Преглед недеље: Независност њима, неизвесност нама, а будућност свима сива

Недеља за нама на Косову и Метохији: дивљачки напад и малтретирање грађана у северној Митровици, фашистичке методе преваспитавања новинара, малтретирање и батинање српских представника у косовским институцијама, хапшење Марка Ђурића, протеривање турских држављана, повезаних са пучистима у тој земљи. То је укратко обележило претпоследњу недељу великог ускршњег поста. Сви остали догађаји су у сенци поменутог, чак и покушај запада да Русију врате у време када је била нејака.

Оно што се десило 26. марта на северу Косовске Митровице, вратило ме у време као да гледам неку од епизода “Седам секретара СКОЈ –а“ или „Отписаних“. Такође ме је подсетило и на лекције из историје о упаду СС јединица, привођењу и батињању скојеваца и комуниста и свих противника Трећег Рајха. Методе исте, фалиле су само свастике и комада „пали!“, па да уживо гледамо стрељање.

Дан када се демократија од стида завукла у мишју рупу

Пише: Анђелка Ћуп

Такозване специјалне елитне јединице Косовске полиције вратиле су све нас у 1999. и 2004. годину, Да ли је сада ловостај или лов на Србе и даље траје?

Да ли некоме из албанске политичке елите или, што рече председник Србије, од стране њихових моћних спонзора, може поново да стигне наредба или само миг, да је ловостај обустављен?

Дуго путовање у заборавну Јевропу. Ево да подсетимо стару изанђалу госпођу…

Преживели смо ми и веће батине од ових са упртим пушчаним цевима. Претрпели смо и ударце од којих не остају видљиви трагови по телу. Нисмо вам заборавили Оптерушу, Зочиште, у црно завијен Ораховац, Хочу, Призрен. Радоњићко језеро и Волујак су нам у сваку вијугу урезани. Памтимо вам црне мараме које су наше жене морале да скидају са глава пролазећи крај ваших пунктова, да не би сте закључили да су Српкиње. И данас оплакујемо жетеоце, обезглављене на пијаци од касетних бомби, малог Данила за којег се неко пострарао да се први и последњи пут вози аутобусом Ниш-екпсреса. Не заборављамо вам ни брата и сестру Петровиће које сте њиховом баком убили код села Љупче, а ни трогодишњи Драгану Димић којој сте откинули главу у Нато агресији. Имали бисмо још да набрајамо: упаљене куће, порушене цркве, сркнављена гробља, запаљену летину, покрадену стоку, пољопривредну механизацију, сечу шума, силом отету имовину, претње наводним злочинима. Ништа вам то не заборављамо, децу учимо да не огрезну у мржњи, али да буду опрезни са вама и не верују вам, али изнад свега, да памте.

Признавали смо вам да је међу нама било злочинаца, судили смо им и ми, и ви и правдољубива Јевропа. Али ваших нема, нестали, испарили. Мислим на сведоке, док злочинце сваког дана гледамо у ударним терминима… Част изузецима!

Суд је ту, ал су јазавци и новинари у јазбини

А ко ће на Косову (и Метохији) да суди и осуђује крвнике и дивљаке, којима смета све што почиње словом “С?” Где су мирољубиви грађани, наше комшије? Где су моје колеге новинари, где су такозвани заштитиници људских права? Ко ће барем да осуди, ако не и да ухапси, оне који туку пушчаним цевима ненаоружане људе док седе на поду? Знам, или барем желим да се надам, да их има далеко више од пиромана, злочинаца, мрзитеља и батинаша. Зашто се нису огласили? Ако се боје, разумем. “Страх очију нема”, одавно рекоше наши стари, али драге колеге новинари, припадници цивилног сектора, могли сте барем да позовете телефоном, са позивним бројем, 383 или 381, сасвим свеједно и да кажете да вам је жао.

Ако албанска политичка елита и њихове дивљачке хорде батинаша сматрају да је Марко Ђурић угрозио њихов “ваздушни простор”, ако мисле да су министри у косовској влади издали националне интересе најновије, али непризнате и некомплетне државе Косово и Метохија, шта ли су урадили новинари?

Сила по седмој сили Јевропи мора да се мили

Сниматељ Владимир Милић, са својих тридесетак година, песник у души, само је снимао. Радио је то што је и требало да ради, што је његово занимање и ништа више. Изгледа да је Тачијевим, Рамушовим, Беџетовим или не знам чијим веч фалангама, сметало што његово име подсећа на оного другог Владимира Владимировича. Да ли су моје колегинице “државни непријатељи број један”, па су их “косовски и метохијски заштитиници мира и слободе” гурали уз сочне псовке? Има ли икога на Косову и Метохији да ме убеди да је тако морало?

Полиција тренира строгоћу, политичари моралну чистоћу

А имали су полицајци толико другог посла, осим да се шепуре по Косовској Митровици и да се у стилу, лоше изрежираног филма холивудске Б продукције, иживљавају над Марком Ђурићем. Могли су, рецимо, да открију ко краде по српским селима у Метохији и Поморављу, могли су да похватају наркодилере који се простом деобом размножавају као бактерије, могли су да ухапсе све оне који примају мито у косовским институцијама.

Замислите, могли су и да открију узурпаторе српске земље, продавце туђе имовине, да коначно процесуирају ратне и послератне злочинце у својим редовима. Могли су, али нису.

Некако с пролећа увек крене акција

Можда се чишћење сопствене куће не сматра хигијеном?! Можда и ових сто и мало више хиљада Срба треба протерати?! Као код Алојза Степинца, “трећину убити, трећину протерати, трећину покрстити”. Не поновило се никада и никоме више, ни Степинац, ни специјалне јединице Косовске полиције.

Врхунац цинизма је изјава врлог нам косовско метохијског премијера Рамуша Харадинаја, да је полиција штитила суверенитет и закон, једино је погрешила што је тукла министра пољопривреде у његовој Влади, Ненада Рикала. “Господин Рикало је претучен, јер га полиција није препознала”, рече Рамуш и остаде жив.

Колико знам, Рикало је показао и министарску легитимацију. Проблем је био што назови “специјалци”, немају навику да читају, колико треба и кога да бију.

Е сад замислите ситуацију у правно уређеној Еворпи. Специјалци упадну на неки скуп коме присуствују чак три министра владе и једног добро испребијају. Да ли је то дефиниција пуча, мени личи да јесте, али у сурогат држави све је сурогат, закон, премијер, полиција па тако и пуч.

Дежурни аналитичари и теоретичари, завера и непогрешиво дволична Јевропа нису испали из форме…

Читав догађај на северу Косовске Митровице поднела бих много лакше да се не појавише и моји сународници са злурудим коментарима. Политичари, новинари, чланови “хуманистичких невладиних организација”, “оплетоше” по друштвеним мрежама и у емисијима које се баве само нападима на своју државу и народ, слатко су се смејали овоме о чему сам писала.

Ја не разумем шта је било смешно, али препознајем људе који се смеју туђој муци, не схватајући да је и њихова, који осим себе не поштују никога и како рече један мој колега скоро у свом блогу “мисле да су неко, а уствари су нико”. Ко се сећа, велики Бернард Расел је остави генерацијама јасну мисао:

“Основни проблем са светом је што су будале превише самоуверене, а паметни стално у дилеми”.

И док су сви анализирали споменути догађај, када су мали људи мислили да понизе један народ и његову матицу, када из такозване демократске Јевропе позваше обе стране на уздржаност, ја се запитах, ко је друга страна?

Очекивала сам смену министра унутрашњих послова, истрагу о томе ко је наредио малтретирање ненаоружаних људи, премлаћивање новинара, нечије, ма било чије, благо извињење, осуду великих сила. Али, ако је 19 најјачих светских земаља могло да бомбама убија децу у колевци, путнике и новинаре, убија припаднике војске и полиције у својој земљи, моје очекивање је очигледно утопија.

Смене су ипак могуће. Ердоганову „меку моћ“ не треба занемарити

Али, не лези враже. Сменише министра унутрашњих послова “демократског и цивилизованог” Косова и Метохије. Рамуш се охрабри и одузе му министарску легитимацију, исту онакву какву су му претходно српски министри вратили. Међутим, не због дивљања на северу Косова, не због крађа у Метохији, већ због протеривања турских грађана који су умешани у пуч против председника ове велике муслиманске земље. И опет се зачу чувени Беџет Пацоли, познатији као бивши муж певачице Ане Оксе, чији најближи чланови породице тргују српском земљом.

Пацоли је осудио потез свог премијера, а Ердоган, председник Турске, поручи дојучерашњем пријатељу и “брату”, Рамушу Харадинају, да ће платити због тога. Колико и у којој валути, није рекао, али ко преживи, нека прича.

Информације према заслугама

Углавном, Срби су сада у косовском парламенту у опозицији, уз обећање да ће формирати Заједницу српских општина 20. априла, коју чекају или чекамо скоро пет година.

Да ли ће до тога доћи, не знам, да ли ће сузавац опет бити опробано средство и претходница батињању и хапшењуи то не знам, а верујем ни ви, драги моји читаоци. Предлажем да питамо Душана Јањића, који је час политичар, час аналитичар, час представник цивилног сектора, час позер који стиска руку Рамушу Харадинају. Или да питамо неке моје назови колеге. Можда је нека информација дошла од њих, ко зна? Имају они своје заслуге, па добијају ексклузивне информације.

Свако зашто има своје зато…

Постоје две добре ствари које смо сазнали после случаја “Дивљање на северу Митровице”. Прво, сазнали смо да у овој Влади Косова и Метохије, у којој је Српска листа била коалициони партнер надалеко познатим: Рамушу, Хашиму, Беџету и још некима, није прихваћен ниједан од 84 амандмана на поједине законске прописе у Скупштини Косова и Метохије. Друго, поједини чувени Срби показаше да им осим сопственог џепа и продаје дедовине, ништа друго није важно.

“Не пада снег да покрије брег, већ да свака зверка покаже свој траг”.

Где нестаде конкурс?

И овде бих ја завршила своје виђење протекле недеље. Конкурс о додели субвенција невладиним организацијама и удружењима која се баве културом, омладином и спортом у општини Грачаница није се појавио или се појавио… или се није појавио… знате ону чувену реплику „чини ми се да сам видела цица мацу“.  Појави се конкурс на званичној страници општине Грачаница, па нестаде, па се опет појави дан уочи последњег рока за конкурисање. Час га видиш, час не видиш. Све ме ово наводи на сумњу да су у нашој никад боље уређеној локалној самоуправи, поред толико саветника ангажовали и чувеног Худинија за правно мађионичарску помоћ.

Нема везе, од формирања општине Грачаница, локална власт је имала своје миљенике које је помагала, субвенцијама, запошљавањем, становима. Што би сада било другачије, питам се?!

И да не бисте ни ви, поштовани читаоци, а ни ја изгубили оптимизам који нам је и те како потребан, завршићу мудрошћу једног од најпаметнијих Срба, Иве Андрића:

“Док год има мрака, има и сванућа”.

И још бих додала: спасићемо се само ако на продају није кућа…