Васкршњи Уторак у Грнчару и Врбовцу

Посебно лепо и весело, Васкршњи Уторак се прославља у селима Врбовац и Грнчар код Косовске Витине. У ова два места горње Мораве, како се назива крај у горњем току Биначке Мораве, мештани и даље обележавају „бабе и деде“, обичај који подсећа на „машкаре“, којим се означава крај дуге зиме и долазак лета.

Коло се заиграло на сред села, Фото: ГрачаницаОнлајн

Све што је здраво и право, младо и старо, изашло је данас на улицу, у центар села, да уз игру и песму обележи „бабе и деде“, стари обичај који се на Васкршњи Уторак традиционално приређује у Грнчару, Врбовцу и нешто удаљенијем Бинчу.

Поворка маскираних обично креће из старе воденице на крају села, у којој се мушки преоблаче, максирају, шминкају, и такви крећу међу сељане да их плаше и увесељавају,

Маскирани момци, потоварени на трактор, који су за ову прилику окитили српском заставом, хватају се у коло, које су прво повеле младе девојке и снаше.

Фото: ГрачаницаОнлајн

Када се прво коло заврши, следеће, са ситом у руци поведе маскирана баба, до ње игра деда, а онда сви маскирани редом. У игру се радо укључују и остали мештани Грнчара. Када баба одигра коло, обилази редом све који су се окупили да гледају овај спектакл, тражићи да је дарују ситним парама. Онога ко при себи нема ситнине момци из бабиног окружења прскају водом или бацају у мали шанчић са водом.

„бабе и деде“ стари обичај који се негује у селима Горње Мораве

„Од кад памтим за себе и откад сам дошла у ово село, овај обичај се увек одржвао на трећи дан Велигдана“ прича нам Цвета Станковић. Каже да је и раније много народа излазио на сокак да поздрави маскиране.

Цвета и њене комшинице изашле на порту да гледају обичаје, Фото: В. Ћуп, ГрачаницаОнлајн

„Тако је било у старо време, то нам је била једина забава, прича времешна Цвета, ослањајући се на штап који су јој, каже, наметнуле година, а на плећима их носи укупно 77.

Док се свира чувена Гиланка, традиционално коло које се везује за овај крај, у оро се са маскираним момцима хватају и остали мештани. Читава фешта, подсећа на машкаре, које најављују крај зимског периода и долазак летњег, завршава се када се баба, наводно, породи.

Обичај се везује за родну годину. Мештани Грнчара кажу „да буде берићета у пољу у тору, обуру и у селу, да се деца рађају и не одлазе са огњишта“!

Фото: ГрачаницаОнлајн
Врбовац, прасе на ражњу и тробојка: „Да се зна да смо Срби“

Из Грнчара, чисто српског села које броји више од 300 становника, „машкаре“ настављају пут до Врбовца, пар километара удаљеног села, које се сместило у плодној долини крај Биначке Мораве.

У Врбовцу, на сред села, група мештана окупљена око прасета на ражњу прославља последњи дан Васкрса и дочекује машкаре из Грнчара.

После дугог поста најбоље се омрси уз прасетину, Фото; ГрачаницаОнлајн

Окупљени око заруменелог прасета, које један мештани окреће, док други премазује посебном мешавином масти и пива, збијају шале уз незаобилазну ракију и пиво. Изнад њих на крову вијори се пободена српска тробојка.

„Јел видите заставу“?, кажу док нас нуде ракијом за добродишлицу, „Тробојка је ту да се зна да сте у српско село дошли… ајде сада да наздравимо!“, у глас говоре Врбовчани.

Срећко Којић представник Срба из овог места каже да је пре двадесетак дана ступио на ту дужност, али својим мештанима, уз Васкршњу честитку, поручује да ће се трудити да им побољша и олакша живот.

„Проблема је пуно, од тога да нема посла за младе, због чега они одлазе из села, преко нерешених социјалних случајева који се гомилају, па све до тога, да овај народ одавде, вредан и радан, нема где и коме да испоручи или прода оно што произведе на својим пољима“, прича Којић.

Срећко Којић, представник села, Фото. В. Ћуп, ГрачаницаОнлајн

Којић наглашава да се све може решити слогом и стрпљењем, а своје сународнике позива да не одлазе са дедовине.

Док нам је представник села ово причао, преко пута нас су локални музичари већ намештали озвучење. Ускоро ће и овде да стигну „бабе и деде“ из Грнчара, ваља их дочекати песмом и колом. Наставља се игранка у селу које броји близу 900 српских домаћинстава.

Црква Св. Димитрија у Врбовцу, Фото: В. Ћуп, ГрачаницаОнлајн

У књигама је остало уписано да је наш познати песник Милан Ракић, у време док је био српски вицеконзул у Приштини, написао извештај Београду како су Арнаути „6. јула 1907. године обили цркву у Врбовцу. „Све иконе покршили и поломили, хаљине свештеничке и књиге поцепали, сребрне ствари као крстове и путир и друго однели са собом и на тај начин опустошили цркву“.

После  овога, око цркве је подигнут велики зид, којим је и данас црква Светог Димитија у селу опасана.

Од мештана смо сазнали и причу како је село добило име. Кажу да су у турско време Арнаути са Турцима у потпуности спалили село. Када се избегли српски живаљ вратио, затекли су голу пољану, рушевинее и само једну врбу.

Преживела је врба, остао је Врбовац и Врбовчани да и данас сведоче о свом селу, богатој традицији и историји на коју су посебно поносни, а нема ни једног разлога да буде другачије.

Иван Миљковић