Живот на мањински начин – Општина Вучитрн

Фото В. ЋУП; ГрачаницаОнлајн: Вучитрн

У беди и самоћи нестају трагови о животу Срба

Општина Вучитрн, најстарије урбано насеље на Косову, налази се између Приштине и Митровице. По последњем попису који је спровео Косовки статистички завод 2011. године, броји 70 хиљада, а према подацима УНМИК-а, чак више од 100 хиљада становника. Према званичној статистици, Срба у овој општини има само 400, што је много мање него што је стварно стање на терену. Разлог је у томе, што су Срби, из највећег села вучитрнске општине –  Прилужја, пре седам година бојкотовали попис. Подаци које смо добили од Срба запослених у овој локалној самоуправи кажу да је од 6.500 Срба, колико их је пре 1999. године живело на територији Општине Вучитрн, остало само око 2.500. У општини живи још и око 300 Турака и исто толико Рома.

Фото В. ЋУП; ГрачаницаОнлајн: црква Светог Илије, Вучитрн

У самом граду Вучитрну, у парохијском дому цркве Светог Илије, подигнуте 1834. године, живи само двоје Срба – свештеник са супругом. Пре оружаних сукоба на Косову, било их је безмало 1.500. Иначе, црква у Вучитрну је јединствена, јер су у њеној изградњи учествовали, осим Срба, и Турци и Албанци, а укопана је у земљу mетар и по. Црква је оскрнављена 1999, потпуно спаљена 2004, а делимично обновљена у периоду од 2005 до 2008. године.

Нашој екипи онемогућен контакт са градоначелником

У локалној општинској администрацији ради петнаесторо Срба, штo формално задовољава Закон о јавној управи, у делу о запошљавању мањина у јавним институцијама. Запослени Срби кажу да раде нормално и да је сарадња између њих и албанских колега добра.

Фото В. ЋУП; ГрачаницаОнлајн: Општина Вучитрн

Бобан Ристић, службеник за заједнице и повратак у Општини Вучитрн каже да се живи тешко, јер је економска ситуација на читавом Косову, али и шире, веома лоша, наглашавајући да безбедносних проблема нема.

“Срби који су остали да живе у нашој општини се углавном баве пољопривредом. Иначе, ситуација је стабилна, људи се крећу, долазе у општину, ваде документа. Што се тиче слободе кретања, нема проблема”, каже Ристић, додајући да се локална самоуправа максимално труди да олакша живот и опстанак свим својим грађанима, углавном кроз субвенције и мале грантове.

Фото В. ЋУП; ГрачаницаОнлајн: Бобан Ристић, службеник за заједнице и повратак

И поред пет имејлова које смо послали на службену и приватну адресу градоначелника Вучитрна, Џафера Тахирија, затраживши интервју, одговор нисмо добили. До шефа кабинета и административног асистента председника општине такође нисмо могли да дођемо, јер човек од неких шездесетак година, који ради као обезбеђење испред кабинета, није дозвољавао да уђемо, нити је са нама желео да прича на српском. У самој згради општине смо на вратима приметили двојезичне натписе на канцеларијама, а званични сајт општине је само на албанском језику.


У немогућности да пронађу посао у својој општини, млади Срби из Општине Вучитрн одлазе пут Београда, Ниша, Краљева или у земље Европске уније. У селима су остала већином старачка домаћинства, у школама је све мање деце.

“Нисмо до сада информисали градоначелника о одласку младих Срба из општине Вучитрн, али је тачно да одлазе, већина због посла и бољих услова живота. Мислим да централне власти треба мало више да се труде, да подрже мањинске заједнице, јер ми немамо моћ, немамо снагу, немамо буџет, а представници централних власти су ти који могу да дођу, да попричају са грађанима, да им објасне шта раде, да им помогну, да би људи опстали. Доста је народа отишло, а одлазиће се и даље ако се централне власти не потруде да то спрече”, прича нам Бобан Ристић док нам показује сада једнонационалан град Вучитрн, у коме се преплићу стара и нова архитектура.

“Моји суграђани Срби треба да се надају и да раде на томе да опстану и да се врате својим кућма. Општинске власти раде, нови градоначелник их посећује и труди се да помогне, али централне власти морају да обезбеде мало веће грантове за развој пољопривреде или изградњу неке фабрике. У том смислу, исти проблем имају и мањинска и већинска заједница”, закључује службеник за заједнице и повратак у Општини Вучитрн, Бобан Ристић.

Како је чувени Војиновић мост постао приватно власништво?

Фото В. ЋУП; ГрачаницаОнлајн: Војиновић мост

Да је Срба било у граду Вучитрну, средњовековној престоници владарске породице Бранковића и властелина Војиновића, осим цркве и порушеног гробља, подсећа још Војиновића мост, по историјским подацима, саграђен на реци Ситници. Ситница је у међувремену променила ток, а мост је ограђен од стране власника једног ресторана и тако је онемугућено да мештани и туристи обилазе и диве се лепоти најстаријег каменог моста у овом делу Балкана. Наиме, власник ресторана је у близини моста изградио ресторан и летњу башту, оградио двориште, али и део општинског земљишта на коме се налази мост. Пошто нисмо успели да разговарамо са надлежнима у општинској администрацији, не знамо да ли за то има дозволу, али Срби који тамо раде кажу да је то урадио илегално.

Од једног случајног пролазника, који није желео пред камере, сазнали смо да општинска власт не чини никакве напоре да скине ограду око моста и да је човек који је га је „приватизовао, неко са ким се не би требало замерати“.


Од 63 села у вучитрнској општини, Срби још живе у Прилужју, Гојбуљи, Бањској и Грацу. У Великој Реци, Горњем и Доњем Становцу, Слатини, Новом селу Мађунском, Мијалићима, Букошу, Горњем и Доњем Сврачку, Недаковцу и осталим селима вучитрнске општине, Срба више нема. Отишли су, из безбедносних или економских разлога.

Фото В. ЋУП; ГрачаницаОнлајн: Вучитрн

Прилужје, велико село са великим потешкоћама

Прилужје је највеће село у Општини Вучитрн, налази се између Обилића и Вучитрна, на површини од 745 хектара. Кроз ово место протичу две реке: Лаб и Ситница, које врло често плаве плодну земљу, али и домаћинства. Пре 1999. године, овде је живело близу 3.500 Срба, сада их има 2.500, а у 50 домаћинстава живи и око 250 Рома У највећем селу вучитрнске општине се налазе Основна школа „Вук Караџић“ и Средња техничка школа „Никола Тесла“, које функционишу у образовном систему Републике Србије. Наставу похађа 500 ученика, Срба и Рома.

Фото В. ЋУП; ГрачаницаОнлајн: Прилужје

Забрињавајуће је, кажу мештани Прилужја, што Срби све више продају земљу и куће и одлазе пут централне Србије, али и у земље западне Европе. Незапосленост, недовољна владавина права и незаинересованост локалних и централних власти су, како кажу, основни разлози одласка Прилужана са својих вековних огњишта.

Није лако бити Србин на Косову

Мирославка Милићевић, рођена у Прилужју, живела је и радила у Приштини, каже да је „веома тешко данас бити Србин у косовским селима“:

„Живимо као у логору, у гетоу, а најтеже је за младе јер немају посла и зато одлазе. Поједини мештани продају земљу и куће, а већина кућа остају празне. Више од стотину кућа у нашем селу је опустило“, резигнирано каже Мирославка.

Фото В. ЋУП; ГрачаницаОнлајн: Мирославка Милићевић

Градимир Бојковић живи са мајком, супругом и двојицом ожењених синова у Прилужју. Каже да са комшијама Албанцима нема проблема, али да су проблем власти и на Косову, и у Србији.

„Помаже Србија, нешто мање се труде општинске косовске власти, али запошљавање и подела субвенција и хуманитарне помоћи, углавном није коректна. Родбинске и партијске везе су главни критеријум, а не стварне потребе“, наглашава Градимир, додајући да социјална помоћ није решење, нити гарантује будућност.

Фото В. ЋУП; ГрачаницаОнлајн: Градимир Бојковић

„Овај народ је навикао да ради, али фабрика нема, од пољопривреде не може да се преживи, јер нема тржишта, а и откупне цене су мале“, закључује Бојковић.

Поплаве из године у годину постају све већи проблем

Атар села Прилужја је у последњих годину и по дана два пута плављен. Некада извор живота за Прилужане, реке Лаб и Ситница, претвориле су се у непријатеље мештана.

„То се дешава због људског фактора, не изливају се реке саме од себе. Гради се неплански, надлежни не чисте речно корито. Инспектори из општине Вучитрн су долазили и никоме од нас Срба нису помогли, иако је све ово било под водом. Само су помогли ромским породицама“, прича Бојковић, показујући нам још увек влажне зидове своје старе куће, грађене педесетих година прошлог века, од блата и камена.

Фото В. ЋУП; ГрачаницаОнлајн: Градимирова кућа, влажни зидови од поплаве

Градимирова супруга Зора, категорична је да будућности за Србе у Прилужју овде нема и да је две трећине мештана Прилужја већ купило куће и станове ван Косова


И Роми гледају на запад

Роми у Прилужју живе као и већина њихових сународника широм Косова, у лошим кућама, без посла, сакупљајући секундарне сировине или надничећи. Кажу да са Србима у Прилужју живе у добрим комшијским односима. Млади Роми углавном маштају о западу Европе, где мисле да ће имати животне услове достојне човека у 21. веку.

Фото В. ЋУП; ГрачаницаОнлајн: Ромска махала

Док смо улазили у насеље у коме живе Роми, запахнуо нас је смрад од отпада, депоније смећа које су направили несавесни људи. Кућице трошне, а испред се играју деца, боса и обучена у прашњаву и прљаву одећу.

Флоријан Богази, има 15 година, иде у средњу школу, живи са родитељима, сестром и братом у две собе.

„Моји родитељи су избегли из Слатине, а овде смо подстанари. Живимо, онако…тата ради на њивама локалних Срба, па када добије надницу, купи нам одећу, храну…Ја не видим своју будућност на Косову, чим будем пунолетан, одлазим негде, у Београд или Италију, можда у Немачку“, прича нам Флоријан и кроз још увек дечји осмех, тврди да ће постати певач. Да има талента, уверили смо се и сами, док нам је, испраћајући нас, отпевао сетну ромску химну „Ђелем, ђелем“.

Фото В. ЋУП; ГрачаницаОнлајн: Флоријан Богази

И поред заиста нехуманих услова живота, младим Ромима не недостаје младалачког заноса и у сваком тренутку покушавају да од ружне свакодневнице, лек потраже у музици. И осамнаестогодишњи Рамадан Бузоли, који у Прилужју живи са мајком, осим што игра кошарку, својом највећом љубављу сматра гитару.

„Гитара је моја душа, моје срце, мој сан“, каже нам Рамадан, пребирајући по жицама песму „Даире“, групе „Смак“. И овај младић каже да не види будућност у косовској равници, већ негде у Европској унији, можда чак и у Америци.

Фото В. ЋУП; ГрачаницаОнлајн: Рамадан Бузоли

И док напуштамо такозвану „ромску махалу“, деца се утркују ко ће пре да додирне камеру и микрофон. Дечачић од десетак година нас зауставља пре уласка у ауто и тражи да објавимо његову молбу:

„Само реците да нас комшије Албанци, када пролазе овуда колима, не псују и не пљују.“

Фото В. ЋУП; ГрачаницаОнлајн: Ромска махала

„Краду се кола, трактори, краве…зна се ко“

Представник села Прилужја, Небојша Здравковић, који често контактира локалне власти у Вучитрну, каже да се максимално труди да помогне да сви мештани Прилужја живе боље. Инфраструктура се полако гради, поправљају се улице, улична расвета ради, функционише водовод и канализација, али безбедност људи и имовине није на задовољавајућем нивоу.

„Највећи проблем је безбедност, учестале су крађе, краду се кола, трактори, краве. У Прилужју је раније било најмање 300 крава, а сада имамо шест крава у оволиком селу. Људи који имају краве треба да дежурају сваке ноћи и да их чувају од лопова“, објашњава Здравковић, напомињући да је десетак полицајаца у полицијској подстаници у селу мало и да је поднео захтев надлежнима да се запосли још „чувара закона“.

Фото В. ЋУП; ГрачаницаОнлајн: Небојша Здравковић, Представник села Прилужја

Представник села, као и његови суграђани, каже да су поплаве велика опасност и да се о њима говори само када се догоде.

Гојбуља, чардак ни на небу, ни на земљи

Када са магистралног пута Приштина–Митровица дођете до скретања за град Вучитрн, десно се одваја пут за Гојбуљу, село у подножју Копаоника, удаљено само три километра од магистрале.

Фото В. ЋУП; ГрачаницаОнлајн: Гојбуља

Некада је Гојбуља била чисто српско село, а мешовито је постало пре неких пет-шест година. Данас у селу има седам албанских кућа, а Срба је сваког дана све мање и мање. Живе у свега 35 кућа, од 100, колико их је било до 1999. године. Половина домова је напуштено. Већина младих људи живи на релацији Митровица-Гојбуља или Србија-Гојбуља. Двадесетак младића је отишло трбухом за крухом, чак у Норвешку. Једног натурализованог Норвежанина срећемо код сеоске продавнице, у центру села, где се налази и школа, коју похађа свега десеторо ученика.

„Шест месеци радим у Норвешкој, шест месеци сам код куће и исплати се. Донесем око 10. 000 евра, о којима овде могу само да сањам“, прича нам младић који не жели да се представи.

И десетак мештана са којима смо разговарали, није желело да каже своја имена. Боје се да не изговоре нешто што се неће свидети комшијама Албацима или властима. Разумемо и не инсистирамо.

Фото В. ЋУП; ГрачаницаОнлајн: Братислав Костић, Представник села Гојбуља

Крећемо према сеоској цркви, једином асфалтираном улицом у Гојбуљи, према кући Братислава Костића, представника села. Братислав, наставник у школи, један је од ретких који у Гојбуљи живи са оцем, супругом и децом.

„Гојбуља је чардак ни на небу ни на земљи. Митровица води рачуна о својим мештанима, а општина Вучитрн је слаба и не може да запосли људе, нити у администрацији, нити у јавним предузећима. Мислим да је језик највећа баријера за било какве друге послове. Срби углавном не знају албански и то је додатни проблем“, почиње Костић причу о свом селу.

Братислав тужно понавља оно што и комшије, да је младих сваким даном све мање. Ипак он не одустаје.

„Ја сам председавајући Комитета за заједнице у општини Вучитрн, који је направио стратегију за развој општине и ја сам учествовао у њеној изради. У једној клаузули пише да се приликом формирања тих комитета за заједнице и за безбедност, поред тога што се води рачуна о националној структури, да се води рачуна и о територијалној структури“, објашњава Костић, верујући да ће стратегија почети да се примењује, у интересу свих грађана.

Братислав Костић, и поред свих недаћа које муче Србе у овом селу подно Копаоника, позива своје суграђане да не журе са продајом кућа.

„Не продајте куће за мале паре, колико вреди један половни аутомобил. Дедовину би требало сачувати и оставити је будућим генерацијама. Не дозволите да једна генерација уништи све“, поручује Братислав.

Фото В. ЋУП; ГрачаницаОнлајн: Гојбуља

У Гојбуљи, Срби су још увек власници више од 70% земље, али је сву не обрађују. Још увек је присутан страх и сећање на 1999 и 2004. годину, а око 20% земље је и даље узурпирано. Такође, планирана је и изградња аутопута који пролази кроз српске њиве у атару села, па ово подручје почиње да буде изузетно примамљиво за купце.

У центру села се мештани Гојбуље не задржавају дуго јер су још увек видљиви трагови пуцњаве на сеоску продавницу, од пре неколико година, усред дана. Место окупљања им је једино црква Свете Петке, подигнута 1986. године, на темељима старе.

На само два километра од Гојбуље, према северној падини Копаоника, налази се село Мироче, у коме је пре 1999. било 11 српских кућа. Последњи Србин је напустио село 2004. године, а имања и куће су узурпирани, кажу мештани Гојбуље.

Фото В. ЋУП; ГрачаницаОнлајн: село Мироче

„Све је узурпирао један човек, али општина и полиција не реагују“, каже нам у пролазу човек, осврћући се са страхом да га неко не види да разговара са новинарима.


Бањска Вучитрнска, више паса него Срба

После Вучитрна, десно од магистралног пута, кривудави скоро асфалтирани пут води до села Бањска. Вучитрнска Бањска или Малена Бањска, некада бановина Страхињића Бана.

На уласку у село српско гробље и и црква посвећена Светом Николи. Црква је из 13. века, а предање каже да је градњу у 14. веку наставио цар Душан и  посветио је својој мајци Теодори. После 1999. године је три пута минирана, али су сељани сакупили новац и заједно са донаторима, уз благослов Епархије рашко-призренске, цркву подигли из рушевина.

У Бањској, која је увек била мешовито село, пре оружаних сукоба на Косову живело је око 300 Срба. Сада их је у петнаестак кућа, у двориштима ограђеним каменим зидовима и високим капијама, остало тек четрдесетак. Лавеж паса леди крв у жилама, али мештани кажу да тако мора. Свака кућа има по три или четири пса, јер их, како кажу обавештавају о званим, али много више о оним незваним гостима, који пљачкају њихове куће и штале.

Фото В. ЋУП; ГрачаницаОнлајн: Бањска

Срби, мештани Бањске нам се и нису много обрадовали. Не би они ни у новине ни на телевизију. Сигурније је кажу, ако ћуте.

Храбра седамдесетчетворогодишња Слободанка Данчетовић, која у Бањској живи са сином, снајом и две унуке, не мисли тако. Храбро отвара једну, па другу капију, нудећи нас соком од зове, који је тек направила.

„Мало је Срба овде остало. Било је ово мешовито село и био је добар живот раније, али после рата, никако. Оно одмах после рата, комшије Албанци нас нису ни поздрављали, а сада има две – три године, јављају се. Не бих о онима који су нестали, а нестало је деветоро Срба из нашег села. Све се зна, али…“, у само њој знаним шифрама нам прича Слободанка и наставља о својој муци:

Фото В. ЋУП; ГрачаницаОнлајн: Слободанка Данчетовић

„Ништа никоме нисмо учинили нажао, али комшије нама јесу нанели штету. Имала сам краву и њу су ми украли. Разбили су спољни зид и отерали и краву и бика. Сада стоку више не држимо, само свиње. Пре петнаестак дана, жена била у болници, муж отишао да је обиђе, украли им краву“, прича Слободанка, показујући нам трагове разбијеног зида штале.

Слободанка има пензију од 75 евра, син ради као портир у школи, обрађују башту која је у близини куће, њиве су опустеле.

„Некада је ово било лепо село и имали смо леп живот. А данас, никако…Али, дај Боже само мира и да ми деца остану жива. Волела бих да оду у Митровицу, а ја да останем и да умрем овде, да ме сахране поред мужа“,  каже сетно времешна Слободанка. Онда се присети да нам није рекла да у селу немају ни продавницу.

„Ако нам треба зрно соли, морамо у Митровицу“, наглашава. У Вучитрн, каже, ретко иде. Једино када јој затреба нека документација.

Фото В. ЋУП; ГрачаницаОнлајн: школа у Бањској

У такозваној српској махали, у Маленој Бањској, поред речице Топлик, нова омалена школа, саграђена после рата, донацијом Новог Сада и Бечеја. Четворогодишња школа носи име „21. новембар“,  а у њој је само један ђак. У четири разреда, један ученик.

Насупрот малим и трошним српским кућама, комшије Албанци су изградили велелепне куће, дворишта су сређена, у сваком паркиран модеран аутомобил.

Фото В. ЋУП; ГрачаницаОнлајн: Бањска

На улици срећемо седамдесетвогодишњег Бехрама Мустафу, који тврди да су сада међунационални односи у Бањској добри, али да власт не чини довољно за људе, ни за Србе, ни за Албанце.

„Ови на власти само гледају да запосле своје и да дају субвенције за своје, или рођаке или партијске другове. А ево сада граде пут и уместо да искористе државну земљу која је поред пута, они су га трасирали преко плодних њива и то мора да се плати приватницима“, објашњава Бехрам Мустафа.

Излазимо из Малене Бањске и још једном свраћамо у цркву, окружену столетним стаблима, међу којима је и један бадем.

Фото В. ЋУП; ГрачаницаОнлајн: Бехрам Мустафа

Сама, разрушена и оскрнављена црква Светог Јована Претече у Самодрeжи

Фото В. ЋУП; ГрачаницаОнлајн: црква Светог Јована Претече у Самодрeжи

Самодрежа је село у општини Вучитрн, на крајњим јужним падинама Копаоника, у долини Лаба, некада мешовито, а након 1999. године, у њему живе само Албанци. Више од 70% имовине која је била у власништву Срба, продато је, а остало је или узурпирано или напуштено. У дворишту сеоске школе, налази се црква, посвећена Усековању главе Светог Јована Крститеља, која је на темељима старе цркве подигнута 1932. године. Поред многих донатора, у обнови цркве, за коју историјски подаци говоре да је била место вечере Лазара Хребељановића и његових великаша пре Косовске битке 1389. године, прилог за њену изградњу је дао и познати научник Михајло Пупин.  

Фото В. ЋУП; ГрачаницаОнлајн: црква Светог Јована Претече у Самодрeжи

Маја 2018. године, црква изгледа сабласно. Нема крста на крову, врата су скинута, у цркви је крављи измет, гомила пепела и гарежи од паљевине. Ни трага од фресака, ни икона.


У Граце само пред изборе

Граце је село у општини Вучитрн, у подножју Копаоника, у долини потока Косковика, на три и по километра југоисточно од ушћа Лаба у Ситницу, са десне стране магистралног пута Приштина-Митровица. По попису који је спровео Статистички завод Косова, 2011. године, село је имало 1.736 становника. Пре рата на Косову, село је било насељено само Србима, било је 130 кућа. Сада, маја 2018. године, има 45 српских, са 250 људи и 40 албанских кућа.

Фото В. ЋУП; ГрачаницаОнлајн: Граце

Силазећи са главног пута, поред којег су велике куће и локали, одједном, после само једног километра, улазећи у Граце, наилазимо на трошне куће и смрад од канализације која се улива у сада сув канал Ибар-Лепенац. Понека нова кућа, кажу да су их изградили Албанци после рата, нарушава јадан изглед села Грацe.

На уласку у село срећемо Дритона, који се у ово село доселио пре пет година. Без питања, он нам за минут објашњава како се живи и на мањински, и на већински начин у овом селу.

Фото В. ЋУП; ГрачаницаОнлајн: Дритон

„А свима нам је исто. Тешко живе и Албанци, и Срби и Роми и сви. У Граце не улажу ни општина, ни власти из Приштине. Канализација лоше урађена, улице неасфалтиране, само пред гласање нас посећују и обећавају помоћ“, набраја Дритон и додаје да Срби продају дедовину, одлазе, не желећи да се боре за своје село.

И док шетамо селом у потрази за саговорником, уверавамо се у Дритонову причу. Срби углавном чекају да им неко понуди добру цену, па да оду. Доста им је, наглашавају, и обећања, и несигурности и сиромаштва.

Фото В. ЋУП; ГрачаницаОнлајн: Гордана Станишковић са сином

Поред главног пута, мало пре скретања према школи, живи Гордана Станишковић са сином, учеником седмог разреда. Кућа, као из филмова страве и ужаса, само што се не сруши.

„Све пропада, код прозора се исцепао зид.  Страх ме је и по тераси да ходам. Жао ми да пропадне сасвим, а немам чиме да поправим. Желела бих да сину средим кућу, да не кажу у селу како је отац умро, а мајка напустила кућу. Душа ме боли, али не могу“, почиње своју исповест Гордана, док је син посматра сузних очију. Иако има само 13 година, много је претрпео и још увек трпи. Нема своју собу, купатило је у очајном стању, нема компјутер, ни модерни телефон.

„Имам породичну пензију из Србије, то је 9.000 динара, социјалну помоћ од 4.000 и дечји додатак од 2.500 динара. Све од Србије. Не можеш са тим парама ништа да створиш, само да се прехранимо“, наставља Гордана.

Фото В. ЋУП; ГрачаницаОнлајн: Страх ме је и по тераси да ходам

Каже да су се раније, док јој је муж био жив, обраћали за помоћ у општину, али прошло је већ четири године, а ниједна институција ни организација не могу да јој направе купатило. Њој не треба, навикла је она као у претпрошлом веку да се купа у кориту, али жао јој сина. Скоро ће момак да постане.

Недалеко од куће Станишковића, живе њихови кумови. Брачни пар Михајловић, тридесетдеветогодишња Сузана и седам година старији Милан, са шесторо деце у страћари од шездесетак квадрата. Милан је запослен, али једна плата је недовољна за храну и гардеробу за шесторо малишана.

Фото В. ЋУП; ГрачаницаОнлајн: породица Михајловић

„Живимо само од плате. Земљу немамо, само шест ари баштице. Имали смо око хектар, продали смо да бисмо излечили једног братанца“, прича Милан, док Сузана стидљиво показујући унутрашњост куће у којој живе, тихо додаје:

„Ову зиму је кућа издржала, али мислим да следећу неће. Само да се не сруши на децу“.

Представник Граца, Радован Петровић, који у селу живи са супругом и петоро деце, каже да његове комшије заиста живе у тешким условима. Због тога продају и одлазе.

„Највећи проблем је како се запослити. Млади немају посао, одлазе, а после за њима иду и родитељи. Од пољопривреде се тешко живи, има доста улагања, а нема тржишта“, објашњава нам Радован, који обрађује 10 хектара земље.

Фото В. ЋУП; ГрачаницаОнлајн: Радован Петровић, представник Граца

Радован је љут на комшије Албанце јер су у селу отворена два погона који се баве прерадом поврћа, али ни у једном не раде Срби. Додаје да општина и у инфраструктуру не улаже подједнако.

„Све улице у селима у којима живе Албанци су асфалтиране, а погледајте код нас… Ништа. Ко зна колико сам пута поднео пројекат да нам асфалтирају пут од школе до излаза из села, али видите и сами, ништа“, љутито прича Радован Петровић, потврђујући речи комшије Дритона да у Граце политичари долазе само пред изборе.

На крају нас је замолио да похвалимо Министарство за заједнице и повратак, које је једино помогло овом селу, изградивши канализацију.

Фото В. ЋУП; ГрачаницаОнлајн: осмогодишња школа „Свети Сава“, Граце

У Грацу, по образовном систему републике Србије, ради осмогодишња школа „Свети Сава“, у којој у осам разреда и у предшколској установи, има само 28 ђака. Тринаестогодишња Душица нам каже да имају и кабинет за информатику, али немају салу за физичко.

„Али није то ни важно. Када би само било више деце да се дружимо, када не би одлазили“, не крије своје жеље Душица.


(Ова репортажа је део пројекта „Живот на мањински начин“, који је подржала Косовска фондација за отворено друштво из Приштине. Ставови, закључци и препоруке, изречени у репортажи, не изражавају неопходно и ставове Косовске фондације за отворено друштво).


Анђелка Ћуп