Супруга и брат Ранка Перенића и Ђура Славуја: Није било воље да се они пронађу

Снежана Перенић, супруга киднапованог возача Радио Приштине, Ранка, који је 21. августа 1998. године, са колегом новинаром Ђуром Славујем, киднапован недалеко од Зочишта каже да не престаје да се нада, али да нажалост истрага нема помака. Није постојала воља надлежних да се они пронађу, тврди Перо Славуј,  брат отетеог Ђура.

„Ни један једни корак нисмо се одмакли од тог дана, а на сва врата сам покуцала и свуда сам тражила помоћ да се мој супруг пронађе“, прича Снежана која сада са породицом живи у Батајници код Београда.

„Јесте ли чули за генерала Полиције Зекавицу, па онда за Шона Брнса из америчке посматрачке мисије, била сам и код Адема Демаћија, нема међународне или хуманитарне организације на чија врата нисам покуцала и молила и кумила да ми помогну, али узалуд“, присећа се Снежана Перенић.

Супруга отетог Ранка Перинића верује да је до почетка бомбардовања и случаја Рачак можда и могло нешто да се учини по питању проналаска киднапованих, те да је породица чак и била на неком трагу, ступивши у контакт са Албанцима који су били спремни да кажу ко је отео двојуцу колега или где се они налазе.

„Али,  почетак бобардовања 1999. године значио и почетак завета ћутње код тих Албанаца“, каже Снежана Перенић.

У међувремену Снежанини и Ранкови синови постали одрасли људи од 36 и 39 година и обојица имају своју децу.

„Живот иде даље, само ја стојим у месту“, каже Снежана и додаје да јој је важно то што су јој деца одрасла у добре и поштене људе.

Перо Славуј, брат отетог новинара Ђура Славуја,  каже да кад се нешто хоће онда се и може, али да, на жалост, после свега може само да поручи,  кад се има воље и жеље онда се нађе и начин да се нешто уради.

„ Могу слободно рећи да није постојала ни воља ни жеља надлежних, који су имали цивилну или неку другу власт, да се случај отмице мог врата Ђура расветли“, кратко је пркоменарисао Перо Славуј.

И. Миљковић