Bojana i Nebojša Brdarić: Kada bi nestala tradicionalna muzika jednog naroda nestao bi i taj narod.

Bojana i Nebojša Brdarić su brat i sesrta, rodom iz Sombora, kojima su ljubav prema tradicionalnoj srpskoj muzici usadili roditelji. Brat i seja su zavoleli muziku Like i Korduna, odakle im potiče majka, ali i narodnu pesmu i kolo centralne Srbije, gde je rođen njihov otac. U kreiranju istančanog ukusa ovo dvoje izvođača, uticala je srpska muzika i jednog i drugog kraja. Ne samo da su je zavoleli, već su joj se i posvetili. Bojana peva od svoje osme godine i nasupa sa bratom koji svira kaval i sve duvačke insrumente. Gostovili su mnogo puta Narodnom orkestru RTS-a, sastavu „Stupovi“, a sada imaju svoju grupu „Zlatopis“, gde Bojana svojim „zlatnim“ glasom, a Nebojša notama, ispisuju pomalo zaboravljene melodije stare Srbije.

Iako im je mesto rođenja najlepši zapadno bački grad, Bojna i Nebojša se nisu odlučili za izvođenje „vrcavih“  vojvođanskih pesama. Umesto tamburice Nebojša je virtuoz na kavalu. Zbog čega im je drugačiji muzički izraz bliskiji za interpretaciju, otkrivaju u intervju za portal GračanicaOnlajn…

Nebojša o Bojana Brdarić, Foto: Privatna arhiva

Bojana Brdarić: Nebojša i ja smo rođeni u Somboru,ali otac je, poreklom, iz sela Pepeljevac, kod Lajkovca, a majčini su iz Like i sa Korduna. Ljubav prema ovoj muzici nam je usadio otac koji je često puštao stare radijske pevače, pevače Radio Beograda. Mislim da je, upravo to razlog, zašto smo se opredelili za muziku koja nije karakteristična za kraj u kom smo rođeni. Bez obzira na naše poreklo, ljubav prema rodnom Somboru jer ipak velika.

GračanicaOnlajn: Kada biste nekom strancu opisivali muziku i način pevanja i sviranja u ovim krajevima, šta bi ste mu rekli, kako se peva i svira u Šumadiji,  kako u zapadnoj Srbiji, kako južno, od Niša do Vranja, kako na Kosovu i Metohiji, kako u Makedoniji,kako u Bosni?

Bojana Brdarić: Najbolji način da se razlike objasne strancu, jeste pesmom i svirkom. Smatram da ne postoje one prave reči koje bi nekom, ko nije sa ovih prostora, mogle da dočaraju tu šarenolikost i razliku u stilovima.

Odrasli smo iz kvalitetnu muziku, zato je i izvodimo

GrčanicaOnlajn: Rođeni ste u vreme ekpsanzije „turbo folka“ i raznoraznih mešavina zvukova i muzičkih pravaca. Da li su, to vreme i ta muzika bili presudni da se ti i brat opredelite za tradicionalnu pesmu?

Bojana Brdarić: U našoj porodici se nikada nije slušala muzika koja je bila moderna u to vreme. Ako smo i slušali stranu muziku, to su uglavnom bile pesme koje su nastajale `60-ih i `70-ih godina prošlog veka, a kada pričamo o domaćoj muzici, to su, naravno, bile naše stare, tradicionalne pesme. Nas je, upravo porodica, spasila od negativnih uticaja moderne muzike, šunda i kiča.

GračanicaONlajn: Koju pesmu najradije izvodite na nastupima?  Da li ti se nekada dogodilo da te neka numera toliko dirne da zaplačeš?

 Bojana Brdarić: Izbor numera zavisi dosta od našeg raspoloženja. Opredeliti se za omiljenu numeru je zaista teško. Dugo se bavimo muzikom i izvodimo mnogobrojne pesme koje nam se dopadaju. Najviše volimo da napravimo kombinaciju šarenolikog repertoara iz različitih krajeva, jer u tome najviše uživamo.  Takođe, teško je zaplakati na sopstvenu interpretaciju. Pre ćemo emotivnije reagovati na izvedbu nekog koga smo slušali kao deca.

Sa jednog od mnogobrojnih nastupa, Bojana i Nebojša Brdarić, Foto: privatna arhiva

GračanicaOnlajn: Nastupali ste sa narodnim orkestrom RTS-a u etno sastavu „Stupovi“, sada u sastavu „Zlatopis“, podržali brojne humanitarne akcije i koncerte. Kako se oseća umetnik kada svoj glas i umeće daruje u humanitarne svrhe i time pomogne nekoj porodici ili pojedincu?

Bojana Brdarić: Humanitarni rad je uvek poseban. Nastupali smo na mnogobrojnim koncertima, i po našem mišljenju, svaki umetnik bi trebalo da humanitarni rad shvati kao svoju obavezu, jer talenat je nešto što je umetniku prirodno dato, a humanitarni rad je najbolji način da, taj svoj dar, podeli sa drugima.

Najsetnije su pesme sa Kosova i Metohije, njih je teško ne osetiti jer izazivaju empatiju

 GračanicaOnlajn: U lirskim pesmama sa juga Srbije i sa Kosova i Metohije, emocije su srkivene. Melodija je često sporija, ali i tužna, naročito kod kompozicija koje govore o ropstvu pod Tucima i stradanju. Koliko truda treba uložiti da biste otpevali jednu takvu pesmu, osetili emociju koju ona ima, oživeli je i preneli na publiku?

Bojana Brdarić: Najsetnije i najteže pesme su nastajale kao posledica muke. Tako je i u ovom slučaju. Na početku nam je bilo strašno zahtevno da razumemo takvu tematiku, jer nismo odrastali u vreme nastanka tih pesama, ali vremenom, čitajući istoriju i edukujući se u tom pravcu, smo počeli lakše da razumemo težinu takvih pesama.  Takve numere je teško ne osetiti, jer zvučno utiču na raspoloženje i izazivaju empatiju.

GračanicaOnlajn: Šta je zahtevnije za izvođenje, veselo kolce iz Šumadije ili Vojvodine ili spora i sentimentalna melodije Stare Srbije, pitamo Nebojšu?

Nebojša Brdarić: Najzahtevnije je ono što izvošđač ne razume da interpretira. Poznavanje stilova i združivanje sa melodijom je nešto na čemu se radi godinama.

GračanicaOnlajn: Kada uvežbavate neku pesmu, da li istražujete kako je nastala, kakva se priča krije iza nje, kakvu poruku nosi, kada je prvi put ispevana i od koga?

Bojana i Nebojša Brdarić

Bojana Brdarić: Radi boljeg poznavanja same numere, nije loše informisati se o njoj. Moramo da priznamo da nam je, od samog početka, praksa da se upoznamo sa istorijatom pesme, njenim poreklom i samim značenjem teksta koji ćemo pevati. Naravno, teško je naći informacije za sve numere koje izvodimo. Dosta toga smo, u ono doba, snimali sa radija na kasete, pa smo imali i poteškoća u nalaženju istorijskih podataka vezanih za određenu numeru. Ako pričamo o komponovanim pesmama u narodnom duhu, normalno je da su određene numere prihvaćene u narodu kao tradicionalne. Narod ima potrebu da svedoči o sadašnjem vremenu budućim generacijama i zato je logično da takve pesme zažive u našoj tradiciji.

 GračanicaOnaljn: Zašto je važno da u ovim teškim danima i nastupajućem vremenu sačuvamo svoju tradicionalnu muziku, igru i pesmu?

Bojana Brdarić: Nematerjalna tradicija je nešto što nas čini onim što jesmo. Ako bi se naša muzika, između ostalog, zaboravila, brzo bi i narod izgubio svoj identitet. To je naš, narodni, pečat, nešto po čemu smo posebni. Tradicionalna muzika je živi svedok istorije i senzibiliteta naroda i velika šteta bi bila da se ona zaboravi. Kada bi nestala muzika jednog naroda, nestao bi i taj narod. Naš zadatak je da se to ne dogodi.

Ivan Miljković