Од дедовине не смеш да бежиш!

Ради деце сам морао да одем из Витине, били смо потпуно у албаснком окружењу“, правда нам се Зоран, иако га нико не окривљује што је, како би сачувао породицу на окупу, а главу на раменима, пре 19 година напустио родну Витину.

Поред своје и братовљеве куће, у близини Aутобуске станице у Витини, Зоран Пирић (43), годинама живи као подстанар у оближњeм Врбовцу. Овде је пребегао са породицом, женом и двојицом синова, који су у међувремену стасали у момке, позавршавали школе и оженили се.

„Да вам право кажем,  да смо само жена и ја не би ме било страх да останем, али имам два мушка детета. Не би нас оставили на миру. Ради деце сам морао да одем из Витине, били смо потпуно у албаснком окружењу“, правда нам се Зоран, иако га нико не окривљује што је, како би сачувао породицу на окупу, а главу на раменима, пре 19 година напустио родну Витину.

Витина, Фото: В. Ћуп, ГрачаницаОнлајн

Зоранов брат са својом породицом живи у Швајцарској, а он се негде пред НАТО бомбардовање уселио у новосаграђену кућу.

Имао је, прича, велике планове, желео да сваки спрат на кући посебно опреми синовима. Међутим, живот не игра по правилима које човек диктира. Судбина је породици Пирић другачије поделила карте.

„Само 25 ноћи смо заноћили у својој новој кући и већ смо морали да бежимо“, прича Зоран.

Каже да су му у почетку комшије Албанци, староседеоци, пазили на кућу, али, како је време одмицало, ни они више нису могли да је сачувају.

Биле су то страшне послератне године, када је било опасно бити Србин, а још ризичније помагати Србима. Пристизале су нове групе Албанаца из Македоније и Албаније, које су се убрзано насељавале у Зорановом комшилуку.

„Никог ту више нема од старог комшилука. Нове комшије су одмах почеле да скидају врата и прозоре са куће и односе, говори нам Зоран док му се чело бора у љутњи. Онда се његово лице наједном озари и он проговори:

„Ма нека носе све, неће се усрећити од тога, само нек је мени породица на броју!“

Пирић Зоран, Фото: В. Ћуп, ГрачаницаОнлајн

Испод набораног чела, једва уочљиве, смеђе Зоранове очи, поглед није тужан, више  личи на поглед човека у коме се много горчине и жучи накупило.

„ 17 година сам овде, станујем приватно, плаћам кирију 50 евра месечно и за све ове године нико се није окренуо да ме пита, имам ли, могу ли? Да ме бар неко од представника власти упитао, онако људски: Како си бре, Зоране, можеш ли?… Ништа друго… ништа ми друго и не треба, прича огорчено Зоран.

Двема огрубелим рукама придржава бицикл, уз помоћ кога се ,каже, креће по Врбовцу.

„Са ове две руке и једном мотиком ја сам децу одшколовао. На надницу и жена и ја, не зна се колико смо туђих њива окопали да би за децу стекли“.

У једном тренутку му се чело поново набора па каже:

„Снагу остависмо окопавајући туђу земљу, а моја седи јалова у Витини, не смем да је обрађујем, а то ми најтеже пада.

Православна црква у Витини, Фото: В. Ћуп, ГрачаницаОнлајн

И 19 година после рата, Зоран нерадо одлази у родну Витину, једино за задушнице када обилази гробове родитеља и рођака.

„И кад прођем центром, окрећем главу у страну, не могу да гледам у правцу своје куће. Заигра ми нешто у грудима, крв ми удари у образе, а срце оће да ми искочи“, прича Зоран и наставља:

„Толику снагу и зној сам уградио у ту кућу, знам сваку циглу коју је моја рука озидала, а ево не могу да живим у њој“, говори мрштећи се, а онда наједом, као кад човек нешто важно жели да саопшти, подиже прст у ваздух и гласно изговори:

„Е, нећемо вала, нећемо да им продамо куће, ни брат ни ја,  долазили су да питају.  Али не дам! Кад не могу да живим на своме, неће га ни они!“

Потом поставља питање:

„А, коме да оставим гроб оца и мајке? Сваке задушнице идем и чистим гробове,  неколико споменика у гробљу су порушили, али ми смо их подигли“, прича Зоран Пирић.

У Витини, градићу који је смештен у равничарском  делу Косовског Поморавља, на пола пута између Гњилана и Урошевца, данас живи једва двадесетак Срба. Некада их је било близу пет хиљада.

Овај средовечни човек, коме су живот и године изрезбариле чело, не губи наду. Синови су се пооженили, један чак и завршио Факултет за физичку културу, има две снаје, даће Бог да дочека и унуке.

Фото: В. Ћуп, ГрачаницаОнлајн

Уници ће, вели овај рођени Витинац, који је силом прилика постао Врбовчанин, да знају, ако он није могао, да они поврате и сачувају своју дедовину.

„ Дедовина није мала ствар, то вам је скупа реч, од ње не смеш да бегаш“, рече Зоран, махну  руком дајући нам знак да је рекао све што је имао,  попе се на свој стари бицикл и оде…

Иван Миљковић