Priča o Sofiji i Ikameru

„Otišla sam u manastir pod Ostrog i molila sam se Bogu da ozdravim. Monasi su mi dali osveštano ulje koje sam nekoliko puta nakapala na rane i meni je noga bila kao nova. Što nemački lekari nisu mogli, uradio je Sveti Vasilije“.

Ikamer Šaljaj (58) iz Malog Đurđevika kod Kline i Sofija Murati (40) iz Peći, žive kao nevenčani supružnici u Drsniku nadomak Kline. Albanca i Bošnjakinju, koja je prešla u pravoslavlje, spojila je ljubav i zahvaljujući njoj, ovo dvoje već četvrtu godinu živi u „divljem braku“. Stupanje u građanski brak za njih je nemoguća misija  jer Sofija nema ništa od lične dokumentacije.

„Niti imam kosovska dokumenta, niti imam srpska, ni crnogorska. Ja ne postojim ni za jednu vlast“, kaže Sofija više kroz šalu, pa primetivši da smo novinari pita:

„Je l znate da mi kažete da li smem da pređem nekako sa Kosova u Srbiju i da u Kragujevcu izvadim državljanstvo i izvod?“

Sofija je prešla u pravoslvlje, Foto: V.Ćup, GračanicaOnlajn

Rekosmo joj de može internetom preko opcije E-matičar da poruči ta dokumenta, ali ona, niti ima internet, niti zna svoj matični broj, a nije ni najbolje razumela o čemu  pričamo.

Iako nismo znali kako da joj pomognemo, ona je svejedno nastavila da kazuje svoju tešku životnu priču. Reči su se nizale jedna za drugom, kad – kad bi i zasuzila, ali nije prestajala da priča. Kao da je sve vreme čekala nekog kome bi se izjadala i olakšala sebi, ispričavši sve što joj je na duši.

Kako je Sofija prešla u pravoslavlje

Za vreme oružanih sukoba 1999. godine, Sofija je sa svojim prvim mužem i dvoje dece izbegla u Crnu Goru.  U izgnanstvu je rodila i ćerku, a potom se rastala sa suprugom, posle čega joj Služba za socijalni radu u Podgorici, zbog teškog materijalnog i zdravstvenog stanja, oduzima decu i smešta ih u Dom za nezbrinutu decu „Mladost“ u Bijeloj.

Sofija, ratni invalid bez ikakvih primanja, nerado se priseća nesrećnih događaja na Kosovu i njenoj rodnoj Metohiji sa kraja dvadesetog veka. Kako i ne bi, kada je izgubila četrnaestoro članova porodice?! O tome kako su stradali njeni najmiliji, nerado priča.

„Bolje je tako“, kaže polušapatom, kako bi prekrila strah koji se osećao u glasu.

Tog kobnog dana, kada je sama prikupljala tela svojih najmilijih, teško je ranjena. Nagazila je na pešadijsku minu  koja joj je raznela deo pete na desnoj i nanela teške povrede na levoj nozi. Čak 17 puta je operisana u Nemačkoj gde je direktno helikopterom KFOR-a prebačena iz bolnice u Prištini. Do Prištine su je odveli komšije Romi.

Međutim, posle svih tih operacija i terapija, i dalje je osećala bolove u nogama, a ispod leve potkolenice stalno su se otvarale žive rane iz kojih je curila krv, priča Sofija kroz suze, razgrće nogavice i pokazuje i jednu i drugu nogu.

I onda se desilo čudo.

„Pomogao mi je Sveti Vasilije Ostroški, slava mu i milost“,  kratko nam kaže Sofija, ustade i preksrti se sa tri prsta, kako to rade pravoslavci. Zbunismo se na tren, a ona nastavi da nam objašnjava:

„Otišla sam u manastir pod Ostrog i molila sam se Bogu da ozdravim. Monasi su mi dali osveštano ulje koje sam nekoliko puta nakapala na rane i meni je noga bila kao nova. Što nemački lekari nisu mogli, uradio je Sveti Vasilije“.

Dok ulazimo u malu trošnu ćerpičaru, u kojoj živi sa Ikamerom, priča da je upoznala i upokojenog patrijarha Pavla, koji se sa monasima molio za nju. Na zidu spavaće sobe, ikona Svetog Vasilija za koju je zadenula grančicu Badnjaka.

Ikona Svetog Vasilija Ostroškog ispod koje se Sofija moli za svoju decu, Foto: V. Ćup, GračanicaOnlajn

„Ikonu držim u najčistijoj sobi. Nju su mi monasi iz manastira Ostrog dali da me svetitelj čuva“, prekrsti se Sofija pred ikonom i nastavi svoju besedu.

„Kada sam bila u izbeglištvu, bukvalno sam živela na ulici. Prvo dete mi je imalo operaciju stopala, nije moglo na noge, a ja nisam imala novaca za lečenje. Otišla sam pod Ostrog, molila se i plakala, dete mi je prohodalo i progovorilo“, nastavlja Sofija, kao da se ispoveda.

Ostroški monasi su joj uvek i  mnogo pomagali, dodaje, pa je zato i devojčici, koju je rodila u izbeglištvu, dala ime Vasilisa.

„Kako da ne poverujem u ovo Božje delo i sveca koji mi je pomogao. Tada sam donela odluku  da se krstim i pređem u pravoslavlje , jer je mene Sveti Vasilije Ostroški, slava mu i milost, vratio u život“, govori Sofija. U očima joj vidim sjaj, onakav kakav je vidljiv kod čoveka čije je srce, dok vam priča o svom teškom životu, čisto i otvoreno, prema Bogu i ljudima.

A Sofija, koja je mnogo prepatila, tvrdi da je rane od mine i gelera ne bole koliko ona na srcu. Deca su rasuta po belom svetu i više i ne zna gde se nalaze, a majčina tuga je do veka.

„Da nije ovog čoveka, ja bih bila na ulici“, priča pokazujući na muža i dlanom briše obraze niz koje se kotrljaju krupne suze.

Nisu ljudi hteli rat, politika je kriva

Ikamer i Sofija kažu da ljude nikada nisu delili po veri  i nacija, već po tome kakav je ko čovek.

Dok spušta pogled ka zemlji, Ikamer nam otkriva da njegov brat ne razgovara sa njim otkad živi u zajednici sa ženom pravoslavne vere. Želeo bi da ga brat razume, da prihvati njegovu ljubav i da mu ikona Svetog Vasilija ne bude prepreka bratskoj ljubavi.

Ikamer Šaljaj, Foto: V. Ćup, GračanicaOnlajn

Sofija i Ikamer žive među Srbima i Albancima u  povrtničkom selu Drsnik, u kojem sve podseća na rat. Srušene i spaljene kuće zarasle u travu i korov, Grobljanska crkva Svete Petke više zaključana, nego otvorena za vernike.

Drsnik, selo među voćnjacima i livadama, Foto; V.Ćup, GračanicaOnlajn

„Narod je izgubio i zemlje i kuće kao što vidite i sami. Evo i voće je počelo, trešnja je rodila i savila se od ploda, ali kome da raste i rađa? Kome, kada nema ljudi?“, pita se Ikamer.

Sofija nastavlja tamo gde je on stao:

„Nisu ljudi krivi, sve je to politika uradila i zavadila narod.  Ti što rade tako, na njihovu glavu neka ide.  Inače smo svi živeli jednako, nismo gledali ko je musliman, ko je Rom, ko je pravosalavac, a ko katolik. Pre se znalo svakome gde je mesto. Niko nije smeo prstom da  upre u tebe i da ti nešto kaže ili prebaci. Nije narod izazvao rat, nego politika“, kaže Sofija i dodaje: „ Zlo vam nikada neće naneti onaj ko ne želi da se zlo njemu dogodi.“

Trošna kuća u kojoj žive Sofija i Ikamer, Foto; V. Ćup, GračanicaOnlajn

Jedino primanje od kojih ovo dvoje nevenčanih supružnika živi je socijalna pomoć od 60 evra. Hrana im redovno stiže iz manastira Visoki Dečani. Ikamer nema reči kojima bi se zahvalio monštvu Srpske pravoslavne crkve.

„Posebno se zahvaljujem ocu Petru iz Dečana. Mnogo nam je pomogao i danas nam pomaže. Sofija je asmatičar, a on joj redovno šalje pumpice. Mi mu to dobro ne možemo nikada zaboraviti“.


Silvija Rašković, Foto; V.Ćup, GračanicaOnlajn

Silvija Rašković, šefica Kancelarije za zajednice i povratak u opštini Klina, kaže da je upoznata sa slučajem Sofije Murati i da joj je više puta pomagala.

„ Mi kao opštinska kancelarija za zajednice i povratak nemamo svoj budžet, tako da nismo u mogućosti da Sofiji finanskijski pomognemo, ali smo je uputili na humanitarne organizacije koje joj  mogu pomoći“, kaže Raškovićeva.

U vezi problema sa dokumentima, iz opštinske Kancelarije za zajednice i povratak, Sofiju su uputila na Organizcaiju CRPK koja sprovodi program građanskih prava na Kosovu i radi na pružanju pomoći i usluga licima koja imaju problema sa civilnom  registracijom.

Božidar Šarković, predsednik Privremenog organa Opštine Klina, takođe kaže da je paru Murati – Šaljaj, donosio humanitarnu pomoć države Srbije.


Dok nas ispraća prema kapiji Sofija ponavlja:

„Moja jedina želja je da izvadim sva potrebna dokumenta, pa da odem u Crnu Goru, pronađem svoju decu i opet ih svijem oko sebe.“

Sofiji je Sveti Vasilije pomogao. Hoće li i ljudi?

Ivan Miljković