У Мањине срце јуначко, а „кољено адамско“

„Ноге су ми клецале од страха, али нисам дала да ме примети, стегла сам срце и рекла: „ Кољи, ја ћу још да родим!“

Љубав, која не познаје границе, стеге и правила, пре 27 година је из родног Панчева, тада млађану Марију, довела на Косово равно, у село Граце код Вучитрна.

Мањина, како је због црногорског порекла прозваше у селу, осети да управо овде припада и да ће ту свити своје породично гнездо.

Марија ни у најцрњим мислима није могла да наслути да ће доћи дан када ће баш она, својим и животом деце, коју је израђала у браку са Радованом Петровићем, бранити гнездо од албанских комшија.

Било је чак девет покушаја од стране екстремиста да се породично гнездо Петровића уништи, а они натерају да напусте своје огњиште. Једне године им је спаљено сено и читва летина од четири хиљада бала детелине, коју су с муком сакупљали са својих ливада.

Петровићи земљу не продају, већ је купују
Граце, панорама села, Фото: В. Ћуп, ГрачаницаОнлајн

Петровићи живе од свеоје земље коју обрађују или туђе коју узимају под закуп. Глава породице, Радован, прима минималац из ЕПС-а, док старији син Милош, који је ожењен и има ћеркицу, ради при манастиру Грачаница. Сви живе под једним кровом.

Колико је земља важна ова породица одвајкада одлично зна, јер је навикнута да од ње живи. Они, не само што земљу обрађују, већ је и купују.

„Док сви око нас продају, ми земљу купујемо, не би ли се некако одбранили да нас Албанци поптуно не окруже“.

Не либи се Марија и да отворено изнесе да су Срби сами криви за многе ствари због којих сада пате.

„Требало је раније нешто да се предузме, да се продаја заустави. Кад је наш први комшија Србин продавао кућу, ми смо га звали овде, мој покојни свекар га је предамном питао колико тражи да му купимо кућу и плац. Дао нам је цену од 70 хиљада евра“, наставља причу Марија, а потом дубоко уздахну, спусти поглед и длан десне руке поче да повлачи преко стола, као да њиме склања, само њеном оку видљиве мрвице.

„Сутрадан смо већ видели  подигнуту албанску заставу на комшијиној кући.

„ Добар дан комшија, наставља причу Мањина, колико си платио за ову кућу?- питам ја.   Он каже, 24 хиљаде евра. Шта друго да ти причам“, кроз полушапат говори жена па слеже раменима, онако, као кад човек признаје да је у безизлазу.

Онда наједном подиже главу и већ другачијим, живљим тоном, више кроз шалу, наставља разговор:

„,Али, овај мој човек и ја купујемо српску земљу, скоро су нам се због тога смејали, неку тамо у катастру у општини Вучитрн јер не прође много, а ето ти мене и мужа код њих са папирима да преносимо земљу на себе“.

Породична кућа Петровића, Фото; ГрачаницаОнлајн
 Пакао 17. марта

За ових 19 година у окупацији, Мањини је, како каже, прешло преко главе више него некоме за читав животни век.

„17. марта смо преживели пакао. Тада ми је наочиглед деце на кућном прагу свекар био рањен“, прича Марија и руком показује место где је затекла свекра како лежи у локви крви.

Ко је пуцао на Маријиног свекра, који се пре неколико година упокојио, никада није утврђено.

„Није прошло месец дана запалили су нам сено и сламу око куће. Палили су нам и кров на кући, али нису нас натерали да одступимо са кућног прага“ истиче поносно Мањина.

Марија Петровић Мањина, Фото: ГрачаницаОнлајн

Одлуку да нема одласка са огњишта није променила ни када јој је непознати Албанац ножем насрнуо на сина, који је тада имао 17 година. Сада јој сузе навиру на очи док се тога присећа, тада није била „срца удовичка“, већ муж – жена.

„Послала сам Миљана да одвеже краву која се напасала иза куће, а Албанац га је ухватио и ставио му нож испод грла. Пришла сам и молила га и кумила да ми пусти дете, а краву да узме. Он је рекао да неће краву, већ да хоће дете да ми закоље“, прича Мањина, а у очима јој тиња бес и пркос као да нам прича о догађају који се јуче збио.

„Ноге су ми клецале од страха, али нисам дала да ме примети, стегла сам срце и рекла:

„ Кољи, ја ћу још да родим!“

Албанац који је и даље држао нож под грлом уплашеног седамнаестогодишњака тада се трже, гурну дечака на земљу и рече на албанском:

„Gruje,ti је krejt budolla! ( Жено,ти си потпуно луда!)

Пустио ми је сина, а ја сам после тога родила још два ћерке, наставља причу Мањина, док се у њеном гласу могао осетити и понос и пркос.

„Знао је он да се ја не шалим, наставља истим тоном, знао је он да сам ја Црногорка и да ћу родити ко ће да свети!“

За ким да теку Сузе Космета
Књига „Сузе Космета“

Само један део пакла кроз који је прошла породица Петровић из Граца код Вучитрна описани су у књизи „Сузе Космета“, које је, тада малена Ана, испричала у перо новинарки Вечерњих Новости. Ана се сада удала, живи у Брњаку код Зубиног Потока и са својим супругом Његошем Милисављевићем очекује принову.

Ана и Његош, Фото; ГрачаницаОнлајн

Најмлађа Анастасија има седам година и иде у први разред.  Док се умиљато као и свако „сугаре“ привија мајци уз скут, прича нам да их је у разреду само двоје ученика.

„Волела бих да нас има више, али добро је и овако, играмо се сви заједно у школском дворишту“, говори девојчица којој је судбина одредила да на свет дође немилим случајем. Ту причу нам отркива Мањина тек пошто се Анастасија одвојила од ње.

„Ја сам њу родила у осмом месецу трудноће, добила сам батине од једног Албанца, једва смо и дете и ја живу главу извукле.

Марија Петровић са ћерком Анастасијом
Сватови нису стали

И није овде крај недаћама које је ова породица преживела од албанских екстремиста. Када су Марија и Радован женили млађег сина Миљана, по снашу су кренули у Грачаницу. Неколико аутомобила са београдским таблицама су по повракту заустављени у Приштини, код кружног тока. У једном од аутомобила је био и младожења који је одлучио да и житељи града треба да виде и знају  да се он жени, те је, како то српски обичај налаже, развио српску тробојку.

„Ми смо са снашом већ стигли код куће и чекамо да стигне и младожења па да обавимо обичаје наше, да снаша баци сито на кров од куће и да заиграмо и запевамо“,  прича нам Марија, сада, када се све срећно завршило кроз смех.

Уто утрча први комшија Албанац у двориште и јави да су и младожења и остатак сватова приведени у полицијску станицу у Приштни.

„ И Бога ми тадан нам је тај комшија много помогао, тада смо сви платили по 40 евра за сваког приведеног свата да би их косовска полиција пустила, присећа се Марија.

Таман кад је младожења са остатком сватова стигао кући, те поче весеље и коло да се игра у авлији, догодило се оно што нико није очекивао. Радован, срећан што му је снаја дошла у кућу, извади пушку и опали из ње.

У тренутку су се у дворишту створили и специјалци и Росу полиција и косовска полиција. Док једни приводе домаћина, други траже чауре од испаљених метака, музика стала, сватови ћуте. Мањина тада излази на сред авлије и гласно узвикну:

„ Полиција нека ради свој посао. Гости, веселте се, музика, свирај: Српска се труба с Косова чује!“, прича кроз смех Марија и присећа се да је муж ту ноћи провео у притвору у Приштини, али да свадба није прекинута.

„Певали смо, пили и веселили се до зоре, нисам дала гостима да оду, нити да се весеље поквари“, прича Марија.

Сада, двадесету годину од рата, Марија каже да више не може да препозна ни људе из села, нити је село оно што је некада било. Каже да су многи отишли, неки у потрази за послом, неки јер нису могли да издрже живот у окружењу и под сталним страхом.

„Тешко да ће се овим селом више заорити смех и дечја граја као некад, пола Граца је продато, чему да се надамо без младих“, говори Мањина, а на крају ипак додаје:

„Муж и ја не мислимо одавде да идемо, иако смо живце изгубили и немамо снаге да се боримо ни са њиховима ни са нашима. Децу да склоним одавде хоћу и морам, јер какву они будућност могу да имају ту“, признаје на крају.

Испраћа нас, затвара капију за нама и на растанку говори:

„Ајде, па кад вас пут нанесе свратите и запамтите, док је жива Мањина не може јој ништа већина, али не попуштају ни мањина а ни већина, па видећемо докле ћемо тако“….

Иван Миљковић