zapadu, istoku, severu ili jugu. Pričali su pa zaboravili, i na krst i na obećanja.

Jedino su zaposleni iz Doma kuluture vodili brigu o postavljenom krstu, očekujući i obećani spomenik svim žrtvama, svima koji su ginuli „za krst časni i slobodu zlatnu“. Premazivali su ga zaštitnom bojom, sakupljali poispadala slova i kada su napokon uvideli da će sasvim propasti, uneli su ga. Čuvaju ga u Domu kulture, čekajući neka bolja vremena i za krst i za nas.

Pitam se…

Čemu se nadamo i jesmo li dostojni krsta i potomaka? Ako za 19 godina nismo bili u stanju da podignemo spomenik oko koga ćemo da se okupimo i stradale od NATO bombi spomenemo i ožalimo, za šta smo sposobni? Da se gložimo oko toga ko će uz Ramuša ili Hašima?  Da prodajemo svetu zemlju, plačemo u beogradskim kafanama za Kosovom, „vinom i rakijom vidamo jedni drugima rane junačke“ dok su nam grobovi predaka zarasli u korov?

Sa Časnim krstom, zemljom pretvorenom u kvadrate i kubike po belom svetu

Setite se…

Ti grobovi nisu rake,

Već kolevke novih snaga…

Čemu li se nadaju pokoljenja koja Grobove svetle ne pohode, žrtvama sveće ne pale, sa neprijateljem druguju i trguju, ćirilicu zaboravljaju, a Čika Jovu Zmaja na tviteru traže?

 

Ivan Miljković