Јан Брату, шеф Мисије ОЕБС-а на Косову: Важно је удвостручити напоре да се истраже убиства и киднаповања новинара на Косову

„Специјализовано веће (Суд за ратне злочине на Косову) има специфичан мандат и нисам сигуран до које ће мере гледати у случајеве киднапованих и убијених новинара. Ове случајеве је требало да истраже међународни тужиоци и судије који су годинама уназад водили владавину права на Косову, и немам одговор на питање зашто то није учињено.

Наша мисија схвата озбиљно безбедност новинара и зато разматрамо могућност  формирања комисије која би истражила те случајеве. То је све у почетној фази, али је од виталног значаја да за овај рад имамо политичку подршку косовских власти, пре свега, председника“, каже Јан Брату, шеф Мисије ОЕБС-а на Косову у интервјуу за Удружење новинара Србије (УНС), уједно се захваљујући овој организацији на упорном и посвећеном истраживачком на раду о овој теми.

Међународна мисија на Косову траје 19 година. Како објашњавате да је за толико година од 15 случајева убистава и киднаповања новинара и медијских радника пред лице правде изведен само један убица? 

– Нисам овде 19 година, па не знам шта се све дешавало, али јесте необично. Необично је да киднаповања и убиства познатних новинара нису истраживана и процесуирана. То је чудно, с обзиром на то да је од почетка присуства међународних мисија, истицана важност медија и улога новинара. Такође, тема безбедности новинара је у фокусу дуже време. Дакле, веома је изненађујуће, а одговор немам. Јасно је да је непосредно након конфликта био турбулентан период на Косову, и политички и безбедоносно, па претпостављам да је фокус међународне заједнице отишао у другом правцу. Ипак, убијени и киднаповани новинари, и у таквој ситуацији би били приоритет, али изгледа да нису. Не знам шта је урађено када је реч о истрагама, у случајавима када је истрага било, иако претпостављам да су неки напори направљени. Непосредно након конфликта, Косово су администрирали УНМИК и УН полиција. Можда је било темељних истрага, али они нису довеле до оптужница, што отвара многа питања, али је на међународној заједници да одговори, јер транспарентност важи за све.

Од јуна 1999. године до 2005. године, дакле у периоду у којем је на Косову у пуном капацитету била међународна управа, убијена су и нестала деветорица наших колега. Није ли заправо међународна мисија на Косову постала саучесник за некажњивост злочина над новинарима и медијским радницима? 

– Разумем зашто тако постављате питање. Као што сам рекао, питања могу и требало би покренути, али не могу ићи толико далеко да се сложим са појмом саучесника. Требало би да знамо више о томе шта су урадиле међународне власти које су имале надлежност на Косову. Слажем се, међутим, да је веома збрињавајуће да и даље постоји некажњивост за деветоро новинара убијених и киднапованих под стражом међународне заједнице. Шесторо новинара је киднаповано или убијено до јуна 1999. године.

Наша истраживања показују да је УНМИК у неким случајевима отварао предмет неколико година након што је наш колега киднапован, да су неке истраге под необичним околностима заустављене, све у свему, оптужница нема. Када не истражујете, а то је ваш посао, у европским земљама, постајете саучесник. 

– Да, разумем Ваше питање. То отвара неколико питања, не само питање некажњивости злочина над новинарима, већ и улогу и одговорност међународних мисија. То јесте екстремно важно питање, али ја нисам права особа да на њега одговори. То је питање за Уједињене нације и друге који су били укључени у судске процесе у то време. Ипак, одговорићу Вам, не као шеф мисије, већ као појединац који верује у УН, њену улогу, мандате и одговорност. Питања о праћењу ових случајева изазивају забринутост и требало би на њих одговорити.

Ви сте први високи међународни представник који је обишао место где су пре 20 година киднаповане наше колеге из Радио Приштине Ђуро Славуј и Ранко Перенић. Да ли тај Ваш чин треба да разумемо као спремност да заиста учините све што је у Вашој моћи да се расветле убиства наших колега?

– Мисија ОЕБС-а на Косову је фебруара прошле године организовала конференцију на којој је тема била убиства и киднаповања новинара. Конференцији је присуствовао председник Тачи који је изразио подршку истази убистава и киднаповања новинара. То је био први пут од 1999. да је једна међународна организација јавно поставила ово питање. То смо урадили, јер наша мисија на Косову схвата безбедност новинара озбиљно, то није нешто о чему само говоримо, већ желимо да нешто и урадимо. Зато разматрамо могућност комисије која би се бавила овим случајевима, слично комисијама које су уставновљене у Србији и у Црној Гори. То је све у почетној фази, али је од виталног значаја да за овај рад да имамо политичку подршку власти Косова, пре свега, председника. Верујем да ту подршку имамо, јер је председник Тачи такође изразио жељу да оде и ода почаст на месту где је постављена плоча Ђури Славују и Ранку Перенићу. Моје присуство на поновном постављању плоче јесте знак солидарности, пре свега са породицама. Оне још пате, оне су у болу и заслужују да неко схвати њихову ситуацију. Моје присуство је и наставак рада који смо покренули фебрауара прошле године.

Имате ли било какве информације да ЕУЛЕКС и КФОР заиста нешто раде на расветљавању злочина над новинарима и медијским радницима на Косову? 

– Немам никакве информације шта су друге међународне организације на Косову радиле поводом ове теме. Еулекс је заузет припемама за промену мандата, 14. јуна, када се очекује да ће мандат мисије бити промењен. За КФОР не верујем да на овој теми ради, јер немају мандат да истражују злочине. Еулекс јесте имао истражни мандат од 2008, али са садашњим мандатом, и овим који ће уследити, није у позицији да иницира случајеве, већ ће то радити косовске институције. Еулекс је у процесу примопредаје великог броја документа косовској полицији и правосуђу. То отвара многа питања, јер знамо да је истражни капацитет косовског тужилаштва и полиције ограничен, као и у сваком тужилаштву и полицији, а сада одједном добијају велики број случајева, које ће неко морати да пречешља. Они већ сада имају велики заостатак у раду, иста ситуација као свуда у региону, и питам се шта би и могли да ураде у скоријој будућности. Мислим да у косовском правосуђу постоји воља, али да је из практичних разлога велики изазов да се то и уради.

За КФОР (НАТО) сам Вас питала, јер знамо да је сакупљао обавештајне податке и пре 1999, а и након тога. Ти подаци би могли бити од великог значаја за истраге. Шта се са њима догодило? 

– Питање је да ли је ту реч о извештајима КФОР-а или националним извештајима држава чланица КФОР-а. Мислим да ћете наћи да је ту пре свега реч о националним извештајима, а као што знамо, обавештајни подаци било које врсте су поверљиви. У суштини, не знам шта КФОР или државе чланице имају.

Због неспремности институција, заправо због њихове умешаности у убиство познатог српског новинара Славка Ћурувије 1999. године у Београду, оптужница против убица подигнута је тек када је власт формирала Комисију за истраге убистава новинара чији су чланови и угледни новинари. Да ли би таква комисија могла да помогне да се и на Косову најзад процесуирају одговорни за убиства и киднаповања новинара и медијских радника?

– Не знам, али волео бих да то мислим. Успостављање такве комисије ставља ову тему у јавни фокус и јесте важно да је председник Хашим Тачи то подржао. ОЕБС сада ради на томе да провери могућност успостављања такве комсије на Косову. Најгора ствар да ова убиства и киднаповања остану без одговора. На путу су да избледе у заборав. Ми смо подигли ови питање и ставили у јавну агенду, а мислим да би комисија допринела проширењу истраге и подизању свести у јавности. Да истакнем да ми овде не говоримо само о српским новинарима, већ говоримо и о српским и албанским новинарима, а последње убиство се догодило 2005. године.

Ви сте дипломата са богатим искуством, угледом и одличан сте познавалац политичких прилика на простору бивше Југославије. Да ли је, по Вашем мишљењу, могуће да косовска полиција, тужилаштво и правосуђе ураде свој посао када су у питању убиства наших колега без одлучне и безрезервне подршке међународних институција? 

– Да. Има пуно добих професионалаца у косовском правосуђу и полицији, посвећених својим задацима и правди и имају воље да то ураде. Ти људи узимају ту одговорност веома озбиљно, али мислим да је овде пре свега питање конкретних капацитета да то истраже. Реч је о комплексним случајевима, у неким је прошло 20 година и биће веома тешко истражити их. Како наћи доказе, сведоке, како сачинити одрживу оптужницу, јер за пресуду докази морају бити ван основане сумње. Такође, ти случајеви су до сада били под контролом међународних фактора све до сада.

Да ли је заправо Специјални суд за ратне злочине на Косову права адреса за расветљавање убистава новинара и медијских радника на Косову? 

– Специјализовано веће има специфичан мандат и нисам сигуран до које ће мере гледати у ове случајеве. Њихов мандат је да испрате тврдње изнете у извештају Дика Мартија поднетом Свету Европе, а ван тога не знам шта ће њихови приоритети бити. Ове случајеве је требало да истраже међународни тужиоци и судије који су годинама уназад водили владавину права на Косову, а сада је на косовском правосуђу да их настави.

Дакле, враћамо се на почетак са темом личне одговорности оних који је требало да обаве ове истраге, а нису.

– Не могу да на то одговорим, осим да кажем је то питање за инстутуције које су имале ову одговорност. Они који су на челу тих институција данас, нису били овде пре 20 година. Саветодавна комисија за људска права је објавила неколико извештаја који су били веома важни, али мислим да би такође требало погледати улогу међународне заједнице у смислу обезбеђивања правде током њиховог мандата и шта је тим поводом урађено.

Како видите резолуцију Европске федерације новинара о киднапованим и убијеним новинарима на Косову, коју је иницирао УНС, а предложиле и Асоцијација новинара Косова (АГК), Независно удружење новинара Србије (НУНС) и Синдикат новинара Србије (СИНОС)?

– Драго нам је што чујемо да је Европска федерација новинара (ЕФЈ) једногласно усвојила резолуцију који су предала новинска удружења из Београда и Приштине о истрази киднаповања и убистава новинара и медијских радника на Косову између 1998. и 2005. године. Ова резолуција требало би да помогне у појачавању посла који је Мисија ОЕБС-а до сада радила – заједно са медијском заједницом – у расветљавању судбине убијених и несталих новинара. Такође, желим да похвалим уважена удружења новинара што су заједно поднеле захтев и за њихову сарадњу са Мисијом ОЕБС-а на овој важној теми.

Захвалност УНС-у

– Желео бих да захвалим Удружењу новинара Србије за упорно и посвећено истраживачко новинарство. Мислим да је то истраживачко новинарство најбоље врсте. Тешко је, комплексно и може бити и помало застрашујуће копање ствари које неко не би желео да се истражују. Желео бих да похвалим УНС и Вас госпођице Петковић, за Ваше одлучне напоре. Мисија ОЕБС-а је посвећена да ради на побољшању безбедности новинара и да прекине некажњивост напада на новинаре. То нису етничка питања, већ питања основних људских права, слободе информисања и приступа информицијама – рекао је Јан Брату, шеф Мисије ОЕБС-а на Косову.

(Аутор: Јелена Л. Петковић – УНС)