Клокот: Остала само сиротиња и богаташи

Фото В. ЋУП; ГрачаницаОнлајн: Клокот

Када негде на половини магистралног пута Гњилане – Урошевац уђете у општину Клокот, уочићете два света. Велелепна здања подигнута последњих година, у власништву Албанаца, али и понеког Србина и одмах поред њих, оронуле куће старе више од двадесет, тридесет, чак и стотину година, чији су власници Срби, али и по која албанска породица. Клокот, општина у којој нема средњег слоја, у којој живе само сиротиња и богаташи, у којој Срби продају куће и имања, а Албанци купују.

Фото В. ЋУП; ГрачаницаОнлајн: Клокот, старо и ново

Тиха промена етничке структуре у општини

У овој општини, Албанаца има близу 1.500, а Срба безмало 3.500. Иако тренутно Срби чине већину, по мишљењу мештана са којима смо разговарали, етничка структура се мења и како нам рекоше у Врбовцу: “На следећим изборима, Албанци ће да буду већина”. На питање, како и зашто, спуштају погледе. Кажу да Срби одлазе, посебно млади, посла нема, имања се продају, а и Срби су се поделили по политичкој основи.

“Није за причу”, каже педесетогодишња мештанка.

Фото В. ЋУП; ГрачаницаОнлајн: Божидар Дејановић, градоначелник општине Клокот

Градоначелник Божидар Дејановић, који је на челу општине тек три месеца, каже да постоји опасност од промене етничке структуре, али да се то неће десити за његовог мандата.

“Постоји опасност да општина Клокот не буде већински српска, али то зависи од нашег рада. Зато ћемо ми већ на следећој седници Скупштине општине предложити да се донесе одлука којом ћемо да забранимо да се граде објекти у пољопривредној зони. Већ сам издао налог да се такав предлог одлуке припреми. Додаће се додатна клаузула где ће моћи да се гради, искључиво са дозволом градоначелника и уз сагласност Скупштине”, каже Дејановић и додаје да локална самоуправа мора да стане на пут промени етничке структуре, али и дивљој градњи.

Иначе, улазећи у Клокот, пролазећи кроз само две улице, на осам места смо запазили огласе “кућа на продају” и “земља на продају”.

Фото В. ЋУП; ГрачаницаОнлајн: Клокот, куће на продају

Градоначелник Клокота Божидар Дејановић тврди да су међуетнички односи у општини на чијем је челу, добри, а да инцидената нема, тврде и наши саговорници, и Срби и Албанци, које смо углавном нашли на њивама, где је пролећна сетва у пуном јеку. Нема дружења као некада, али полако се “отапа лед”, како каже један четрдесетогодишњи мештанин Клокота.

“Због грађана је мој тим свакодневно на терену, као и ја лично. Разговарамо са њима, они нам износе своје проблеме и потребе. Разговарамо и са Србима, и Албанцима, у тиму су и Срби, и Албанци и све се записује шта људи говоре, како би се идентификовали проблеми.  Не можемо свима да помогнемо, не можемо да решимо свима проблеме, али где највише гори, тамо гасимо. Само тако мислим да можемо напред”, рекао нам је градоначелник Дејановић.

Општина Клокот у Горњој Морави, како мештани зову свој родни крај, формирана је по Ахтисаријевом плану и почела са радом 8. јануара 2010. године, на основу Закона о децентрализацији. Обухвата насељена места Клокот, Грнчар, Врбовац и Могила. У општинској администрацији је запослено око 30% Албанаца, има неколико Рома, а остали запослени су Срби. Три жене су на местима директора општинских одељења, од тога, две Албанке.

Фото В. ЋУП; ГрачаницаОнлајн: зграда општине Клокот

Срби и Албанци у Клокоту живе једни поред других. Иду у одвојене школе, Албанци по програму Министарства просвете Косова, док српске школе функционишу у систему Републике Србије. Такође, у општини постоје и два здравствена система.

Бања приватизована, мештани остали без пута

У разговору са Србима углавном слушамо да нема посла, али и да се помоћ, новчана и материјална, која долази и од српских, и од косовских институција, неравномерно дели. Албанци пак говоре да Влада у Приштини нема стратегију за развој пољопривреде и да је приватизација бањског комплекса у Клокоту лоше урађена. Жале се да нови власници лечилишта запошљавају раднике на одређено време: први месец им не плаћају, а после три месеца их отпуштају, онда примају нове и тако у круг.

“Ја живим у стамбеној згради која је изграђена седамдесетих година. Од како знам за себе, имали смо пут којим смо из наших гаража излазили на улицу. Сада је власник бањског комплекса “Нона Наилле” направио хотел на путу И немамо излаз. То нема нигде у свету. Жалили смо се и општинској и инспекцији у Приштини, али ништа, остали смо без пута”, прича нам старији Албанац који није желео да се представи.

Фото В. ЋУП; ГрачаницаОнлајн: Клокот, са новом зградом затворила пут

Ову причу нам потврђује и Миљаим Имери, кога смо срели у једном кафићу у близини бање.

“Овде у бањском комплексу, испред зграде у којој живим, узео нам приватник пут. Пут је затворен, замислите. Када је приватизована бања, онда нам је и пут затворен. Пут нису могли да купе, али је затворен. Сада су почели ови из општине нешто нешто да раде, да сређују. Ваљда ће бити добро, иначе овако немамо елементарне услове. И поред свега, некако се сналазимо“, каже Миљаим, напомињући да је важно да нема међуетничких проблема и инцидената.

Миљаим Имери има и поруку за локалну самоуправу.

Фото В. ЋУП; ГрачаницаОнлајн: Миљаим Имери, Клокот

“Иако знам да општина није место где могу да се стварају радна места, поручујем им да се потруде, да направе неке кораке да се запосле људи, како не би одлазили у иностранство. Има малих промена, сада су и Албанци више запослени, па зато верујем и оптимиста сам да ће завршити тај посао како треба”, закључује Имери.

Млади Албанци, али и Срби из овог краја, масовно одлазе у земље Западне Европе, “у азил”, како кажу. Немају стрпљења као њихови родитељи. Некоме се „посрећи“, па тамо остане, некога депортују назад. Питамо, ако је ситуација тако лоша, одакле овако велике и лепе куће, модерни хотели?  Одговорају да је све то изграђено новцем чланова породица који су одавно у иностранству, али “зидови се не једу”, додају.

Запослени у бањским комплексима, нису хтелу пред камеру, као ни руководиоци. Једино што су нам допустили, јесте да снимамо у бањском парку.

Благородна земља, а пољопиривредници у кризи

Фото И. МИЉКОВИЋ; ГрачаницаОнлајн: Зоран Трајковић, Клокот

Зоран Трајковић, клисар у цркви Светог Петра и Павла у Клокоту, обрађује и два хектара земље. Каже да перспективе за младе нема, како за Србе, тако и за Албанце.

„Ипак, мора да се ради, па исплатило се или не. Али за Србе је проблем пласман. Имамо шљива, малина, јагода, поврћа, али нема коме да се прода”, каже Трајковић и додаје да млади Срби иду у Београд на курсеве немачког, па после одлазе у Немачку, неки чак и у Луксембург.

Клокот лежи на води, а нема воде за пиће

Дејан Влајковић, представник села Клокот, тврди да нова општинска администрација почиње озбиљно да решава проблеме својих суграђана, наглашавајући да је најважније да нема инцидената, да се Албанци и Срби друже и да покушавају да забораве све ружно што се догодило у ратним и послератним годинама.

“Нема никаквих међуетничких проблема када су у питању односи између Срба и Албанаца. Односи су добри, дружимо се са Албанцима, идемо по њиховим кафићима, они долазе у наш. Овде није било великих проблема, нити размирица”, каже Влајковић, додајући да су заједнички проблеми свих становника у општини Клокот, незапосленост и комуналије, а понајвише недостатак пијаће воде.

“Међутим оно што нас храбри, јесте да се на томе доста ради”, додаје Влајковић, а ми  размишљамо, како село које лежи на води нема пијаћу воду?

“Оспособили смо водоводну пумпу у Могили, у делу одакле се већином водом снабдевају Албанци, али и Срби, а сада радимо на томе да и Клокот добије воду”, одговара градоначелник Дејановић, обећавајући да ће врло брзо решити тај проблем.

Фото В. ЋУП; ГрачаницаОнлајн: Зоран Трајковић, Клокот

Могилу одржала сиротиња

Из Клокота, са магистралног пута према Витини, скрећемо у Могилу, мешовито село надалеко чувено по производњи купуса, кромпира, паприке и парадајза. Пољопривредом се овде баве и Срби и Албанци. Кромпир је, хвале се Могилани, најбољи и најквалитетнији у свету, али ипак имају проблем да га продају. Срби кажу да немају коме, а Албанци да нису задовољни ценама које добијају од трговаца.

Фото В. ЋУП; ГрачаницаОнлајн: село Могила

Исмаиљ Адеми обрађује око пет хектара земље, у пластиницима производи више од 25.000 расада паприке и парадајза, који продаје, али производи и парадајз, и паприку. Све је органско, прича и открива нам да је у пољопривредној производњи најважније да “никада не лажете муштерије”.

“Општина Клокот није до сада давала субвенције пољопривредницима. Министарство пољопривреде даје по 150 евра по хектару, али то је мало и држава то после врати преко цена производа које морамо да купимо. Плаћамо уље као да живимо у Немачкој. Али, да се ради – мора”, каже Исмаиљ, коме велики проблем представља и увоз пољопривредних производа на Косово, док домаћи производи остају непродати.

Фото В. ЋУП; ГрачаницаОнлајн: Исмаиљ Адеми, Могила

Хакија Арифија смо срели на њиви. Управо је завршио тањирање повеће парцеле на којој планира да посеје кукуруз. На четири хектара сеје кукуруз и пшеницу. Од производње кромпира је одустао јер се, како каже, никако не исплати.

“Потребна је велика производња кромпира да би се свела позитивна рачуница, а тржишта нема. Од земље данас не може да се живи. Ако кукуруз и пшеница не дају принос више од 5.000 килограма по хектару, не можемо да покријемо ни уложено. Ни држава, ни општина не брину о сељаку”, закључује старина, који додаје да земљораднику ни склопљен уговор са откупљивачима не гарантује да ће се роба продати.

Фото В. ЋУП; ГрачаницаОнлајн: Хаки Арифи, Могила

Директорка општинског одељења за пољопривреду Доронтина Реџепи, слаже се да пољопривредници имају великих проблема, па их позива да се обрате њој лично и запосленима у општини, а да ће ново општинско руководство учинити све како би им помогли.

“Ми смо обећали пољопривредницима да ћемо им у овом мандату помоћи више. Дакле, поред субвенција и бесповратних средстава, које ће одвојити Министарство пољопривреде, општина ће такође помоћи субвенцијама и мислим да ће бити задовољни”, обећава Доронтина.

Фото В. ЋУП; ГрачаницаОнлајн: Доронтина Реџепи, Директорка општинског одељења за пољопривреду

Четворочлана породица Симић из Могиле, сестра и тројица браће, Маја, Ивица, Љубиша и Саша, живе у 40 квадрата, у кући старој више од 100 година, одмах преко пута сеоске цркве. Земље немају, само окућницу у којој су направили леје и саде поврће за своје потребе.

“Живимо од социјалне помоћи, некада идемо у надницу, сналазимо се некако, али тешко. А нису задовољни ни ови који имају већа имања. Мислимо да останемо у Могили ако можемо, ако не, шта ћемо. Иначе, ми гледамо само у Србију, а овим косовским институцијама и верујемо и не верујемо. Час добро, час лоше, али више лоше раде за нас. Како ко дође на власт, запошљава и помаже своје”, каже Ивица Симић.

Фото В. ЋУП; ГрачаницаОнлајн: Ивица Симић, Могила

Од богатијих Срба из Могиле нико није хтео да разговара са нама. Кажу у пролазу да је све речено, ма шта то значило. Док смо покушавали да убедимо једног већег произвођача да нам нешто каже о животу у Могили, срели смо Драгана Ђокића, који је 2003. године, био рањен. Подиже рукав и показује где му је метак пробио руку. Питамо га, како је живети у Могили?

“Ко је газда, живи добро, имају куће по Србији, а сиротиња, Бога ми, тешко. Ко зна шта би било са овим селом да није сиротиње. Сиротиња га је одржала”, каже Драган, али не огорчено. Онако уз тужан осмех, гледајући у даљину.

Фото В. ЋУП; ГрачаницаОнлајн: Драган Ђокић, Могила

Десетак дана пре нашег доласка у села у општини Клокот-Врбовац, овај крај је посетио и министар за заједнице у повратак у оставци Далибор Јевтић. Обећао је мештанима максималну помоћ, посебно сиромашним. Јевтић је такође поручио да ће обезбедити услове да све што мештани овог краја произведу, могу и да продају.

Врбовац, куће и локали на плодним ораницама

На Могилу се наставља село Врбовац, са скоро 900 становника који кажу да овде животаре. До рата је село било насељено искључиво Србима, а сада се и земља у атару и куће на ободима полако продају. Већ се седам албанских породица доселило из Македоније, а на некада плодним њивама врбовачког атара, никли су локали и бензинске пумпе.

Фото В. ЋУП; ГрачаницаОнлајн: село Врбовац, новоизграђене куће

Ненад Вујић каже да живи са Албанцима, да су му прве комшије и да нема међусобних провокација.

“Често заједно попијемо кафу и чај, разговарамо. Имају и они проблема”, каже Ненад.

Зоран Митровић из Врбовца пак тврди да је разочаран јер је близу 30 хектара шуме у власништву Срба узурпирано од стране комшија Албанаца, а да је њему лично узурпирано два хектара.

“Забринути смо јер већ 20 година не смемо у своју шуму. Сву су нам је посекли и продају нам дрва из наше шуме”, додаје Трајковић.

Фото В. ЋУП; ГрачаницаОнлајн: село Врбовац, прослава трећег дана Ускрса

У селу Врбовац смо били на трећи дан Ускрса, када је све врвело од младих и деце. Међутим, мештани кажу да ће пола њих да се врати у градове централне Србије, одакле су дошли да у родном крају прославе највећи хришћански празник.

Али у Врбовцу се и гради. Две породице ће добити нове куће, а домаћини нам кажу да им куће подиже држава Србија.

Фото В. ЋУП; ГрачаницаОнлајн: село Врбовац, новоизграђене српске куће

Четрдесетдвогодишњи Станко Којић, који са супругом и четворо деце живи у Врбовцу, каже да не жели никакву помоћ, нити социјалу.

“Не тражим помоћ, млад сам и здрав, способан сам да радим, али немам где и немам чиме. Ја сам лимар, мајстор сам, али посла има када је пролеће и лето. А и да имам боље машине и алат, било би боље”, каже Станко, показујући нам до пола изграђену кућу, делом од кредита који је подигао, а делом од помоћи организације “Срби за Србе”. Градња је стала јер брачни пар Којић, обоје незапослени, немају чиме да је наставе.

Фото В. ЋУП; ГрачаницаОнлајн: Станко Којић, Врбовац

У Врбовцу се налази и Народна кухиња, коју је основала Епархија рашко-призренска, смештена у згради у црквеном дворишту. Дневно се спрема више од 260 оброка и пече хлеб за исто толико домаћинстава, за Србе из села у општини Клокот – Врбовац и десетак преосталих Срба из села Бинач, у општини Витина.

Мештани имају притужбе и на неке од корисника Народне кухиње.

“Има старачких домаћинстава чија су деца запослена по Србији а овде имају земљу која би могла да се обрађује. Нека дају земљу цркви, па да се обрађује, да се на њој нешто производи, па нека онда иду на казан”, каже један мештанин који је желео да остане анониман.

Сачекали смо расподелу оброка Народне кухиње и уз негодовање запосленог који је делио храну, ипак снимили тај тужни ред деце и сиромашних. Да човек не поверује да смо у срцу Европе и у 21. веку.

Фото В. ЋУП; ГрачаницаОнлајн: расподела оброка Народне кухиње у селу Могила

У Врбовцу ради у истој згради основна и средња школа. Основну, која носи име првог учитеља у Врбовцу, Марка Рајковића, похађа 160 ђака, а средњу близу 250. Албанска деца имају своје школе и ретко се срећу са српским вршњацима.

Албанци из Врбовца нису желели да разговарају са нама, па смо потражили представника села. Питали смо га како живе његови суграђани, има ли проблема, има ли међуетничких инцидената, зашто Срби продају?

“Највећи проблем је запошљавање. Жалосно је да омладина одлази. Ко има новац, иде у иностранство, ко нема, иде у Србију. Нико не врши притисак на Србе да продају. Ко продаје, продаје из свог интереса, мисли да овде нема будућности. Није тачно да ми овде имамо притисак од стране комшија Албанаца“, каже Којић, чија су деца у Смедереву, а он је, како каже, решен да остане у свом родном крају.

Фото В. ЋУП; ГрачаницаОнлајн: Срећко Којић, представник села Врбовац

Грнчар, добро живе они који су се снашли

Село Грнчар се наслања на Врбовац, улице су асфалтиране, има старих и оронулих, али и нових, лепих и модерних кућа. У Грнчару живе само Срби, а Грнчарани наводе да и из овог места млади одлазе јер посла нема, а политичари не чине довољно како би помогли да Срби опстану на овим просторима.

Фото В. ЋУП; ГрачаницаОнлајн: село Грнчар

Испред једне капије или порте, како кажу Моравци, нашли смо три жене како разговарају, очекујући сеоску традиционалну манифестацију “Баба и деда”, нешто налик машкарама, обичају који се у многим крајевима организује у част доласка пролећа. Седамдесетседмогодишња Цвета Станковић, Снежана и Славица Јеринић, које су прешле педесету, пристају да разговарају са нама. Кажу да су болесне, али више огорчене.

“Само онај ко је под крушком, једе крушке”, каже Цвета, алудирајући на везе и везице приликом запослења, поделе субвенција или хуманитарне помоћи и додаје: “Нема шансе да се омладина врати, нема будућности ако држава Србија не учини нешто. Потребно је да Влада Србије отвори нова радна места, да контролише расподелу новчане помоћи коју шаље. Помоћ добија само онај ко има некога, а помоћ,осим Србије, дају и косовске институције. Одлазе људи, земља се продаје. Она земља која није продата у нашем атару, запуштена је, нико је не ради.”

Фото В. ЋУП; ГрачаницаОнлајн: Цвета Станковић, Грнчар

“Лекови скупи, муж има само минималац, син не ради, неожењен”, читамо са усана Снежани Јеринић, која не може да прича јер је оперисала тумор. Сличне приче, као код већине мештана овог села.

“И Албанци живе лоше, само мали део има, они који су се снашли”, прокоментариса Цвета Станковић, онако, као да прича сама са собом. Питамо, шта значи “снашли”?

“Па данас се исплати само политика. Ко је ушао у политику, тај живи добро. Радника и сељака нико не гледа”, одговара нам Цвета.

Фото В. ЋУП; ГрачаницаОнлајн: свакодневица старијих мештана села Грнчар

Док напуштамо општину Клокот, размишљајући о бака Цветиним речима, посматрамо моравску равницу, пространу, чисту и родну, на којој се смењују ливаде и њиве, старе и нове куће, српске и албанске, цркве и џамије. Крајолик, као створен за рад и одмор, за срећан живот. Али фали нешто. Да ли је то нешто у људима или у политици? У води сигурно није, одлична је и питка, пробали смо је.


(Ова репортажа је део пројекта „Живот на мањински начин“, који је подржала Косовска фондација за отворено друштво из Приштине. Ставови, закључци и препоруке, изречени у репортажи, не изражавају неопходно и ставове Косовске фондације за отворено друштво).


Анђелка Ћуп