Pregled nedelje: Nezavisnost njima, neizvesnost nama, a budućnost svima siva

Nedelja za nama na Kosovu i Metohiji: divljački napad i maltretiranje građana u severnoj Mitrovici, fašističke metode prevaspitavanja novinara, maltretiranje i batinanje srpskih predstavnika u kosovskim institucijama, hapšenje Marka Đurića, proterivanje turskih državljana, povezanih sa pučistima u toj zemlji. To je ukratko obeležilo pretposlednju nedelju velikog uskršnjeg posta. Svi ostali događaji su u senci pomenutog, čak i pokušaj zapada da Rusiju vrate u vreme kada je bila nejaka.

Ono što se desilo 26. marta na severu Kosovske Mitrovice, vratilo me u vreme kao da gledam neku od epizoda “Sedam sekretara SKOJ –a“ ili „Otpisanih“. Takođe me je podsetilo i na lekcije iz istorije o upadu SS jedinica, privođenju i batinjanju skojevaca i komunista i svih protivnika Trećeg Rajha. Metode iste, falile su samo svastike i komada „pali!“, pa da uživo gledamo streljanje.

Dan kada se demokratija od stida zavukla u mišju rupu

Piše: Anđelka Ćup

Takozvane specijalne elitne jedinice Kosovske policije vratile su sve nas u 1999. i 2004. godinu, Da li je sada lovostaj ili lov na Srbe i dalje traje?

Da li nekome iz albanske političke elite ili, što reče predsednik Srbije, od strane njihovih moćnih sponzora, može ponovo da stigne naredba ili samo mig, da je lovostaj obustavljen?

Dugo putovanje u zaboravnu Jevropu. Evo da podsetimo staru izanđalu gospođu…

Preživeli smo mi i veće batine od ovih sa uprtim puščanim cevima. Pretrpeli smo i udarce od kojih ne ostaju vidljivi tragovi po telu. Nismo vam zaboravili Opterušu, Zočište, u crno zavijen Orahovac, Hoču, Prizren. Radonjićko jezero i Volujak su nam u svaku vijugu urezani. Pamtimo vam crne marame koje su naše žene morale da skidaju sa glava prolazeći kraj vaših punktova, da ne bi ste zaključili da su Srpkinje. I danas oplakujemo žeteoce, obezglavljene na pijaci od kasetnih bombi, malog Danila za kojeg se neko postrarao da se prvi i poslednji put vozi autobusom Niš-ekpsresa. Ne zaboravljamo vam ni brata i sestru Petroviće koje ste njihovom bakom ubili kod sela Ljupče, a ni trogodišnji Draganu Dimić kojoj ste otkinuli glavu u Nato agresiji. Imali bismo još da nabrajamo: upaljene kuće, porušene crkve, srknavljena groblja, zapaljenu letinu, pokradenu stoku, poljoprivrednu mehanizaciju, seču šuma, silom otetu imovinu, pretnje navodnim zločinima. Ništa vam to ne zaboravljamo, decu učimo da ne ogreznu u mržnji, ali da budu oprezni sa vama i ne veruju vam, ali iznad svega, da pamte.

Priznavali smo vam da je među nama bilo zločinaca, sudili smo im i mi, i vi i pravdoljubiva Jevropa. Ali vaših nema, nestali, isparili. Mislim na svedoke, dok zločince svakog dana gledamo u udarnim terminima… Čast izuzecima!

Sud je tu, al su jazavci i novinari u jazbini

A ko će na Kosovu (i Metohiji) da sudi i osuđuje krvnike i divljake, kojima smeta sve što počinje slovom “S?” Gde su miroljubivi građani, naše komšije? Gde su moje kolege novinari, gde su takozvani zaštitinici ljudskih prava? Ko će barem da osudi, ako ne i da uhapsi, one koji tuku puščanim cevima nenaoružane ljude dok sede na podu? Znam, ili barem želim da se nadam, da ih ima daleko više od piromana, zločinaca, mrzitelja i batinaša. Zašto se nisu oglasili? Ako se boje, razumem. “Strah očiju nema”, odavno rekoše naši stari, ali drage kolege novinari, pripadnici civilnog sektora, mogli ste barem da pozovete telefonom, sa pozivnim brojem, 383 ili 381, sasvim svejedno i da kažete da vam je žao.

Ako albanska politička elita i njihove divljačke horde batinaša smatraju da je Marko Đurić ugrozio njihov “vazdušni prostor”, ako misle da su ministri u kosovskoj vladi izdali nacionalne interese najnovije, ali nepriznate i nekompletne države Kosovo i Metohija, šta li su uradili novinari?

Sila po sedmoj sili Jevropi mora da se mili

Snimatelj Vladimir Milić, sa svojih tridesetak godina, pesnik u duši, samo je snimao. Radio je to što je i trebalo da radi, što je njegovo zanimanje i ništa više. Izgleda da je Tačijevim, Ramušovim, Bedžetovim ili ne znam čijim več falangama, smetalo što njegovo ime podseća na onogo drugog Vladimira Vladimiroviča. Da li su moje koleginice “državni neprijatelji broj jedan”, pa su ih “kosovski i metohijski zaštitinici mira i slobode” gurali uz sočne psovke? Ima li ikoga na Kosovu i Metohiji da me ubedi da je tako moralo?

Policija trenira strogoću, političari moralnu čistoću

A imali su policajci toliko drugog posla, osim da se šepure po Kosovskoj Mitrovici i da se u stilu, loše izrežiranog filma holivudske B produkcije, iživljavaju nad Markom Đurićem. Mogli su, recimo, da otkriju ko krade po srpskim selima u Metohiji i Pomoravlju, mogli su da pohvataju narkodilere koji se prostom deobom razmnožavaju kao bakterije, mogli su da uhapse sve one koji primaju mito u kosovskim institucijama.

Zamislite, mogli su i da otkriju uzurpatore srpske zemlje, prodavce tuđe imovine, da konačno procesuiraju ratne i posleratne zločince u svojim redovima. Mogli su, ali nisu.

Nekako s proleća uvek krene akcija

Možda se čišćenje sopstvene kuće ne smatra higijenom?! Možda i ovih sto i malo više hiljada Srba treba proterati?! Kao kod Alojza Stepinca, “trećinu ubiti, trećinu proterati, trećinu pokrstiti”. Ne ponovilo se nikada i nikome više, ni Stepinac, ni specijalne jedinice Kosovske policije.

Vrhunac cinizma je izjava vrlog nam kosovsko metohijskog premijera Ramuša Haradinaja, da je policija štitila suverenitet i zakon, jedino je pogrešila što je tukla ministra poljoprivrede u njegovoj Vladi, Nenada Rikala. “Gospodin Rikalo je pretučen, jer ga policija nije prepoznala”, reče Ramuš i ostade živ.

Koliko znam, Rikalo je pokazao i ministarsku legitimaciju. Problem je bio što nazovi “specijalci”, nemaju naviku da čitaju, koliko treba i koga da biju.

E sad zamislite situaciju u pravno uređenoj Evorpi. Specijalci upadnu na neki skup kome prisustvuju čak tri ministra vlade i jednog dobro isprebijaju. Da li je to definicija puča, meni liči da jeste, ali u surogat državi sve je surogat, zakon, premijer, policija pa tako i puč.

Dežurni analitičari i teoretičari, zavera i nepogrešivo dvolična Jevropa nisu ispali iz forme…

Čitav događaj na severu Kosovske Mitrovice podnela bih mnogo lakše da se ne pojaviše i moji sunarodnici sa zlurudim komentarima. Političari, novinari, članovi “humanističkih nevladinih organizacija”, “opletoše” po društvenim mrežama i u emisijima koje se bave samo napadima na svoju državu i narod, slatko su se smejali ovome o čemu sam pisala.

Ja ne razumem šta je bilo smešno, ali prepoznajem ljude koji se smeju tuđoj muci, ne shvatajući da je i njihova, koji osim sebe ne poštuju nikoga i kako reče jedan moj kolega skoro u svom blogu “misle da su neko, a ustvari su niko”. Ko se seća, veliki Bernard Rasel je ostavi generacijama jasnu misao:

“Osnovni problem sa svetom je što su budale previše samouverene, a pametni stalno u dilemi”.

I dok su svi analizirali spomenuti događaj, kada su mali ljudi mislili da ponize jedan narod i njegovu maticu, kada iz takozvane demokratske Jevrope pozvaše obe strane na uzdržanost, ja se zapitah, ko je druga strana?

Očekivala sam smenu ministra unutrašnjih poslova, istragu o tome ko je naredio maltretiranje nenaoružanih ljudi, premlaćivanje novinara, nečije, ma bilo čije, blago izvinjenje, osudu velikih sila. Ali, ako je 19 najjačih svetskih zemalja moglo da bombama ubija decu u kolevci, putnike i novinare, ubija pripadnike vojske i policije u svojoj zemlji, moje očekivanje je očigledno utopija.

Smene su ipak moguće. Erdoganovu „meku moć“ ne treba zanemariti

Ali, ne lezi vraže. Smeniše ministra unutrašnjih poslova “demokratskog i civilizovanog” Kosova i Metohije. Ramuš se ohrabri i oduze mu ministarsku legitimaciju, istu onakvu kakvu su mu prethodno srpski ministri vratili. Međutim, ne zbog divljanja na severu Kosova, ne zbog krađa u Metohiji, već zbog proterivanja turskih građana koji su umešani u puč protiv predsednika ove velike muslimanske zemlje. I opet se začu čuveni Bedžet Pacoli, poznatiji kao bivši muž pevačice Ane Okse, čiji najbliži članovi porodice trguju srpskom zemljom.

Pacoli je osudio potez svog premijera, a Erdogan, predsednik Turske, poruči dojučerašnjem prijatelju i “bratu”, Ramušu Haradinaju, da će platiti zbog toga. Koliko i u kojoj valuti, nije rekao, ali ko preživi, neka priča.

Informacije prema zaslugama

Uglavnom, Srbi su sada u kosovskom parlamentu u opoziciji, uz obećanje da će formirati Zajednicu srpskih opština 20. aprila, koju čekaju ili čekamo skoro pet godina.

Da li će do toga doći, ne znam, da li će suzavac opet biti oprobano sredstvo i prethodnica batinjanju i hapšenjui to ne znam, a verujem ni vi, dragi moji čitaoci. Predlažem da pitamo Dušana Janjića, koji je čas političar, čas analitičar, čas predstavnik civilnog sektora, čas pozer koji stiska ruku Ramušu Haradinaju. Ili da pitamo neke moje nazovi kolege. Možda je neka informacija došla od njih, ko zna? Imaju oni svoje zasluge, pa dobijaju ekskluzivne informacije.

Svako zašto ima svoje zato…

Postoje dve dobre stvari koje smo saznali posle slučaja “Divljanje na severu Mitrovice”. Prvo, saznali smo da u ovoj Vladi Kosova i Metohije, u kojoj je Srpska lista bila koalicioni partner nadaleko poznatim: Ramušu, Hašimu, Bedžetu i još nekima, nije prihvaćen nijedan od 84 amandmana na pojedine zakonske propise u Skupštini Kosova i Metohije. Drugo, pojedini čuveni Srbi pokazaše da im osim sopstvenog džepa i prodaje dedovine, ništa drugo nije važno.

“Ne pada sneg da pokrije breg, već da svaka zverka pokaže svoj trag”.

Gde nestade konkurs?

I ovde bih ja završila svoje viđenje protekle nedelje. Konkurs o dodeli subvencija nevladinim organizacijama i udruženjima koja se bave kulturom, omladinom i sportom u opštini Gračanica nije se pojavio ili se pojavio… ili se nije pojavio… znate onu čuvenu repliku „čini mi se da sam videla cica macu“.  Pojavi se konkurs na zvaničnoj stranici opštine Gračanica, pa nestade, pa se opet pojavi dan uoči poslednjeg roka za konkurisanje. Čas ga vidiš, čas ne vidiš. Sve me ovo navodi na sumnju da su u našoj nikad bolje uređenoj lokalnoj samoupravi, pored toliko savetnika angažovali i čuvenog Hudinija za pravno mađioničarsku pomoć.

Nema veze, od formiranja opštine Gračanica, lokalna vlast je imala svoje miljenike koje je pomagala, subvencijama, zapošljavanjem, stanovima. Što bi sada bilo drugačije, pitam se?!

I da ne biste ni vi, poštovani čitaoci, a ni ja izgubili optimizam koji nam je i te kako potreban, završiću mudrošću jednog od najpametnijih Srba, Ive Andrića:

“Dok god ima mraka, ima i svanuća”.

I još bih dodala: spasićemo se samo ako na prodaju nije kuća…