Бојана и Небојша Брдарић: Када би нестала традиционална музика једног народа нестао би и тај народ.

Бојана и Небојша Брдарић су брат и сесрта, родом из Сомбора, којима су љубав према традиционалној српској музици усадили родитeљи. Брат и сеја су заволели музику Лике и Кордуна, одакле им потиче мајка, али и народну песму и коло централне Србије, где је рођен њихов отац. У креирању истанчаног укуса ово двоје извођача, утицала је српска музика и једног и другог краја. Не само да су је заволели, већ су јој се и посветили. Бојана пева од своје осме године и насупа са братом који свира кавал и све дувачке инсрументе. Гостовили су много пута Народном оркестру РТС-а, саставу „Ступови“, а сада имају своју групу „Златопис“, где Бојана својим „златним“ гласом, а Небојша нотама, исписују помало заборављене мелодије старе Србије.

Иако им је место рођења најлепши западно бачки град, Бојна и Небојша се нису одлучили за извођење „врцавих“  војвођанских песама. Уместо тамбурице Небојша је виртуоз на кавалу. Због чега им је другачији музички израз блискији за интерпретацију, откривају у интервју за портал ГрачаницаОнлајн…

Небојша о Бојана Брдарић, Фото: Приватна архива

Бојана Брдарић: Небојша и ја смо рођени у Сомбору,али oтац је, пореклом, из села Пепељевац, код Лајковца, а мајчини су из Лике и са Кордуна. Љубав према овој музици нам је усадио отац који је често пуштао старе радијске певаче, певаче Радио Београда. Мислим да је, управо то разлог, зашто смо се определили за музику која није карактеристична за крај у ком смо рођени. Без обзира на наше порекло, љубав према родном Сомбору јер ипак велика.

ГрачаницаОнлајн: Када бисте неком странцу описивали музику и начин певања и свирања у овим крајевима, шта би сте му рекли, како се пева и свира у Шумадији,  како у западној Србији, како јужно, од Ниша до Врања, како на Косову и Метохији, како у Македонији,како у Босни?

Бојана Брдарић: Најбољи начин да се разлике објасне странцу, јесте песмом и свирком. Сматрам да не постоје оне праве речи које би неком, ко није са ових простора, могле да дочарају ту шареноликост и разлику у стиловима.

Одрасли смо из квалитетну музику, зато је и изводимо

ГрчаницаОнлајн: Рођени сте у време екпсанзије „турбо фолка“ и разноразних мешавина звукова и музичких праваца. Да ли су, то време и та музика били пресудни да се ти и брат определите за традиционалну песму?

Бојана Брдарић: У нашој породици се никада није слушала музика која је била модерна у то време. Ако смо и слушали страну музику, то су углавном биле песме које су настајале `60-их и `70-их година прошлог века, а када причамо о домаћој музици, то су, наравно, биле наше старе, традиционалне песме. Нас је, управо породица, спасила од негативних утицаја модерне музике, шунда и кича.

ГрачаницаОНлајн: Коју песму најрадије изводите на наступима?  Да ли ти се некада догодило да те нека нумера толико дирне да заплачеш?

 Бојана Брдарић: Избор нумера зависи доста од нашег расположења. Определити се за омиљену нумеру је заиста тешко. Дуго се бавимо музиком и изводимо многобројне песме које нам се допадају. Највише волимо да направимо комбинацију шареноликог репертоара из различитих крајева, јер у томе највише уживамо.  Такође, тешко је заплакати на сопствену интерпретацију. Пре ћемо емотивније реаговати на изведбу неког кога смо слушали као деца.

Са једног од многобројних наступа, Бојана и Небојша Брдарић, Фото: приватна архива

ГрачаницаОнлајн: Наступали сте са народним оркестром РТС-а у етно саставу „Ступови“, сада у саставу „Златопис“, подржали бројне хуманитарне акције и концерте. Како се осећа уметник када свој глас и умеће дарује у хуманитарне сврхе и тиме помогне некој породици или појединцу?

Бојана Брдарић: Хуманитарни рад је увек посебан. Наступали смо на многобројним концертима, и по нашем мишљењу, сваки уметник би требало да хуманитарни рад схвати као своју обавезу, јер таленат је нешто што је уметнику природно дато, а хуманитарни рад је најбољи начин да, тај свој дар, подели са другима.

Најсетније су песме са Косова и Метохије, њих је тешко не осетити јер изазивају емпатију

 ГрачаницаОнлајн: У лирским песмама са југа Србије и са Косова и Метохије, емоције су сркивене. Мелодија је често спорија, али и тужна, нарочито код композиција које говоре о ропству под Туцима и страдању. Колико труда треба уложити да бисте отпевали једну такву песму, осетили емоцију коју она има, оживели је и пренели на публику?

Бојана Брдарић: Најсетније и најтеже песме су настајале као последица муке. Тако је и у овом случају. На почетку нам је било страшно захтевно да разумемо такву тематику, јер нисмо одрастали у време настанка тих песама, али временом, читајући историју и едукујући се у том правцу, смо почели лакше да разумемо тежину таквих песама.  Такве нумере је тешко не осетити, јер звучно утичу на расположење и изазивају емпатију.

ГрачаницаОнлајн: Шта је захтевније за извођење, весело колце из Шумадије или Војводине или спора и сентиментална мелодије Старе Србије, питамо Небојшу?

Небојша Брдарић: Најзахтевније је оно што извошђач не разуме да интерпретира. Познавање стилова и здруживање са мелодијом је нешто на чему се ради годинама.

ГрачаницаОнлајн: Када увежбавате неку песму, да ли истражујете како је настала, каква се прича крије иза ње, какву поруку носи, када је први пут испевана и од кога?

Бојана и Небојша Брдарић

Бојана Брдарић: Ради бољег познавања саме нумере, није лоше информисати се о њој. Морамо да признамо да нам је, од самог почетка, пракса да се упознамо са историјатом песме, њеним пореклом и самим значењем текста који ћемо певати. Наравно, тешко је наћи информације за све нумере које изводимо. Доста тога смо, у оно доба, снимали са радија на касете, па смо имали и потешкоћа у налажењу историјских података везаних за одређену нумеру. Ако причамо о компонованим песмама у народном духу, нормално је да су одређене нумере прихваћене у народу као традиционалне. Народ има потребу да сведочи о садашњем времену будућим генерацијама и зато је логично да такве песме заживе у нашој традицији.

 ГрачаницаОналјн: Зашто је важно да у овим тешким данима и наступајућем времену сачувамо своју традиционалну музику, игру и песму?

Бојана Брдарић: Нематерјална традиција је нешто што нас чини оним што јесмо. Ако би се наша музика, између осталог, заборавила, брзо би и народ изгубио свој идентитет. То је наш, народни, печат, нешто по чему смо посебни. Традиционална музика је живи сведок историје и сензибилитета народа и велика штета би била да се она заборави. Када би нестала музика једног народа, нестао би и тај народ. Наш задатак је да се то не догоди.

Иван Миљковић