Od dedovine ne smeš da bežiš!

Radi dece sam morao da odem iz Vitine, bili smo potpuno u albasnkom okruženju“, pravda nam se Zoran, iako ga niko ne okrivljuje što je, kako bi sačuvao porodicu na okupu, a glavu na ramenima, pre 19 godina napustio rodnu Vitinu.

Pored svoje i bratovljeve kuće, u blizini Autobuske stanice u Vitini, Zoran Pirić (43), godinama živi kao podstanar u obližnjem Vrbovcu. Ovde je prebegao sa porodicom, ženom i dvojicom sinova, koji su u međuvremenu stasali u momke, pozavršavali škole i oženili se.

„Da vam pravo kažem,  da smo samo žena i ja ne bi me bilo strah da ostanem, ali imam dva muška deteta. Ne bi nas ostavili na miru. Radi dece sam morao da odem iz Vitine, bili smo potpuno u albasnkom okruženju“, pravda nam se Zoran, iako ga niko ne okrivljuje što je, kako bi sačuvao porodicu na okupu, a glavu na ramenima, pre 19 godina napustio rodnu Vitinu.

Vitina, Foto: V. Ćup, GračanicaOnlajn

Zoranov brat sa svojom porodicom živi u Švajcarskoj, a on se negde pred NATO bombardovanje uselio u novosagrađenu kuću.

Imao je, priča, velike planove, želeo da svaki sprat na kući posebno opremi sinovima. Međutim, život ne igra po pravilima koje čovek diktira. Sudbina je porodici Pirić drugačije podelila karte.

„Samo 25 noći smo zanoćili u svojoj novoj kući i već smo morali da bežimo“, priča Zoran.

Kaže da su mu u početku komšije Albanci, starosedeoci, pazili na kuću, ali, kako je vreme odmicalo, ni oni više nisu mogli da je sačuvaju.

Bile su to strašne posleratne godine, kada je bilo opasno biti Srbin, a još rizičnije pomagati Srbima. Pristizale su nove grupe Albanaca iz Makedonije i Albanije, koje su se ubrzano naseljavale u Zoranovom komšiluku.

„Nikog tu više nema od starog komšiluka. Nove komšije su odmah počele da skidaju vrata i prozore sa kuće i odnose, govori nam Zoran dok mu se čelo bora u ljutnji. Onda se njegovo lice najednom ozari i on progovori:

„Ma neka nose sve, neće se usrećiti od toga, samo nek je meni porodica na broju!“

Pirić Zoran, Foto: V. Ćup, GračanicaOnlajn

Ispod naboranog čela, jedva uočljive, smeđe Zoranove oči, pogled nije tužan, više  liči na pogled čoveka u kome se mnogo gorčine i žuči nakupilo.

„ 17 godina sam ovde, stanujem privatno, plaćam kiriju 50 evra mesečno i za sve ove godine niko se nije okrenuo da me pita, imam li, mogu li? Da me bar neko od predstavnika vlasti upitao, onako ljudski: Kako si bre, Zorane, možeš li?… Ništa drugo… ništa mi drugo i ne treba, priča ogorčeno Zoran.

Dvema ogrubelim rukama pridržava bicikl, uz pomoć koga se ,kaže, kreće po Vrbovcu.

„Sa ove dve ruke i jednom motikom ja sam decu odškolovao. Na nadnicu i žena i ja, ne zna se koliko smo tuđih njiva okopali da bi za decu stekli“.

U jednom trenutku mu se čelo ponovo nabora pa kaže:

„Snagu ostavismo okopavajući tuđu zemlju, a moja sedi jalova u Vitini, ne smem da je obrađujem, a to mi najteže pada.

Pravoslavna crkva u Vitini, Foto: V. Ćup, GračanicaOnlajn

I 19 godina posle rata, Zoran nerado odlazi u rodnu Vitinu, jedino za zadušnice kada obilazi grobove roditelja i rođaka.

„I kad prođem centrom, okrećem glavu u stranu, ne mogu da gledam u pravcu svoje kuće. Zaigra mi nešto u grudima, krv mi udari u obraze, a srce oće da mi iskoči“, priča Zoran i nastavlja:

„Toliku snagu i znoj sam ugradio u tu kuću, znam svaku ciglu koju je moja ruka ozidala, a evo ne mogu da živim u njoj“, govori mršteći se, a onda najedom, kao kad čovek nešto važno želi da saopšti, podiže prst u vazduh i glasno izgovori:

„E, nećemo vala, nećemo da im prodamo kuće, ni brat ni ja,  dolazili su da pitaju.  Ali ne dam! Kad ne mogu da živim na svome, neće ga ni oni!“

Potom postavlja pitanje:

„A, kome da ostavim grob oca i majke? Svake zadušnice idem i čistim grobove,  nekoliko spomenika u groblju su porušili, ali mi smo ih podigli“, priča Zoran Pirić.

U Vitini, gradiću koji je smešten u ravničarskom  delu Kosovskog Pomoravlja, na pola puta između Gnjilana i Uroševca, danas živi jedva dvadesetak Srba. Nekada ih je bilo blizu pet hiljada.

Ovaj sredovečni čovek, kome su život i godine izrezbarile čelo, ne gubi nadu. Sinovi su se pooženili, jedan čak i završio Fakultet za fizičku kulturu, ima dve snaje, daće Bog da dočeka i unuke.

Foto: V. Ćup, GračanicaOnlajn

Unici će, veli ovaj rođeni Vitinac, koji je silom prilika postao Vrbovčanin, da znaju, ako on nije mogao, da oni povrate i sačuvaju svoju dedovinu.

„ Dedovina nije mala stvar, to vam je skupa reč, od nje ne smeš da begaš“, reče Zoran, mahnu  rukom dajući nam znak da je rekao sve što je imao,  pope se na svoj stari bicikl i ode…

Ivan Miljković