Прича о Софији и Икамеру

„Отишла сам у манастир под Острог и молила сам се Богу да оздравим. Монаси су ми дали освештано уље које сам неколико пута накапала на ране и мени је нога била као нова. Што немачки лекари нису могли, урадио је Свети Василије“.

Икамер Шаљај (58) из Малог Ђурђевика код Клине и Софија Мурати (40) из Пећи, живе као невенчани супружници у Дрснику надомак Клине. Албанца и Бошњакињу, која је прешла у православље, спојила је љубав и захваљујући њој, ово двоје већ четврту годину живи у „дивљем браку“. Ступање у грађански брак за њих је немогућа мисија  јер Софија нема ништа од личне документације.

„Нити имам косовска документа, нити имам српска, ни црногорска. Ја не постојим ни за једну власт“, каже Софија више кроз шалу, па приметивши да смо новинари пита:

„Је л знате да ми кажете да ли смем да пређем некако са Косова у Србију и да у Крагујевцу извадим држављанство и извод?“

Софија је прешла у правослвље, Фото: В.Ћуп, ГрачаницаОнлајн

Рекосмо јој де може интернетом преко опције Е-матичар да поручи та документа, али она, нити има интернет, нити зна свој матични број, а није ни најбоље разумела о чему  причамо.

Иако нисмо знали како да јој помогнемо, она је свеједно наставила да казује своју тешку животну причу. Речи су се низале једна за другом, кад – кад би и засузила, али није престајала да прича. Као да је све време чекала неког коме би се изјадала и олакшала себи, испричавши све што јој је на души.

Како је Софија прешла у православље

За време оружаних сукоба 1999. године, Софија је са својим првим мужем и двоје деце избегла у Црну Гору.  У изгнанству је родила и ћерку, а потом се растала са супругом, после чега јој Служба за социјални раду у Подгорици, због тешког материјалног и здравственог стања, одузима децу и смешта их у Дом за незбринуту децу „Младост“ у Бијелој.

Софија, ратни инвалид без икаквих примања, нерадо се присећа несрећних догађаја на Косову и њеној родној Метохији са краја двадесетог века. Како и не би, када је изгубила четрнаесторо чланова породице?! О томе како су страдали њени најмилији, нерадо прича.

„Боље је тако“, каже полушапатом, како би прекрила страх који се осећао у гласу.

Тог кобног дана, када је сама прикупљала тела својих најмилијих, тешко је рањена. Нагазила је на пешадијску мину  која јој је разнела део пете на десној и нанела тешке повреде на левој нози. Чак 17 пута је оперисана у Немачкој где је директно хеликоптером КФОР-а пребачена из болнице у Приштини. До Приштине су је одвели комшије Роми.

Међутим, после свих тих операција и терапија, и даље је осећала болове у ногама, а испод леве потколенице стално су се отварале живе ране из којих је цурила крв, прича Софија кроз сузе, разгрће ногавице и показује и једну и другу ногу.

И онда се десило чудо.

„Помогао ми је Свети Василије Острошки, слава му и милост“,  кратко нам каже Софија, устаде и прексрти се са три прста, како то раде православци. Збунисмо се на трен, а она настави да нам објашњава:

„Отишла сам у манастир под Острог и молила сам се Богу да оздравим. Монаси су ми дали освештано уље које сам неколико пута накапала на ране и мени је нога била као нова. Што немачки лекари нису могли, урадио је Свети Василије“.

Док улазимо у малу трошну ћерпичару, у којој живи са Икамером, прича да је упознала и упокојеног патријарха Павла, који се са монасима молио за њу. На зиду спаваће собе, икона Светог Василија за коју је заденула гранчицу Бадњака.

Икона Светог Василија Острошког испод које се Софија моли за своју децу, Фото: В. Ћуп, ГрачаницаОнлајн

„Икону држим у најчистијој соби. Њу су ми монаси из манастира Острог дали да ме светитељ чува“, прекрсти се Софија пред иконом и настави своју беседу.

„Када сам била у избеглиштву, буквално сам живела на улици. Прво дете ми је имало операцију стопала, није могло на ноге, а ја нисам имала новаца за лечење. Отишла сам под Острог, молила се и плакала, дете ми је проходало и проговорило“, наставља Софија, као да се исповеда.

Острошки монаси су јој увек и  много помагали, додаје, па је зато и девојчици, коју је родила у избеглиштву, дала име Василиса.

„Како да не поверујем у ово Божје дело и свеца који ми је помогао. Тада сам донела одлуку  да се крстим и пређем у православље , јер је мене Свети Василије Острошки, слава му и милост, вратио у живот“, говори Софија. У очима јој видим сјај, онакав какав је видљив код човека чије је срце, док вам прича о свом тешком животу, чисто и отворено, према Богу и људима.

А Софија, која је много препатила, тврди да је ране од мине и гелера не боле колико она на срцу. Деца су расута по белом свету и више и не зна где се налазе, а мајчина туга је до века.

„Да није овог човека, ја бих била на улици“, прича показујући на мужа и дланом брише образе низ које се котрљају крупне сузе.

Нису људи хтели рат, политика је крива

Икамер и Софија кажу да људе никада нису делили по вери  и нација, већ по томе какав је ко човек.

Док спушта поглед ка земљи, Икамер нам открива да његов брат не разговара са њим откад живи у заједници са женом православне вере. Желео би да га брат разуме, да прихвати његову љубав и да му икона Светог Василија не буде препрека братској љубави.

Икамер Шаљај, Фото: В. Ћуп, ГрачаницаОнлајн

Софија и Икамер живе међу Србима и Албанцима у  повртничком селу Дрсник, у којем све подсећа на рат. Срушене и спаљене куће зарасле у траву и коров, Гробљанска црква Свете Петке више закључана, него отворена за вернике.

Дрсник, село међу воћњацима и ливадама, Фото; В.Ћуп, ГрачаницаОнлајн

„Народ је изгубио и земље и куће као што видите и сами. Ево и воће је почело, трешња је родила и савила се од плода, али коме да расте и рађа? Коме, када нема људи?“, пита се Икамер.

Софија наставља тамо где је он стао:

„Нису људи криви, све је то политика урадила и завадила народ.  Ти што раде тако, на њихову главу нека иде.  Иначе смо сви живели једнако, нисмо гледали ко је муслиман, ко је Ром, ко је правосалавац, а ко католик. Пре се знало свакоме где је место. Нико није смео прстом да  упре у тебе и да ти нешто каже или пребаци. Није народ изазвао рат, него политика“, каже Софија и додаје: „ Зло вам никада неће нанети онај ко не жели да се зло њему догоди.“

Трошна кућа у којој живе Софија и Икамер, Фото; В. Ћуп, ГрачаницаОнлајн

Једино примање од којих ово двоје невенчаних супружника живи је социјална помоћ од 60 евра. Храна им редовно стиже из манастира Високи Дечани. Икамер нема речи којима би се захвалио монштву Српске православне цркве.

„Посебно се захваљујем оцу Петру из Дечана. Много нам је помогао и данас нам помаже. Софија је асматичар, а он јој редовно шаље пумпице. Ми му то добро не можемо никада заборавити“.


Силвија Рашковић, Фото; В.Ћуп, ГрачаницаОнлајн

Силвија Рашковић, шефица Канцеларије за заједнице и повратак у општини Клина, каже да је упозната са случајем Софије Мурати и да јој је више пута помагала.

„ Ми као општинска канцеларија за заједнице и повратак немамо свој буџет, тако да нисмо у могућости да Софији финанскијски помогнемо, али смо је упутили на хуманитарне организације које јој  могу помоћи“, каже Рашковићева.

У вези проблема са документима, из општинске Канцеларије за заједнице и повратак, Софију су упутила на Организцаију ЦРПК која спроводи програм грађанских права на Косову и ради на пружању помоћи и услуга лицима која имају проблема са цивилном  регистрацијом.

Божидар Шарковић, председник Привременог органа Општине Клина, такође каже да је пару Мурати – Шаљај, доносио хуманитарну помоћ државе Србије.


Док нас испраћа према капији Софија понавља:

„Моја једина жеља је да извадим сва потребна документа, па да одем у Црну Гору, пронађем своју децу и опет их свијем око себе.“

Софији је Свети Василије помогао. Хоће ли и људи?

Иван Миљковић