Интереси обавештајаца уплетени у истрагу убиства новинара Енвера Маљокуа

Обавештајна служба КФОР-а одбила је да преда документа о убиству новинара Енвера Маљокуа Централној обавештајној јединици и истражној јединици УНМИК-а, које су по доласку на Косово преузеле кривичне истраге. УНМИК-ови истражитељи добили су само оскудне информације, а обавештајна служба КФОР-а се „покрила“ објашњењем да су сви важни подаци о овом убиству већ предати војном архиву НАТО-а.

УНМИК се потом обратио војном архиву НАТО-а, на чијем су челу тада биле САД, али никада није добио одговор. До ових сазнања је дошло Удружење новинара Србије (УНС), покушавајући да открије шта се догодило са истрагом убиства новинара Енвера Маљокуа.

“Наводне смрти”  

УНС се обратио седишту НАТО-а и тражио из војне архиве податке о свим убијеним и киднапованим новинарима на Косову, а посебно инсистирајући на документима о убиству Енвера Маљокуа.

– Свесни смо да је било тврдњи да су појединци наводно киднаповани или убијени на Косову у том периоду. Ми немамо независне информације да потврдимо ове инциденте. КФОР је први пут распоређен на Косово у јуну 1999. године. Ово је питање за правосудне органе на Косову – званично је УНС-у речено у НАТО-у, уз додатак да се “архива управо сели”.

Многе анализе и документа објављене за последњих 20 година, недвосмислено показују да је НАТО имао податке о догађајима на Косову од почетка јануара 1999. године.

Три убице  

Енвер Маљоку, новинар, писац и шеф Косовског информативног центра (КИЦ), убијен је 11. јануара 1999. године у поподневним сатима, неколико метара од стана у приземљу зграде у Сунчевом брегу у којем је живео. Преминуо је убрзо у болници у Приштини. До данас није познато ко су његове убице.

У извештају српске полиције је закључено да је убијен из полуаутоматског оружја и да су на месту злочина била тројица убица. Према подацима војне обавештајне службе, већ једном је покушано убиство познатог новинара и блиског сарадника лидера косовских Албанаца, Ибрахима Ругове, који је био у сукобу са припадницима Ослободилачке војске Косова. А то је указивало многим обавештајним агенцијама на могућу позадину и мотив убиства.

Председавајући ОЕБС-а, који је у то време имао око 700 међународних посматрача на Косову, министар спољних послова Норвешке, Кнут Волебек (Кнут Воллебаек), након разговора са југословенским председником Слободаном Милошевићем је позвао да се заробљени војници ослободе.

– Морамо одмах да видимо ослобађање талаца, ако желимо избећи велики сукоб – рекао је Волебек у Београду.

Маљоку је убијен неколико сати након што је Милошевић дао рок за ослобађање припадника југословенске војске. Октобарски споразум о примирују је био на ивици да се сруши. Отмица војника и убиство би такође могли да имају заједничку позадину.

Представник ОЕБС-а за слободу медија Фрајмут Дуве (Фреимут Дуве) изјавио је да смрт Енвера Маљокуа “трагично наглашава потребу да све стране у сукобу на Косову понове своју посвећеност сигурности и безбедности свих новинара који раде у покрајини.”

– Често сам говорио о цензури убијањем и овај најновији напад на слободу изражавања доказује да они који су одлучни да се боре против новинара пушкама, нису још положили оружје. Године 1998. девет новинара који су живели у земљама чланицама ОЕБС-а и један који је живео и радио у Савезној Републици Југославији, суспендованој чланици ОЕБС-а, су убијени. Енвер Маљоку је прва жртва 1999. године. Моја канцеларија ће сагледати могуће мере које би могле бити предузете како би се пружила подршка новинарима на Косову. Међутим, само власт на терену може у потпуности гарантовати њихову сигурност и безбедност и ја је позивам да то одмах уради – саопштио је Дуве.

Од тада до 2005. године на Косову је убијено и киднаповано још 12 новинара.

Добро обавештени извори 

Извори УНС-а наводе да је УНМИК, који је покушавао да спроведе истрагу убиства Енвера Маљокуа, на крају од обавештајне службе КФОР-а „добио само неке мање важне документе који нису били од користи за реконструкцију догађаја и идентификовање наводних починилаца“.

– Међутим, на основу тог „малог“ документа сазнало се да су „амерички кругови” створили неку врсту заштитног обруча око овог случаја. У то време, кружиле су „гласине“ да је неко рекао да је највероватније побуњеничка фракција, која је била покривена и спонзорисана од стране САД, наредила убиство Енвера Маљокуа. У овом случају, као и у случају убиства Садика Мусаја у Пећи, ти кругови су “покривали” фракцију Рамуша Харадинаја који је радио за њих (против Русије) током сукоба – навео је УНС-у високопозиционирани међународни извор на Косову.

Иначе, Садик Мусај убијен је 2. фебруара 2005. у центру Пећи. Био је сведок на суђењу петорици бивших припадника ОВК, осуђених за отмицу, мучење и убиство четворице припадника ФАРК-а (Оружаних снаге Републике Косово које је основао Бујар Букоши) у јуну 1999. године, Чланови групе Дукађини: Рамуш Ахметај, Идриз Баљај, Ахмет Ељсани, Беким Зекај и Даут Харадинај, брат Рамуша Хардинаја, осуђени су за ове злочине на три до 15 година затвора. Процес је пратила серија убистава сведока, укључујући и два полицијаца који су истраживали те злочине.

Нова истрага 

Након неуспеле истраге УНМИК-а, убиство Енвера Маљокуа завршило је у Еулексу, да би на истрагу била стављена тачка 6. маја 2017. године, јер, како је тада објашњено “није било основа за истрагу”.

Ипак, почетком ове године, Специјално тужилаштво Косова поново је отворило случај.

Енвер Маљоку је студирао књижевност на Филозофском факултету Универзитета у Приштини. Од 1979. радио је на РТВ Приштина у редакцији културног програма. Почетком 90-их био је у притвору. Постао је водећи политички новинар, а од 1993. је водио КИЦ који је функционисао као национална агенција.

У његову част, а на инсистирање Ибрахима Ругове, 12. јула 2005. у Приштини је откривен споменик Маљокуу, а једна улица добила је његово име.

Лист „Бота сот“ објавио је да је Маљокуов „изузетан рад био главни мотив за атентат, како би се прекинула политичка моћ председника Ругове.“

Убиство је изазвало велику огорченост, нарочито међу новинарима који су јавно протестовали. Али, ни протест струке није довео до тога да се сазна истина и открије ко су убице и налагодавци.

(Извор: УНС, аутор: Јелена Л. Петковић)