Gornji Drsnik kod Kline: Naš znoj i naša muka nemaju cenu

Lepa i ne baš velika, sa svih  strana ušuškana u behar tek olistalog voća, izviruje porodična kuća Dragomira i Dobrile Karadžić. S jedne strane gleda na breg iznad sela, s druge niz padinu, prema višespratnicama Kline. Iako čitavo okruženje podseća na, za mnoge, nedosanjan san, o mirnom mestu sa kućicom u cveću i zelenilu, to je, nažalost, samo privid. Sve bi ovde moglo da bude čarobno i lepo, samo da je više Srba i sloge među njima, da se pomoć onima koji su ostali deli ravnomerno, da ne fali ono, najvažnije, što se ne može dodirnuti i kupiti, ali se može osetiti. To, ono, o čemu sužnji najviše sanjaju i najlepše reči ispredaju, zove se SLOBODA.

O njoj sanja i nada joj se od 2007. godine, kada se sa jedim brojem svojih meštana, vratio na porodično imanje, Dragomir Karadžić iz Gornjeg Drsnika kod Kline.

Dok silazimo prema njegovoj kući, dočekuje nas lavež ne baš gostoljubivih pasa, jedan… drugi… treći.

Jedan od četiri psa u dvorištu Dragomira Karadžića, Foto: V. Ćup, GračanicaOnlajn

„ Koliko ih imaš?“ – pitam primičući se bliže domaćinu jer nisam siguran u dužinu lanaca kojima su ove, ne baš bezazlene čuvarkuće, vezane.

„Četiri, na svakoj strani dvorišta po jednog“, odgovara mi Dragomir i nastavlja:

„ Drugačije ne možemo da se odbranimo od lopova, sve pokradoše po selu!“

Moje sledeće pitanje domaćin je već naslutio te je poče sam da priča:

„Živimo sa strepnjom. Kad su onomad uhapsili Marka Đurića, nas su ovde napali i pucali sa svih strana na kuću. Sumnjam tu na neke komšije, ali kad nisam video, ne mogu da kažem ništa“, priča Dragomir i sleže ramenima.

Više puta paljena letina
Dragomir Karadžić u pčelinjaku, Foto: V.Ćup, GračanicaOnlajn

U dvorištu našeg domaćina sve na svome mestu, koš i ambar na jednu stranu, garaža na drugu, uredno pokošen travnjak, cveće na svakom ćošku, pčelinjak u maloj bašti kraj kuće. Sve to on sa suprugom Dobrilom održava.

„Još da nije toga, poludeli bismo ovde, sami nas dvoje okruženi njima“, kazuje Dragomir. Supruga nas pita jesmo li za kafu i dobacuje sa strane:

„Reci koliko su nas puta napadali i palili, ništa nemoj da im prećutiš!“, reče i uđe u kuću bojeći se valjda da će domaćin od svake muke koja ih je sustigla neku da zaboravi da nam ispriča.

Dragomiru su nepozanti počinioci do sada više puta palili letinu.  Prošle godine su mu spalili hranu za stoku. Više od 300 bala sena zauvek je nestalo u vatrenoj stihiji. Pretprošle godine je spaljeno više od 200 bala. Palili su mu čak i ogradu oko kuće. Sve nam to s puno gorčine u glasu kazuje Srbin, koji se vratio na svoje, a koga sistem naziva povratnikom, iako su tu, u rodnoj Metohiji, njegovi preci živeli od pamtiveka.

Uz sve ovo Dragomir naglašava kako svakog dana oseća pritisak albanskih komšija.

„Teško da ćemo moći da opstanemo ako se nešto ne promeni!“, priča  Dragomir, a zna da je, nažalost ,i njemu i nama jasno da se u povratničkim selima u Metohiji smenjuju samo godišnja doba, sve ostalo je isto. Posla i para nema pa nema, dok sa prvim sumrakom selo pohode razbojnici, vandali i lopovi.Dušu, u tamnim prolećnim noćima, poput tinjajućeg žižka, jedino greje plamičak nade, da su na svome i da ih svevišnji Bog čuva.

Dobrila je težak bolesnik koji dnevno pije sedam vrsta lekova

Dragomir (58) i Dobrila (44) imaju sina Igora (23) i kćer Milicu (19). Deca su u Kosovskoj Mitrovici, Igor studira elektrotehniku, a Milica je završna godina frizerske škole. Porodica živi od  minimalca i porodične nege koju Dragomir prima zbog sipruge. Dobrila je inače, težak psihički bolesnik.

„Malo od minimalca, malo od zemlje i tako školujemo decu! Ne dostiže za sve, ali nekada mora da se i pretrpi“, priča Dragomir, a onda,  sačekavši da mu žena uđe u kuću, otkriva kako mu je najteže da njoj nabavi lekove.

„Sedam vrsta lekova pije, odem kod lekara u Osojane, on joj propiše recepte i onda šaljem po ljuduma koji idu za Srbiju da mi donesu. Povrh svega, plaćam 1.500 dinara učešća“, priča Dragomir i nastalja:  „Ali, šta ću, mora se, ona bez tih lekova ne sme ni dan“, otkriva Dragomir.

Sa Dobrilom, Srpkinjom poreklom iz Skadra, iz Albanije, Dragomir je u braku više od 24 godine.

Dragomi i Dobrila Karadžić, Foto; V. Ćup, GračanicaOnlajn

„Ja sam najviše ljuta na Srbe, jer sami sebi kopamo jamu. Kakav smo to narod, bre, dok oni jedan drugog pomažu, mi jedan drugom dobro ne želimo da vidimo… nema tu sreće…. nema… priča Dobrila, a glas joj podrhtava…
Osećamo i vidimo da ju je ova situacija potresla. Ne želimo da je prekinemo jer bi pomislila da ne želimo ni da je saslušamo, a ona, uzdiše duboko, nervozno lomi prste, kao da iznova prolazi kroz sve ono kroz šta je jednom već prošla… udahnu duboko i nastavi…

„Neko prima pare i od jedne i od druge vlasti, a neko nema ni za lekove. Moja deca nisu deca, samo su njihova deca“, ljutito govori. Najednom, brada poče da joj podrhtava i zaplaka se. Ustade brzo sa stolice i otrča u kuću.

Dugo smo ćutali i gledali u pravcu u kome je Dragomirova žena otrčala, potpuno shvatajući njegovu tešku situaciju.

„ Ne zamerite joj, mnogo toga nam je prešlo preko glave“, tiho govori čovek, upozoravajući nas na ženino psihičko stanje.

Psi su Karadžićima jedina zaštita od lopova, Foto: V.Ćup, GračanicaOnlajn

Nelagodnu, tešku kao malj i dugu tišinu, koja za tren ispuni čitav prostor oko nas te se nadvi nad zelenilom i šarenilom dvorišta, prekinuh pitanjem:

„Koliko zemlje obrađuješ?“

„Tri hektara svoje i nešto od rođaka koji su napustili selo. Da ne ostane jalovo, a i da je ne prisvoje Albanci“, priča domaćin.

Onda nam i otkriva da s vremena na vreme dolaze albanske komšije i pitaju koliko ceni imanje.

„Šta im kažeš?, pitam Dragomira

„A šta da im kažem, nemaju oni tih para, tako im kažem. Poznajem ja njih kao staru paru“, priča i namešta se na stolici, „ima nekih odavde iz sela koji su prodali i još ne mogu pare od svojih imanja da izvuku“.

A onda još jednom, kao bojeći se da nije bio dovoljno jasan, više poručujući njima nego li nama, ponavlja:

„Moje ne prodajem, moraju da nas ubiju da bi nas pomerili sa kućnog praga“.

Utom se pojavljuje Dobrila iz kuće.

„Znamo mi šta oni hoće. Oni bi da nas zaplaše, da mi pobegnemo za Srbiju pa da ovo bez muke uzmu. E neće vala!“ Prkosno, više se obraćajući komšiluku nego nama: „Ovo je naš znoj i naša muka, ničije nismo oteli, na svome smo“, govori Dobrila dok krajem rukava briše suze sa obraza

Ćutimo zamišljeni nad njihovim rečima. Da su na zemaljskom raju sebi napravili mali porodičin raj za život, to vidimo. Nimalo nije ni lako, ni prijatno biti u njihovoj koži, to osećamo, a i dobro nam je poznato kako je kad te dojučerašnje komšije proglase uljezom na sopstvenoj zemlji.

Ivan Miljković