Klokot: Ostala samo sirotinja i bogataši

Foto V. ĆUP; GračanicaOnlajn: Klokot

Kada negde na polovini magistralnog puta Gnjilane – Uroševac uđete u opštinu Klokot, uočićete dva sveta. Velelepna zdanja podignuta poslednjih godina, u vlasništvu Albanaca, ali i ponekog Srbina i odmah pored njih, oronule kuće stare više od dvadeset, trideset, čak i stotinu godina, čiji su vlasnici Srbi, ali i po koja albanska porodica. Klokot, opština u kojoj nema srednjeg sloja, u kojoj žive samo sirotinja i bogataši, u kojoj Srbi prodaju kuće i imanja, a Albanci kupuju.

Foto V. ĆUP; GračanicaOnlajn: Klokot, staro i novo

Tiha promena etničke strukture u opštini

U ovoj opštini, Albanaca ima blizu 1.500, a Srba bezmalo 3.500. Iako trenutno Srbi čine većinu, po mišljenju meštana sa kojima smo razgovarali, etnička struktura se menja i kako nam rekoše u Vrbovcu: “Na sledećim izborima, Albanci će da budu većina”. Na pitanje, kako i zašto, spuštaju poglede. Kažu da Srbi odlaze, posebno mladi, posla nema, imanja se prodaju, a i Srbi su se podelili po političkoj osnovi.

“Nije za priču”, kaže pedesetogodišnja meštanka.

Foto V. ĆUP; GračanicaOnlajn: Božidar Dejanović, gradonačelnik opštine Klokot

Gradonačelnik Božidar Dejanović, koji je na čelu opštine tek tri meseca, kaže da postoji opasnost od promene etničke strukture, ali da se to neće desiti za njegovog mandata.

“Postoji opasnost da opština Klokot ne bude većinski srpska, ali to zavisi od našeg rada. Zato ćemo mi već na sledećoj sednici Skupštine opštine predložiti da se donese odluka kojom ćemo da zabranimo da se grade objekti u poljoprivrednoj zoni. Već sam izdao nalog da se takav predlog odluke pripremi. Dodaće se dodatna klauzula gde će moći da se gradi, isključivo sa dozvolom gradonačelnika i uz saglasnost Skupštine”, kaže Dejanović i dodaje da lokalna samouprava mora da stane na put promeni etničke strukture, ali i divljoj gradnji.

Inače, ulazeći u Klokot, prolazeći kroz samo dve ulice, na osam mesta smo zapazili oglase “kuća na prodaju” i “zemlja na prodaju”.

Foto V. ĆUP; GračanicaOnlajn: Klokot, kuće na prodaju

Gradonačelnik Klokota Božidar Dejanović tvrdi da su međuetnički odnosi u opštini na čijem je čelu, dobri, a da incidenata nema, tvrde i naši sagovornici, i Srbi i Albanci, koje smo uglavnom našli na njivama, gde je prolećna setva u punom jeku. Nema druženja kao nekada, ali polako se “otapa led”, kako kaže jedan četrdesetogodišnji meštanin Klokota.

“Zbog građana je moj tim svakodnevno na terenu, kao i ja lično. Razgovaramo sa njima, oni nam iznose svoje probleme i potrebe. Razgovaramo i sa Srbima, i Albancima, u timu su i Srbi, i Albanci i sve se zapisuje šta ljudi govore, kako bi se identifikovali problemi.  Ne možemo svima da pomognemo, ne možemo da rešimo svima probleme, ali gde najviše gori, tamo gasimo. Samo tako mislim da možemo napred”, rekao nam je gradonačelnik Dejanović.

Opština Klokot u Gornjoj Moravi, kako meštani zovu svoj rodni kraj, formirana je po Ahtisarijevom planu i počela sa radom 8. januara 2010. godine, na osnovu Zakona o decentralizaciji. Obuhvata naseljena mesta Klokot, Grnčar, Vrbovac i Mogila. U opštinskoj administraciji je zaposleno oko 30% Albanaca, ima nekoliko Roma, a ostali zaposleni su Srbi. Tri žene su na mestima direktora opštinskih odeljenja, od toga, dve Albanke.

Foto V. ĆUP; GračanicaOnlajn: zgrada opštine Klokot

Srbi i Albanci u Klokotu žive jedni pored drugih. Idu u odvojene škole, Albanci po programu Ministarstva prosvete Kosova, dok srpske škole funkcionišu u sistemu Republike Srbije. Takođe, u opštini postoje i dva zdravstvena sistema.

Banja privatizovana, meštani ostali bez puta

U razgovoru sa Srbima uglavnom slušamo da nema posla, ali i da se pomoć, novčana i materijalna, koja dolazi i od srpskih, i od kosovskih institucija, neravnomerno deli. Albanci pak govore da Vlada u Prištini nema strategiju za razvoj poljoprivrede i da je privatizacija banjskog kompleksa u Klokotu loše urađena. Žale se da novi vlasnici lečilišta zapošljavaju radnike na određeno vreme: prvi mesec im ne plaćaju, a posle tri meseca ih otpuštaju, onda primaju nove i tako u krug.

“Ja živim u stambenoj zgradi koja je izgrađena sedamdesetih godina. Od kako znam za sebe, imali smo put kojim smo iz naših garaža izlazili na ulicu. Sada je vlasnik banjskog kompleksa “Nona Naille” napravio hotel na putu I nemamo izlaz. To nema nigde u svetu. Žalili smo se i opštinskoj i inspekciji u Prištini, ali ništa, ostali smo bez puta”, priča nam stariji Albanac koji nije želeo da se predstavi.

Foto V. ĆUP; GračanicaOnlajn: Klokot, sa novom zgradom zatvorila put

Ovu priču nam potvrđuje i Miljaim Imeri, koga smo sreli u jednom kafiću u blizini banje.

“Ovde u banjskom kompleksu, ispred zgrade u kojoj živim, uzeo nam privatnik put. Put je zatvoren, zamislite. Kada je privatizovana banja, onda nam je i put zatvoren. Put nisu mogli da kupe, ali je zatvoren. Sada su počeli ovi iz opštine nešto nešto da rade, da sređuju. Valjda će biti dobro, inače ovako nemamo elementarne uslove. I pored svega, nekako se snalazimo“, kaže Miljaim, napominjući da je važno da nema međuetničkih problema i incidenata.

Miljaim Imeri ima i poruku za lokalnu samoupravu.

Foto V. ĆUP; GračanicaOnlajn: Miljaim Imeri, Klokot

“Iako znam da opština nije mesto gde mogu da se stvaraju radna mesta, poručujem im da se potrude, da naprave neke korake da se zaposle ljudi, kako ne bi odlazili u inostranstvo. Ima malih promena, sada su i Albanci više zaposleni, pa zato verujem i optimista sam da će završiti taj posao kako treba”, zaključuje Imeri.

Mladi Albanci, ali i Srbi iz ovog kraja, masovno odlaze u zemlje Zapadne Evrope, “u azil”, kako kažu. Nemaju strpljenja kao njihovi roditelji. Nekome se „posreći“, pa tamo ostane, nekoga deportuju nazad. Pitamo, ako je situacija tako loša, odakle ovako velike i lepe kuće, moderni hoteli?  Odgovoraju da je sve to izgrađeno novcem članova porodica koji su odavno u inostranstvu, ali “zidovi se ne jedu”, dodaju.

Zaposleni u banjskim kompleksima, nisu htelu pred kameru, kao ni rukovodioci. Jedino što su nam dopustili, jeste da snimamo u banjskom parku.

Blagorodna zemlja, a poljopirivrednici u krizi

Foto I. MILJKOVIĆ; GračanicaOnlajn: Zoran Trajković, Klokot

Zoran Trajković, klisar u crkvi Svetog Petra i Pavla u Klokotu, obrađuje i dva hektara zemlje. Kaže da perspektive za mlade nema, kako za Srbe, tako i za Albance.

„Ipak, mora da se radi, pa isplatilo se ili ne. Ali za Srbe je problem plasman. Imamo šljiva, malina, jagoda, povrća, ali nema kome da se proda”, kaže Trajković i dodaje da mladi Srbi idu u Beograd na kurseve nemačkog, pa posle odlaze u Nemačku, neki čak i u Luksemburg.

Klokot leži na vodi, a nema vode za piće

Dejan Vlajković, predstavnik sela Klokot, tvrdi da nova opštinska administracija počinje ozbiljno da rešava probleme svojih sugrađana, naglašavajući da je najvažnije da nema incidenata, da se Albanci i Srbi druže i da pokušavaju da zaborave sve ružno što se dogodilo u ratnim i posleratnim godinama.

“Nema nikakvih međuetničkih problema kada su u pitanju odnosi između Srba i Albanaca. Odnosi su dobri, družimo se sa Albancima, idemo po njihovim kafićima, oni dolaze u naš. Ovde nije bilo velikih problema, niti razmirica”, kaže Vlajković, dodajući da su zajednički problemi svih stanovnika u opštini Klokot, nezaposlenost i komunalije, a ponajviše nedostatak pijaće vode.

“Međutim ono što nas hrabri, jeste da se na tome dosta radi”, dodaje Vlajković, a mi  razmišljamo, kako selo koje leži na vodi nema pijaću vodu?

“Osposobili smo vodovodnu pumpu u Mogili, u delu odakle se većinom vodom snabdevaju Albanci, ali i Srbi, a sada radimo na tome da i Klokot dobije vodu”, odgovara gradonačelnik Dejanović, obećavajući da će vrlo brzo rešiti taj problem.

Foto V. ĆUP; GračanicaOnlajn: Zoran Trajković, Klokot

Mogilu održala sirotinja

Iz Klokota, sa magistralnog puta prema Vitini, skrećemo u Mogilu, mešovito selo nadaleko čuveno po proizvodnji kupusa, krompira, paprike i paradajza. Poljoprivredom se ovde bave i Srbi i Albanci. Krompir je, hvale se Mogilani, najbolji i najkvalitetniji u svetu, ali ipak imaju problem da ga prodaju. Srbi kažu da nemaju kome, a Albanci da nisu zadovoljni cenama koje dobijaju od trgovaca.

Foto V. ĆUP; GračanicaOnlajn: selo Mogila

Ismailj Ademi obrađuje oko pet hektara zemlje, u plastinicima proizvodi više od 25.000 rasada paprike i paradajza, koji prodaje, ali proizvodi i paradajz, i papriku. Sve je organsko, priča i otkriva nam da je u poljoprivrednoj proizvodnji najvažnije da “nikada ne lažete mušterije”.

“Opština Klokot nije do sada davala subvencije poljoprivrednicima. Ministarstvo poljoprivrede daje po 150 evra po hektaru, ali to je malo i država to posle vrati preko cena proizvoda koje moramo da kupimo. Plaćamo ulje kao da živimo u Nemačkoj. Ali, da se radi – mora”, kaže Ismailj, kome veliki problem predstavlja i uvoz poljoprivrednih proizvoda na Kosovo, dok domaći proizvodi ostaju neprodati.

Foto V. ĆUP; GračanicaOnlajn: Ismailj Ademi, Mogila

Hakija Arifija smo sreli na njivi. Upravo je završio tanjiranje poveće parcele na kojoj planira da poseje kukuruz. Na četiri hektara seje kukuruz i pšenicu. Od proizvodnje krompira je odustao jer se, kako kaže, nikako ne isplati.

“Potrebna je velika proizvodnja krompira da bi se svela pozitivna računica, a tržišta nema. Od zemlje danas ne može da se živi. Ako kukuruz i pšenica ne daju prinos više od 5.000 kilograma po hektaru, ne možemo da pokrijemo ni uloženo. Ni država, ni opština ne brinu o seljaku”, zaključuje starina, koji dodaje da zemljoradniku ni sklopljen ugovor sa otkupljivačima ne garantuje da će se roba prodati.

Foto V. ĆUP; GračanicaOnlajn: Haki Arifi, Mogila

Direktorka opštinskog odeljenja za poljoprivredu Dorontina Redžepi, slaže se da poljoprivrednici imaju velikih problema, pa ih poziva da se obrate njoj lično i zaposlenima u opštini, a da će novo opštinsko rukovodstvo učiniti sve kako bi im pomogli.

“Mi smo obećali poljoprivrednicima da ćemo im u ovom mandatu pomoći više. Dakle, pored subvencija i bespovratnih sredstava, koje će odvojiti Ministarstvo poljoprivrede, opština će takođe pomoći subvencijama i mislim da će biti zadovoljni”, obećava Dorontina.

Foto V. ĆUP; GračanicaOnlajn: Dorontina Redžepi, Direktorka opštinskog odeljenja za poljoprivredu

Četvoročlana porodica Simić iz Mogile, sestra i trojica braće, Maja, Ivica, Ljubiša i Saša, žive u 40 kvadrata, u kući staroj više od 100 godina, odmah preko puta seoske crkve. Zemlje nemaju, samo okućnicu u kojoj su napravili leje i sade povrće za svoje potrebe.

“Živimo od socijalne pomoći, nekada idemo u nadnicu, snalazimo se nekako, ali teško. A nisu zadovoljni ni ovi koji imaju veća imanja. Mislimo da ostanemo u Mogili ako možemo, ako ne, šta ćemo. Inače, mi gledamo samo u Srbiju, a ovim kosovskim institucijama i verujemo i ne verujemo. Čas dobro, čas loše, ali više loše rade za nas. Kako ko dođe na vlast, zapošljava i pomaže svoje”, kaže Ivica Simić.

Foto V. ĆUP; GračanicaOnlajn: Ivica Simić, Mogila

Od bogatijih Srba iz Mogile niko nije hteo da razgovara sa nama. Kažu u prolazu da je sve rečeno, ma šta to značilo. Dok smo pokušavali da ubedimo jednog većeg proizvođača da nam nešto kaže o životu u Mogili, sreli smo Dragana Đokića, koji je 2003. godine, bio ranjen. Podiže rukav i pokazuje gde mu je metak probio ruku. Pitamo ga, kako je živeti u Mogili?

“Ko je gazda, živi dobro, imaju kuće po Srbiji, a sirotinja, Boga mi, teško. Ko zna šta bi bilo sa ovim selom da nije sirotinje. Sirotinja ga je održala”, kaže Dragan, ali ne ogorčeno. Onako uz tužan osmeh, gledajući u daljinu.

Foto V. ĆUP; GračanicaOnlajn: Dragan Đokić, Mogila

Desetak dana pre našeg dolaska u sela u opštini Klokot-Vrbovac, ovaj kraj je posetio i ministar za zajednice u povratak u ostavci Dalibor Jevtić. Obećao je meštanima maksimalnu pomoć, posebno siromašnim. Jevtić je takođe poručio da će obezbediti uslove da sve što meštani ovog kraja proizvedu, mogu i da prodaju.

Vrbovac, kuće i lokali na plodnim oranicama

Na Mogilu se nastavlja selo Vrbovac, sa skoro 900 stanovnika koji kažu da ovde životare. Do rata je selo bilo naseljeno isključivo Srbima, a sada se i zemlja u ataru i kuće na obodima polako prodaju. Već se sedam albanskih porodica doselilo iz Makedonije, a na nekada plodnim njivama vrbovačkog atara, nikli su lokali i benzinske pumpe.

Foto V. ĆUP; GračanicaOnlajn: selo Vrbovac, novoizgrađene kuće

Nenad Vujić kaže da živi sa Albancima, da su mu prve komšije i da nema međusobnih provokacija.

“Često zajedno popijemo kafu i čaj, razgovaramo. Imaju i oni problema”, kaže Nenad.

Zoran Mitrović iz Vrbovca pak tvrdi da je razočaran jer je blizu 30 hektara šume u vlasništvu Srba uzurpirano od strane komšija Albanaca, a da je njemu lično uzurpirano dva hektara.

“Zabrinuti smo jer već 20 godina ne smemo u svoju šumu. Svu su nam je posekli i prodaju nam drva iz naše šume”, dodaje Trajković.

Foto V. ĆUP; GračanicaOnlajn: selo Vrbovac, proslava trećeg dana Uskrsa

U selu Vrbovac smo bili na treći dan Uskrsa, kada je sve vrvelo od mladih i dece. Međutim, meštani kažu da će pola njih da se vrati u gradove centralne Srbije, odakle su došli da u rodnom kraju proslave najveći hrišćanski praznik.

Ali u Vrbovcu se i gradi. Dve porodice će dobiti nove kuće, a domaćini nam kažu da im kuće podiže država Srbija.

Foto V. ĆUP; GračanicaOnlajn: selo Vrbovac, novoizgrađene srpske kuće

Četrdesetdvogodišnji Stanko Kojić, koji sa suprugom i četvoro dece živi u Vrbovcu, kaže da ne želi nikakvu pomoć, niti socijalu.

“Ne tražim pomoć, mlad sam i zdrav, sposoban sam da radim, ali nemam gde i nemam čime. Ja sam limar, majstor sam, ali posla ima kada je proleće i leto. A i da imam bolje mašine i alat, bilo bi bolje”, kaže Stanko, pokazujući nam do pola izgrađenu kuću, delom od kredita koji je podigao, a delom od pomoći organizacije “Srbi za Srbe”. Gradnja je stala jer bračni par Kojić, oboje nezaposleni, nemaju čime da je nastave.

Foto V. ĆUP; GračanicaOnlajn: Stanko Kojić, Vrbovac

U Vrbovcu se nalazi i Narodna kuhinja, koju je osnovala Eparhija raško-prizrenska, smeštena u zgradi u crkvenom dvorištu. Dnevno se sprema više od 260 obroka i peče hleb za isto toliko domaćinstava, za Srbe iz sela u opštini Klokot – Vrbovac i desetak preostalih Srba iz sela Binač, u opštini Vitina.

Meštani imaju pritužbe i na neke od korisnika Narodne kuhinje.

“Ima staračkih domaćinstava čija su deca zaposlena po Srbiji a ovde imaju zemlju koja bi mogla da se obrađuje. Neka daju zemlju crkvi, pa da se obrađuje, da se na njoj nešto proizvodi, pa neka onda idu na kazan”, kaže jedan meštanin koji je želeo da ostane anoniman.

Sačekali smo raspodelu obroka Narodne kuhinje i uz negodovanje zaposlenog koji je delio hranu, ipak snimili taj tužni red dece i siromašnih. Da čovek ne poveruje da smo u srcu Evrope i u 21. veku.

Foto V. ĆUP; GračanicaOnlajn: raspodela obroka Narodne kuhinje u selu Mogila

U Vrbovcu radi u istoj zgradi osnovna i srednja škola. Osnovnu, koja nosi ime prvog učitelja u Vrbovcu, Marka Rajkovića, pohađa 160 đaka, a srednju blizu 250. Albanska deca imaju svoje škole i retko se sreću sa srpskim vršnjacima.

Albanci iz Vrbovca nisu želeli da razgovaraju sa nama, pa smo potražili predstavnika sela. Pitali smo ga kako žive njegovi sugrađani, ima li problema, ima li međuetničkih incidenata, zašto Srbi prodaju?

“Najveći problem je zapošljavanje. Žalosno je da omladina odlazi. Ko ima novac, ide u inostranstvo, ko nema, ide u Srbiju. Niko ne vrši pritisak na Srbe da prodaju. Ko prodaje, prodaje iz svog interesa, misli da ovde nema budućnosti. Nije tačno da mi ovde imamo pritisak od strane komšija Albanaca“, kaže Kojić, čija su deca u Smederevu, a on je, kako kaže, rešen da ostane u svom rodnom kraju.

Foto V. ĆUP; GračanicaOnlajn: Srećko Kojić, predstavnik sela Vrbovac

Grnčar, dobro žive oni koji su se snašli

Selo Grnčar se naslanja na Vrbovac, ulice su asfaltirane, ima starih i oronulih, ali i novih, lepih i modernih kuća. U Grnčaru žive samo Srbi, a Grnčarani navode da i iz ovog mesta mladi odlaze jer posla nema, a političari ne čine dovoljno kako bi pomogli da Srbi opstanu na ovim prostorima.

Foto V. ĆUP; GračanicaOnlajn: selo Grnčar

Ispred jedne kapije ili porte, kako kažu Moravci, našli smo tri žene kako razgovaraju, očekujući seosku tradicionalnu manifestaciju “Baba i deda”, nešto nalik maškarama, običaju koji se u mnogim krajevima organizuje u čast dolaska proleća. Sedamdesetsedmogodišnja Cveta Stanković, Snežana i Slavica Jerinić, koje su prešle pedesetu, pristaju da razgovaraju sa nama. Kažu da su bolesne, ali više ogorčene.

“Samo onaj ko je pod kruškom, jede kruške”, kaže Cveta, aludirajući na veze i vezice prilikom zaposlenja, podele subvencija ili humanitarne pomoći i dodaje: “Nema šanse da se omladina vrati, nema budućnosti ako država Srbija ne učini nešto. Potrebno je da Vlada Srbije otvori nova radna mesta, da kontroliše raspodelu novčane pomoći koju šalje. Pomoć dobija samo onaj ko ima nekoga, a pomoć,osim Srbije, daju i kosovske institucije. Odlaze ljudi, zemlja se prodaje. Ona zemlja koja nije prodata u našem ataru, zapuštena je, niko je ne radi.”

Foto V. ĆUP; GračanicaOnlajn: Cveta Stanković, Grnčar

“Lekovi skupi, muž ima samo minimalac, sin ne radi, neoženjen”, čitamo sa usana Snežani Jerinić, koja ne može da priča jer je operisala tumor. Slične priče, kao kod većine meštana ovog sela.

“I Albanci žive loše, samo mali deo ima, oni koji su se snašli”, prokomentarisa Cveta Stanković, onako, kao da priča sama sa sobom. Pitamo, šta znači “snašli”?

“Pa danas se isplati samo politika. Ko je ušao u politiku, taj živi dobro. Radnika i seljaka niko ne gleda”, odgovara nam Cveta.

Foto V. ĆUP; GračanicaOnlajn: svakodnevica starijih meštana sela Grnčar

Dok napuštamo opštinu Klokot, razmišljajući o baka Cvetinim rečima, posmatramo moravsku ravnicu, prostranu, čistu i rodnu, na kojoj se smenjuju livade i njive, stare i nove kuće, srpske i albanske, crkve i džamije. Krajolik, kao stvoren za rad i odmor, za srećan život. Ali fali nešto. Da li je to nešto u ljudima ili u politici? U vodi sigurno nije, odlična je i pitka, probali smo je.


(Ova reportaža je deo projekta „Život na manjinski način“, koji je podržala Kosovska fondacija za otvoreno društvo iz Prištine. Stavovi, zaključci i preporuke, izrečeni u reportaži, ne izražavaju neophodno i stavove Kosovske fondacije za otvoreno društvo).


Anđelka Ćup